Opako zahuktavanje

Posle nešto manje od godinu dana izraelski tenkovi su ponovo u Gazi. Napad tri militantne organizacije na jedan izraelski vojni punkt na granici sa Gazom, zarobljavanje devetnaestogodišnjeg izraelskog vojnika Gilada Šalita i ucena palestinskih militanata da će ga pustiti ukoliko Izrael oslobodi 1000 palestinskih zatvorenika iz svojih zatvora bili su neposredan povod za veliku vojnu akciju koja je počela 25. juna.

Njeni koreni mogu se tražiti u višemesečnom rastu napetosti, koji prati region od kada je u januaru ove godine militantni Hamas pobedio na palestinskim parlamentarnim izborima. Iako se ubrzo našao pod međunarodnim sankcijama, Hamas od ciljeva zapisanih u povelji pokreta a tiču se uništenja Izraela nije odustao.

U okolnostima opšteg nepoverenja primirje koje je uz velike napore trajalo punih 16 meseci prekinuto je nedavno, a zamenile su ga povremene oružane intervencije i jednih i drugih.

Ako se uporede povod i reakcija na njega, izraelski odgovor bio je veoma oštar i, po opštoj oceni svetskog javnog mnjenja, preteran. Srušeno je nekoliko mostova, veći deo Gaze ostao je bez struje, dok se probrani ciljevi svakodnevno bombarduju. Kao odgovor na zarobljavanje izraelskog vojnika, prošlog četvrtka je pohapšeno 65 zvaničnika Hamasa, među kojima i osam ministara aktuelne vlade i 20 poslanika.

NEKAD I SAD: Bombardovana je i zgrada palestinske vlade, univerzitet u Gazi, ali i mnogi drugi ciljevi koji se ne mogu označiti kao vojni. Izraelski vojni avioni preletali su i letnju rezidenciju sirijskog predsednika Bašara el Asada koji je u svojoj zemlji prihvatio Kaleda Mašala, jednog od lidera Hamasa za koga se smatra da je povezan sa otmičarima. Kraj akcije još uvek se ne vidi, a kao njen osnovni cilj navedeno je oslobađanje otetog vojnika.

Izrael je tokom dugogodišnje borbe i obračuna sa raznim militantnim i terorističkim organizacijama imao mnogo sličnih situacija. Poslednji put izraelski vojnik zarobljen je od strane Palestinaca 1994, i poginuo je u akciji spasavanja. Analitičari sadašnju situaciju porede sa zarobljavanjem izraelskog biznismena od strane Hezbolaha 2004.

Tada je posle kraćih pregovora, tadašnji izraelski premijer Arijel Šaron pristao da oslobodi 400 zatvorenika, među kojima i 20 Palestinaca, u zamenu za oslobađanje izraelskog biznismena i za tela trojice izraelskih vojnika. Sa današnje distance, može izgledati da je Šaron bio popustljiv, ali pre dve godine i okolnosti su bile znatno drugačije. Šaron na drugoj strani nije imao Hamasovu vladu, i predvodio je koaliciju koja je čvrsto podržavala njegov plan povlačenja sa palestinskih teritorija. I, što je možda najvažnije, nikome u Izraelu nije morao da dokazuje da sa Palestincima može biti oštar i beskompromisan – u njegovom slučaju to je bilo opštepoznato.

NAJTEŽI ISPIT: Za Ehuda Olmerta i njegovu vladu ovo je najteži i najvažniji ispit do sada. Iako sebe deklariše kao nastavljača Šaronove politike, Olmert ipak ne uživa toliko poverenje javnosti kao njegov prethodnik, što se naročito odnosi na pitanja bezbednosti. Sposobnost jednog premijera u njegovoj zemlji uvek se cenila po tome kako se nosi sa bezbednosnim rizicima.

Čini se da ni Olmert ni ministar odbrane Amir Perec do sada nisu ubedili javnost da se njihovim odlukama može bezrezervno verovati. Oni stoga moraju da dokažu da su čvrsti. Posle višemesečne napetosti sa vladom Hamasa, koja se nije odrekla terorističkih akcija, niti priznala državu Izrael, Olmert kao da nije našao snage, niti dovoljno podrške da postupi kao Šaron u goreopisanom slučaju.

Pre oko mesec dana prekinuto je primirje sa Hamasom koje je trajalo 16 meseci, što znači da su se ponovo vratile Kasam rakete i izraelska bombardovanja. Uzvratni napad na vojni punkt na granici sa Gazom, zarobljavanje vojnika, kao i još jednog civila koji je potom i ubijen, izgleda da su bili kap u prepunoj čaši.

Akcije koje je izvela izraelska vojska bile su dobro isplanirane, u medijima se često opisuju kao spektakularne, naročito akcija hapšenja Hamasovih lidera. Da ipak ne ide sve kako treba pokazuju i reakcije u zemlji. Mediji, poput izraelskog lista „Haarec“, kao i pojedini analitičari smatraju da je izraelski odgovor preteran, i da zbog njega trpi palestinsko stanovništvo, dok Hamas postaje još popularniji.

Zatim su se u nedelju pojavili naslovi o sukobu političkog i vojnog vrha oko daljeg vođenja akcija. Prema „Jerusalim postu“, vojni vrh je bio ogorčen na čelnike vlade, koji su naredili zaustavljanje akcija na nagovor Egipta, koji posreduje u oslobađanju zarobljenog vojnika. Kada se pokazalo da egipatski napori nisu urodili plodom, akcija je nastavljena. Bez obzira na signale koji pokazuju da Izrael daje šansu i diplomatskim naporima, možda i veću nego što to na prvi pogled izgleda, ipak se jednom pokrenuta vojna akcija ne može tako lako prekinuti. Pogotovo ako još nije počela da daje očekivane rezultate.

Olmert je izjavio da je vojni mehanizam aktiviran sa ciljem oslobađanja zarobljenog vojnika, odnosno da će biti u pokretu sve dok se to ne ispuni. Za Palestince, Izrael ima drugačije ciljeve. Rijad Mansur, palestinski posmatrač u UN-u, smatra da je cilj cele akcije bilo hapšenje Hamasovih lidera, kao i namera da se sabotira nedavni dogovor između Hamasa i Fataha, sklopljen sa ciljem „da otvori vrata za nastavak pregovora i obnovu mirovnog procesa“. Prema njemu, izraelski cilj je da „izazove potpuni kolaps u Palestini i tako pokaže da nema partnera za mirovne pregovore“, što opet blokira nastavak unilateralnog povlačenja. Slične izjave davao je i palestinski premijer Ismail Hanija, koji je naglasio da vlada neće pasti zbog hapšenja ministara.

PROCENA ŠTETE: Premijer Ismail Hanija i predsednik Mahmud Abas razgledaju posledice razaranja

MIROVNE ŠANSE SVE MANJE: U svakom slučaju, kraj vojne akcije još uvek se ne vidi, dok su joj ciljevi diskutabilni. Kratkoročno, ona je samo doprinela smirivanju tenzija između Fataha i Hamasa. U međuvremenu, palestinski militanti dali su Izraelu jednodnevni rok da se povuče iz Gaze koji je istekao na dan nastanka ovog teksta (utorak). U protivnom, prete novim samoubilačkim napadima.

Naravno, Izrael je to odbio.

Dugoročno, šanse za postizanje bilo kakvog mirovnog sporazuma sve su manje. Izrael je uspeo da protiv sebe okrene i svetsko javno mnjenje, tako da je njegove akcije kritikovala većina članica Evropske unije, koja posreduje u mirovnom procesu, a među ostalima naročito se istakao turski premijer Redžep Taip Erdogan, koji je izjavio da ne vidi kako su hapšenja i kidnapovanja ikada vodila ka miru na Bliskom istoku, naročito kada je reč o ministrima i izabranim poslanicima. SAD su do sada reagovale dosta uzdržano, s tim što je predsednik Džordž Buš izjavio da je najnovijoj krizi kumovalo kidnapovanje izraelskog vojnika.

Sve u svemu, najnovija erupcija nasilja koja preti novim ratom na Bliskom istoku pokazuje da višemesečna izolacija Hamasa nije bila produktivna. Suočena sa nedostatkom novca i nemogućnošću da kontroliše svoje najekstremnije frakcije, palestinska vlada nije bila u stanju da stvori uslove koji bi mogli da dovedu do eventualnih mirovnih pregovora, čak i da je to stvarno želela. U takvim okolnostima ispunjenje tri minimalna zahteva: odricanje od terorizma, priznavanje Izraela i prihvatanje dosadašnjih sporazuma koje su zaključili Jaser Arafat i Mahmud Abas, jednostavno nije bilo moguće. Unutar samog Hamasa čuju se u poslednjih nekoliko meseci sve disonantniji tonovi. Naime, sve je očiglednije da postoji veliki jaz između palestinskog premijera Ismaila Hanije, čije su izjave do sada bile umerenije, i Kaleda Mašala, lidera ove organizacije koji se nalazi u Siriji. Vođe koje se nalaze na Zapadnoj obali su u procepu između ove dve struje.

Što se tiče vojnog krila Hamasa, brigadâ „Izedin al Kasam“, pretpostavlja se da na njegove čelnike najveći uticaj ima Mašal, ali da ni on nije bio upoznat sa akcijom militanata koja je dovela do hvatanja vojnika Šalita.

Ipak, prema izraelskim izvorima, on je do sada bar jednom bio u kontaktu sa otmičarima. Kada se sve sabere, nije jasno ni ko drži izraelskog vojnika, da li Hamas želi da ga iskoristi kao monetu za namirivanje nekih drugih računa, i da li su lideri Hamasa uopšte u stanju da ga oslobode. Zbog brze i oštre izraelske akcije, ni međunarodna diplomatija nije imala mnogo šansi za uspeh.

Što se premijera Hanije tiče, izraelski mediji navode da je on pokušavao da okonča epizodu sa Šalitom, i da ga odmah oslobodi, ali do sada nije imao uspeha u tome. Prema ocenama analitičara, za Haniju bi to mogao da bude važan diplomatski poen, ne toliko u očima Izraela, koliko međunarodnih posrednika, sa kojima bi kasnije eventualno mogao da počne ozbiljniji dijalog o izvođenju palestinske autonomije iz izolacije u kojoj se sada nalazi.

U sličnom tonu tumači se i njegovo nedavno pristajanje na tzv. zatvorski dokument, predlog palestinskog predsednika Mahmuda Abasa o formiranju vlade nacionalnog jedinstva i uvlačenja Hamasa u PLO, čime bi ta organizacija faktički priznala Izrael i sve prethodne sporazume. Iako je Izrael u startu najavio da ne prihvata dokument, takav bi razvoj mogao doprineti smanjivanju razlika među Palestincima, kao i eventualno većem kredibilitetu Hanije kod međunarodnih posrednika.

Sve u svemu, obe strane u ovom trenutku drže u rukama po jedan vruć krompir – Palestinci Gilada Šalita, a Izrael veliku vojnu intervenciju koju mora okončati s nekim rezultatom. Palestinski militanti su najavili da više neće davati informacije o zarobljenom vojniku. Izvesno je da njegovo dalje zadržavanje, ili eventualna likvidacija ne može doneti ništa dobro ni Izraelu ni Palestincima. S druge strane, posledice izraelske vojne intervencije u sadašnjim okolnostima mogu pre dovesti do neke nove intifade, nego do ponovnog uspostavljanja poverenja i nove šanse za mir.