Ofanziva šarma

Koliko god paradoksalno zvučalo, Evropa je tokom prvog meseca vladavine Donalda Trampa dobila više počasti od zvaničnog Vašingtona nego tokom dva četvorogodišnja mandata njegovog prethodnika Baraka Obame. Zauzet unutrašnjim političkim pitanjima, situacijom na Bliskom istoku i „naginjanjem ka Aziji“, Obama jedva da je primećivao Stari kontinent – posete visokih američkih zvaničnika bile su retke i uglavnom rutinske prirode. Tramp je, međutim, ovog meseca u Evropu istovremeno poslao svog potpredsednika Majka Pensa i ministra odbrane Džejmsa Matisa. Obojica su učestvovali na Minhenskom bezbednosnom forumu na kome je, između ostalih, bila i nemačka kancelarka Angela Merkel, Matis se sastao sa kolegama iz zemalja članica NATO-a i sa šeficom evropske diplomatije Federikom Mogerini, a Pens je odsvirao završni tuš dvodnevnom posetom Briselu, gde je primljen na najvišem nivou.

Možda ne jedini, ali svakako glavni razlog ove „ofanzive šarma“, kako su je neki mediji nazvali, jeste kontrola štete koju je Tramp napravio tokom kampanje i neposredno nakon preuzimanja mandata, kada je o Evropi i evropskim institucijama govorio sve najgore. Kao prvu zvaničnu gošću primio je britansku premijerku Terezu Mej, koju je pohvalio zbog napuštanja EU i izrazio nadu da će i druge zemlje pratiti njen primer; izjavio u više navrata da je NATO zastareo; nazvao je Brisel „septičkom jamom“; prepucavao se sa Merkel oko izbeglica i najavio carinski rat sa Nemačkom; plašio je Poljsku i baltičke zemlje sugestijom da ih SAD neće braniti od Rusije… Sve u svemu, dobro ih je protresao, do te mere da je predsednik Evropskog saveta Donald Tusk u pozivnom pismu šefovima država i vlada za nedavno održani evropski samit Trampa stavio na listu fundamentalnih pretnji za EU, rame uz rame sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i džihadistima iz Islamske države.

PARE NA SUNCE: Matis je još pre odlaska na sastanak ministara odbrane NATO-a u Brisel, prilikom konformacije u američkom Kongresu, izrazio privrženost opstanku NATO-a i evroatlantskom sistemu bezbednosti. Na sastanku je, međutim, oštro kritikovao saveznike zbog toga što nedovoljno izdvajaju za vojsku i šlepuju se na račun SAD. „Ne možete očekivati da američki poreski obveznik podmiruje neproporcionalno veliki deo troškova za vašu odbranu“, poručio je Matis kolegama iz NATO i zapretio da će SAD smanjiti sopstveno učešće u Alijansi ako Evropljani već do kraja ove godine ne odreše kesu.

Ovaj ultimatum je izazvao konsternaciju kod mnogih, ali više zbog brutalnog tona nego zbog suštine. Amerika, naime, troši na održavanje NATO dva puta više nego sve ostale članice zajedno, iako su te članice, uzete zajedno, bogatije od SAD. Još pre desetak godina je dogovoreno, a zatim ritualno ponavljano, da bi svaka članica za troškove odbrane trebalo da izdvoji najmanje dva odsto godišnjeg budžeta, ali velika većina to nije shvatila ozbiljno (samo Velika Britanija, Grčka, Poljska i Estonija poštuju dogovor). Članice su i tehnološki zavisne od Amerike, jer mnoge nemaju transportna sredstva i komunikacionu opremu, pa moraju da ih „zajme“ od Amerikanaca da bi mogle da učestvuju u zajedničkim misijama. Slične poruke stizale su u Brisel i u vreme Obame i Džordža Buša mlađeg, mada su bile diplomatskije sročene, tako da su i najoštriji kritičari Trampa morali da priznaju da problem postoji i da je Matis u suštini u pravu.

Međutim, čim je američki ministar odbrane okrenuo leđa, počelo je izvrdavanje. Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker rekao je da smatra da je američki zahtev neprihvatljiv, jer ne uzima u obzir znatne sume koje evropske članice izdvajaju za humanitarnu pomoć, zbrinjavanje izbeglica i ostale aktivnosti koje nisu vojne prirode, ali u velikoj meri doprinose globalnoj bezbednosti. Drugi su ukazali da nije sve u novcu. „Francuzi su neprevaziđeni kad je reč o razmeštanju trupa, Španci predvode snage za brzo reagovanje na Baltiku, Italijani su u Avganistanu… To se ne vidi u budžetskim stavkama“, rekao je jedan visoki evropski diplomata pri NATO-u za agenciju Rojters. Ostaje da se vidi da li će Evropljani uspeti da odvoje potrebnu sumu do kraja godine i da li će Amerikanci, ukoliko to ne učine, ispuniti pretnju. U svakom slučaju, o raspuštanju NATO-a rano je govoriti – ono što Amerika s pravom traži su čisti računi.

ISPOD ŽITA: Na Minhenskoj konferenciji Pens i Matis su održali govore u kojima su istakli važnost evroatlantskih veza i odbacili mogućnost da Tramp jednostrano skine sankcije Rusiji i napravi dogovor sa Putinom na uštrb Ukrajine ili baltičkih zemalja. Ti govori su, međutim, uglavnom ocenjeni kao puni šupljih fraza, a mnogima se nije svidelo što nakon njih nije bilo rasprave, što odudara od ustaljene prakse na ovoj konferenciji. Mnogo više pažnje posvećeno je govoru Angele Merkel, koja je oštro kritikovala Trampovu zabranu ulaska u Ameriku za muslimane, kao i njegov neprijateljski odnos prema medijima koji ga kritikuju. Senator Džon Mekejn, koji je takođe bio u Minhenu, bio je još oštriji, i mada nije ni u jednom trenutku izgovorio Trampovo ime, osvrnuo se na pokušaje Bele kuće da suzbije slobodu govora. „Tako počinju diktatori“, rekao je Mekejn, i svi su znali na koga je mislio. Zanimljivo je govorio i veliki guru nemačke politike Volfgang Išinger, ali o tome malo kasnije.

Pensova poseta Briselu i razgovori sa Tuskom i Junkerom protekli su u istom, formalnom ubeđivanju da Vašington nema nameru da kvari odnose sa EU. „Sjedinjene Američke Države celim srcem i nepokolebljivo, ponavljam, nepokolebljivo podržavaju ideju ujedinjene Evrope“, rekao je. Izgleda da ih nije sasvim ubedio, sudeći prema izjavi Tuska nakon sastanka sa američkim potpredsednikom. „Razmenili smo ohrabrujuće reči, ali sad bi i Evropljani i Amerikanci trebalo da ih potkrepe delima“, rekao je Tusk.

Evropske strahove svakako nije umirilo ni sveže otkriće agencije Rojters da se Stiv Banon, Trampov glavni strateg i jedan od glavnih savetnika za bezbednost, pre Pensove i Matisove turneje tajno sastao sa nemačkim ambasadorom u Vašingtonu i izneo mu sasvim drugačije viđenje odnosa Amerike i Evrope. EU je, prema njemu, „falična tvorevina“ sa kojom SAD uopšte ne treba da imaju odnose, već samo sa pojedinačnim članicama, bilateralno. „Uopšte ne verujem u taj panevropski projekat, nego u Evropu jakih nacionalnih pokreta“, prenosi Rojters Banonove reči.

Ono što Evropljane brine je mogućnost da SAD politički i finansijski podrže „jake nacionalne pokrete“ poput francuskog Nacionalnog fronta Marine le Pen, koja je ozbiljan kandidat na predstojećim predsedničkim izborima i zastupa ekstremno antievropske stavove. Le Pen je, usput budi rečeno, viđena kako ulazi u Trampovu kulu u Njujorku nekoliko dana pre inauguracije, a niko ne zna kojim je poslom dolazila i s kim se videla.

KO VODI AMERIČKU POLITIKU: A pre svega, postavlja se pitanje ko vodi američku politiku prema EU, potpredsednik Pens i ministar Matis, ili njegov duhovni vođa Banon, koga je američki „Tajm“ nedavno stavio na naslovnu stranu i nazvao ga „Veliki Manipulator“. Sve dok Banon, ekstremni nacionalista i zagovornik ideje o predstojećem velikom ratu između hrišćana i muslimana bude stajao uz Trampovo rame, ta sumnja će ostati.

Sad se vraćamo na Išingerov minhenski govor, pomenut ranije u ovom tekstu. Govor je naslovljen pitanjem „Kako EU treba da se odnosi prema Trampu“ i predviđa mogućnost da će Vašington u doglednoj budućnosti voditi u najboljem slučaju indiferentnu, a u najgorem otvoreno neprijateljsku politiku prema EU. Aktivna podrška Nacionalnom frontu i sličnim desnim populistima bi, prema Išingeru, izazvala „masivnu transatlantsku krizu“, neviđenu u poslednjih sedam decenija.

Sa druge strane, bugarski analitičar Ivan Krastev, jedan od najboljih političkih umova u Evropi, u Trampu vidi šansu da se EU osvesti i zbije redove oko svojih osnovnih vrednosti. „Istorija nas uči da je u doba velike krize preživljavanje glavni izvor legitimiteta“, napisao je Krastev u autorskom tekstu za „Njujork tajms“. „Možda će u 2017. sposobnost EU da preživi, a ne sposobnost da se reformiše, ubediti Evropljane da ona zaslužuje da ostane.“