Odiseja Vladimira Nabokova koji je voleo leptire

Dvadeset osmog maja 1940. brod “Šamplen” je, prolazeći kroz jutarnju izmaglicu pored Statue slobode, uplovio u Njujork. Na carini su ga dočekali sa humorom i spontanošću. Među stvarima su bile i bokserske rukavice Nabokovljevog sina Dmitrija. Dvojica carinika su ih odmah navukli, šalili su se i udarali jedan drugog, dok je treći razgledao deo Nabokovljeve kolekcije leptira i čak predložio ime za jednu vrstu. Očaran američkom neposrednošću i dobrodušnošću, Nabokov je ponavljao: “Gde je tako nešto moguće? Gde je tako nešto moguće?”

Vožnja taksijem je koštala 90 centi, a Vera je izvadila novčanicu od sto dolara, na šta je taksista rekao: “Kad bih imao toliki novac, ne bih sedeo za volanom”.

PISAC NE SME DA BUDE UČITELJ. ON JE ČAROBNJAK

Kad je Vladimir Nabokov stigao u Ameriku, ruskojezične njujorške novine “Novoje ruskoje slovo” dočekale su ga kao “Vladimira Sirina”. “Mala, ali vrlo načitana emigrantska publika”, piše Brajan Bojd, “odavno je proglasila ruskog pisca pod tim imenom najistaknutijim novim talentom koji se pojavio posle revolucije.”

Po dolasku u Sjedinjene Države, isprva je gajio nadu da će nastaviti da piše na ruskom i radio je na romanu zamišljenom kao epitaf rasejanoj emigraciji. Ispostavilo se, međutim, kako beleži Bojd, da je u neku ruku Nabokovu 1940. nosila teže muke nego 1919, kada je bio prinuđen da zauvek napusti Rusiju.

“Moja lična tragedija”, priznao je Nabokov, “koja nikoga ne bi trebalo da se tiče, jeste što sam morao da se odreknem svog prirodnog govora – mog bogatog, beskrajno poslušnog ruskog jezika – zarad njegove drugorazredne varijante na engleskom.”

U prvim mesecima nakon dolaska u Ameriku, materijalno nije stajao bolje nego u Evropi. Davao je privatne časove. Pomagali su mu stari poznanici iz emigracije. Živeo je od stipendije ruskog “Literarnog fonda”. Posetio je Sergeja Rahmanjinova u njegovom stanu na njujorškoj Vest end aveniji, da mu lično zahvali za skromnu novčanu pomoć koji mu je u najtežim evropskim godinama slao.

Odbegli ruski diplomata i istoričar Mihail Mihajlovič Karpovič, s kojim se zbližio još u Pragu, pozvao ga je da u avgustu 1941. boravi u njegovoj kući u Vermontu. Pisao je i Mihailu Čehovu, pozorišnom reditelju i sestriću Antona Čehova. Planirali su da postave na scenu Servantesovog Don Kihota, ali ideja nije realizovana.

Tokom 1940-ih, na zadnjem staklu automobila Nabokovih bile su nalepnice Stanfora, Kornela, Velslija i drugih univerziteta, dok su se oni u potrazi za poslom i smeštajem često selili: Njujork, Palo Alto, Midltaun, Kembridž…

Od 1942. do 1948. radio je u Američkom muzeju nacionalne istorije u Njujorku. Kao istraživač i kustos u Muzeju za komparativnu zoologiju na Univerzitetu Harvard, od 1942. je proučavao leptire. Te 1942. gostovao je i na Jejlu. Na Koledžu Velsli, nedaleko od Bostona, tri dana nedeljno predavao je “Strukturu ruskog romana”, “Priče Gorkog i Čehova”, “Proleterski roman”, “Sovjetsku dramu”. Kako piše Brajan Bojd, s katedre je “rušio” Maksima Gorkog i Ernesta Hemingveja, dok je Ivana Bunjina, pisca istorijskih novela Marka Aldanova – i Vladimira Sirina, to jest sebe samog – branio kao prave naslednike velike ruske proze. Sovjetsku književnost nazivao je “provincijskim dvorištem” citirajući primere iz školskih čitanki.

“Sve devojke izgledaju sportski… pune su bubuljica”, piše Veri kao da nastoji da je uveri kako nije u društvu žena ili da žene koje sretne nisu lepe. Rana od afere s Irinom polako je zarastala. On i Vera se u Americi gotovo nisu razdvajali, a i kad su bili odvojeni, “američka pisma Veri” zauzimaju više od šezdeset stranica.

U septembru 1942. Nabokovi su se preselili u Kembridž, u skromnu garsonjeru u zgradi na kraju slepe ulice. Kupili su polovni nameštaj za sto dolara. Prijateljica Vilma Kerbi-Miler se kasnije prisećala: “Nikad nisam videla porodicu kojoj su imovina, hrana, pa čak i komfor, bili toliko nevažni. Njihova jedina raskoš bio je mali Dmitrij”.

Godine 1944. objavio je prevod Puškina, koji je radio zahvaljujući stipendiji Karnegi fondacije, takođe i prevode Ljermontova i Tjutčeva. Na Velsliju je 1944. bio jedini predavač na prvom kursu ruskog jezika za početnike. Na Univerzitetu Kornel je 1948–1959. predavao rusku i evropsku književnost. “Pisac ne sme da bude učitelj. On je čarobnjak”, govorio je studentima koji su voleli njegova predavanja.

ZBOG LENJINA PROMENIO DATUM ROĐENJA

Američki kritičar Edmund Vilson mu je obezbedio prve recenzentske angažmane za levo orijentisani “Nju ripablik”. On mu je poslao i 1950-ih svoj esejistički zbornik “Na finskoj stanici”, uz posvetu: “Vladimiru Nabokovu, u nadi da će ova knjiga promeniti njegovo mišljenje o Lenjinu nabolje”.

Vladimir Nabokov – inače rođen 22. aprila 1899, istog dana i istog meseca kao 29 godina ranije Vladimir Iljič Lenjin – već je bio naložio da se u dokumentima kao datum njegovog rođenja upiše 23. april, da mu se rođendan ne bi poklapao sa rođendanom vođe Oktobarske revolucije 1917, već sa rođendanom Vilijama Šekspira.

Nabokov je u dugačkom pismu svom prijatelju, uz komplimente, objašnjavao da je Rusija, uprkos tiraniji carskog režima, februara 1917. već postojala kao demokratska republika, a da je Lenjin, preuzimajući vlast, pretvorio revoluciju u diktaturu, te da Staljinov aparat terora nije bio izdajstvo, nego ostvarenje onoga što je Lenjin započeo.

Iako se Vilson posle posete SSSR-u razočarao u marksizam i prezirao Staljina, u Lenjinu je i dalje video idealistu, čoveka koji je sanjao o boljem svetu i imao hrabrosti da taj san pokuša da ostvari. Smatrao je da Nabokov nema interesovanja za društvena i politička pitanja, da jednostavno nije sposoban da ih shvati, da ni Lenjina ne razume i da o njemu sudi iz neznanja i aristokratskih predrasuda.

Brajan Bojd, međutim, piše da bi Vilson, da je čitao Nabakovljev ironični portret Černiševskog u delu Dar, nesumnjivo video sličnosti između njegove analize Kapitala i Nabokovljevog ispitivanja porekla dela Šta da se radi?. Nabokov je poslao rukopis knjige Dar izdavačkoj kući na ruskom jeziku Čehov, čija misija je bila da objavljuje dela ruskih emigranata – Bunjina, Aldanova i “unutrašnje emigrante” poput Bulgakova i Ahmatove.

foto: arhiv nabokov

Druženje s Vilsonom i njegovom ženom Meri Makarti, kao i sa američkim intelektualcima u Kembridžu u Masačusetsu, uverilo je Nabokova da ne sluša kneginju Aleksandru Tolstoj, koja je Amerikance smatrala “lakovernim, nekulturnim budalama”.

U pismu prijatelju Georgiju Hesenu (Георгий Гессен), ruskom emigrantskom publicisti, 1941. je pisao: “Amerika je kulturna i izuzetno raznolika zemlja. Samo se ovde valja družiti sa pravim Amerikancima i kloniti se ruskih emigranata”. Inače, kada bi Vladimir Nabokov objašnjavao da on kao sin kadeta ne podržava ni cara ni Lenjina, njegovi obični američki sagovornici, slabo upućeni u ruske političke nijanse, pogrešno bi zaključili: “Znači, vi ste trockista”.

Njima je na pameti bilo to da je jedan od glavnih organizatora Crvene armije Lav Trocki bio u egzilu od 1929. i da je ubijen 21. avgusta 1940. u Meksiko Sitiju, a to ko su kadeti, bila je tada već daleka prošlost.

HLADNORATOVSKI KONGRES ZA KULTURNU SLOBODU

Istoričarka Andrea Picer u Tajnoj istoriji Vladimira Nabokova (“The Secret History of Vladimir Nabokov”, 2013) konstatuje da on nikada nije skrivao mržnju prema sovjetskom sistemu – izražavao ju je čak otvorenije od svog prezira prema Frojdu.

Ona se, međutim, slaže sa istoričarom Hjuom Vilfordom da Vladimir Nabokov nije bio uključen u aktivnosti Kongresa za kulturnu slobodu (Congress for Cultural Freedom CCF), formiranog u Berlinu juna 1950, neposredno po izbijanju Korejskog rata. Generalni sekretar tog Kongresa od 1951. do 1970. bio je kompozitor i kulturni aktivista Nikolaj Nabokov, rođak Vladimira Nabokova, koji se predstavljao kao ruski kosmopolita. Najpre se istakao kao provokator na čuvenoj Kulturnoj i naučnoj konferenciji za mir u svetu 25–27. marta 1949. u hotelu “Valdorf-Astorija”. Tu su se bili okupili pacifistički američki intelektualci i umetnici, među kojima i dramska spisateljica Lilijan Helman, kompozitor Aron Kopland, pisci Artur Miler, Kliford Odets, Norman Majler. Među brojnim evropskim i sovjetskim delegatima je bio i kompozitor Dmitrij Šostakovič. Na samoj konferenciji taj Nikolaj Nabokov, kao moderator na muzičkom panelu, ironično je pitao Šostakoviča da li se potpuno slaže sa stavovima iz uredničkog teksta u “Pravdi”, u kojem su kompozitori Arnold Šenberg i Igor Stravinski označeni kao “mračnjaci”, “dekadentni buržoaski formalisti” i “lakeji imperijalističkog kapitalizma”.

Frensis Stonor Sonders je u knjizi CIA i svet umetnosti: kulturni front Hladnog rata navela da je Šostakovič, koji je, kako se verovalo, lično od Staljina dobio nalog da učestvuje na konferenciji, “bio tragična i potresna figura, žrtveno jagnje, bled, krhak, ranjiv, pogrbljen i napet”. Posle sašaptavanja među sovjetskim delegatima, tiho je rekao: “Da. Potpuno se slažem”. Iz publike su se začuli povici: “Provokacija!”.

Skup su organizovali Američko sovjetsko naučno društvo, Nacionalni savet za umetnost i nauku i nekoliko američkih mirovnih organizacija.

Frensis Stonor Sonders ocenjuje da te organizacije jesu bile ideološki povezane s prosovjetskim Svetskim savetom za mir, koji je inspirisao Kominform, ali da konferencija u “Valdorfu” nije bila njegov direktni projekat. Ipak, medijski magnat Vilijam Herst je naredio svojim urednicima da napadaju učesnike konferencije, dok je vlasnik izdavačke imperije “Time-Life” Henri Lus lično nadgledao pripremu reportaže u ilustrovanom magazinu “Lajf” u kojoj su se među “osumnjičenima” za simpatije prema komunizmu našli Doroti Parker, Artur Miler, Norman Majler, Leonard Bernstajn, Kliford Odets, Čarli Čaplin, arhitekta Frenk Lojd Rajt, pa i sam Albert Ajnštajn. Filozof Sidni Huk, nekadašnji levičar koji je posle Drugog svetskog rata zagovarao isključenje komunista iz javnog života, osnovao je potom 1950. godine asocijaciju Američki intelektualci za slobodu.

Na berlinskom skupu Kongresa za kulturnu slobodu (CCF) učestvovali su brojni zapadni intelektualci: bivši komunista i autor manifesta CCF-a Artur Kestler, filozofi Karl Jaspers i Hana Arent, istoričar Artur Šlezinger mlađi, publicista Rejmon Aron, kao i urednik časopisa “Der Monat” i kasnije “Enkauntera” Melvin Laski. Kao simbolični autoriteti čije su ideje bile bliske duhu Kongresa za kulturnu slobodu, pominjani su Ajzeja Berlin, T. S. Eliot, Benedeto Kroče, uzor evropskog liberalizma. Filozof Bertran Rasel bio je naveden kao simbolični potpisnik, ali nije prisustvovao. Francuski pisac i ministar kulture André Malro se takođe često pojavljuje u sekundarnoj literaturi kao “kulturni simbol”, ali nije učestvovao, nije potpisivao deklaracije i nije sarađivao.

Hju Vilford u radu “Moćni Wurlitzer: kako je CIA izigrala Ameriku” (The Mighty Wurlitzer: How the CIA Played America) piše da je CIA 1950-ih kulturne aktivnosti Kongresa CCF finansirala posredno, preko paravan fondacija poput agencije Ferfild (Fairfield), američkog filantropa Džulijusa Flajšmana. Mighty Wurlitzer je inače metafora za uticaj CIA na javno mnjenje.

foto: arhiv nabokov

Nikolaj Nabokov, rođak Vladimira Nabokova, dakle i nakon što je 1967. “Njujork tajms” obznanio vezu CCF i CIA, povezivao je umetnike, pozivao disidente, otvarao im vrata festivala i organizovao kulturne događaje – od belgijskog Luvena 1952. do Majorke 1956. i niza konferencija u Parizu, Berlinu ili Belađu, na jezeru Komo. Posebno su podržavani razočarani bivši komunisti i demokratski levičari – Artur Kestler, Rejmon Aron, Entoni Krosland, Majkl Joselson…

Mnogi američki i evropski intelektualci – Irving Kristol, Melvin Laski, Ajzeja Berlin, pesnik Stiven Spender, Hana Arent, Sidni Huk, Meri Makarti i drugi – povremeno su objavljivali u časopisima poput “Enkauntera”, “Der Monata” i časopisa “Tempo prezente”, koje je CCF finansirao, ali nema dokaza da su znali za njihovu vezu s CIA.

I Nabokov je pisao za sa CCF povezan “Enkanuter”, a tokom 1950-ih i 1960-ih Radio svoboda (Radio Liberty) je emitovao više njegovih eseja na ruskom jeziku i intervjua (obično bi ono što će reći najpre napisao, pa pred mikrofonom izgovarao ili čitao). Tvrdio je u tim izlaganjima da ne pripada ni jednoj državi ni ideologiji, nego samo svom jeziku i svom stilu, da bi “neideološki” ponavljao da “režim u Moskvi nema nikakvo pravo na njegovo delo”, da je “sovjetska književnost ogromna fabrika laži”.

Kako beleži biograf Brajan Bojd, Vladimir Nabokov je 1949. godine pisao urednici “Njujorkera” Ketrin Vajt:

“U sovjetskom časopisu ‘Zvezda’ za 1949. godinu otkrio sam zapanjujuće stvari – drame i članke koji bacaju nemilosrdno svetlo na sovjetsko-američke odnose. Da li biste želeli da napišem kratak tekst od 4.000–5.000 reči o toj temi? Sadržao bi primere sovjetskih ideja o američkom načinu života i izvanredno upozorenje – u avgustu 1949! – o njihovoj politici u Koreji”.

Nabokovljev doprinos istoriji Hladnog rata, piše Bojd, “bio je ograničen na nacrt za taj članak”. Formalno tačno, ali u godinama kada je senator Džozef Makarti započeo svoj uspon, Vladimir Nabokov, koji nije odobravao Makartijeve neselektivne optužbe i beskrupulozna ispitivanja, ipak je verovao da su se komunisti infiltrirali u najviše nivoe američke vlasti.

ŠTA NABOKOV NIJE VOLEO

Lista onoga što nije voleo slična je listi “svega što vole mladi”, profila ‘68: “Nikada nisam radio u kancelariji ni u rudniku uglja. Nikada nisam pripadao bilo kom klubu ili grupi… Svoje najbliže prijatelje nerviram sklonošću da nabrajam stvari koje mrzim: noćne klubove, jahte, cirkuse, porno-priredbe, masne poglede golih mužjaka zaraslih u dlake kao Če Gevara…

Nikada u životu nisam se napio. Nikada nisam koristio dečačke reči od tri slova… ne potpisujem deklaracije… ne idem u crkvu, ne posećujem psihoanalitičare i ne učestvujem u demonstracijama.

Seks kao društvena institucija, seks kao širok pojam, seks kao problem, seks kao banalnost, sve to nalazim suviše dosadnim za razgovor.

S gađenjem se odnosim prema šundu i popularnim muzičkim sastavima, prezirem muziku krčmi i prenoćišta, ne podnosim naučnu fantastiku s devojkama i grubijanima, s onim njihovim ‘saspensima’ i ‘saspensorijumima’. Povraća mi se od jeftinih filmova, u njima bogalji siluju časne sestre pod stolom, gole devojke trljaju grudi o tamna tela odvratnih mladih mužjaka…”

JEDNOM JE U KAMIN BACIO HRPU KARTONČIĆA NA KOJIMA JE RUKOM PISAO LOLITU

A sin Vladimira Nabokova, Dmitrij, prisećao se u dokumentarcu Leonida Parjonova Vek Nabokova kako je neki britanski konzervativni komentator “Dejli ekspresa” napisao da je moral otišao dođavola od kada se džez proširio na zapadu, od kada su Bitlsi postali popularni i od kada je Vladimir Nabokov napisao Lolitu.

Paralelno s predavanjima na američkim koledžima, Vladimir Nabokov je 1947–1953. pisao roman o opsesivnoj ljubavi odraslog muškarca prema maloletnoj devojčici, tzv. nimfeti. Svom prijatelju Edmundu Vilsonu pismom je javio da piše nešto poput Kraljevstva kraj mora (Kingdom by the Sea, Edgara Alana Poa).

“U carstvu na žalu sinjega mora –
pre mnogo leta to bi –
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li…”

Nabokov na početku Lolite dozvoljava hulji Humbertu Humbertu da kaže kako su ga dvadeset četiri godine proganjale misli o smrti zbog gubitka prve ljubavi.

“Je li imala prethodnicu? Jeste, uistinu jeste. Zapravo, možda ne bi bilo Lolite da jednog leta nisam voleo izvesnu početnu dete-devojčicu…

Bejah na kolenima i na ivici da posedujem svoju voljenu, kad dva bradata kupača, stari primorac i njegov brat, izađoše iz mora uz povike raspusnog bodrenja, a četiri meseca kasnije ona je na Krfu umrla od tifusa.” (prevod Branka Vučićevića)

Na stvarnom Krfu, u jesen 1923. Musolinijeva Italija je radi odmazde za ubistvo italijanskog generala u Epiru bacila avionske bombe na logor izbeglica, raseljenih ratom.

Novozelandski pisac Brajan Bojd, autor višetomne biografije Vladimira Nabokova, piše kako je Nabokova, koji je pobegao od jedne revolucije, pratila prošlost koja bledi: “Nabokov je patio osećajući se odsečenim od Rusije koju je toliko voleo u detinjstvu…”

Tema za njega nije bila nova – ranije, u Berlinu, napisao je kratku novelu s takvim motivom Volšebnik (1939).

Vera Nabokov je poznavala njegove rane radove i videla u njima humbertovske prototipove, prekucavala stranice romana Dar, u kojima jedan lik predlaže zaplet po kome bi muškarac trebalo da se oženi udovicom ne bi li zaveo njenu ćerku – “još sasvim malu devojčicu znaš na šta mislim…”

Donald Rejfild, britanski slavista i autor nekoliko ozbiljnih studija, pominje mogućnost da je Nabokov bio upoznat s delima Haveloka Elisa (1897–1928), autora višetomne studije o psihologiji seksa, posebno s poglavljem o ispovesti žrtve seksualne aberacije i o priznanju muškarca identifikovanog kao “Viktor H.”, sa opisima pedofilnih sklonosti, ali nema dokaza da ga je Nabokov čitao.

Tvrdnje da je Nabokov kao “inspiraciju” za Lolitu uzeo i slučaj Florens Sali Horner, koju je oteo neki pedofil predstavivši se kao agent FBI, o čemu je naširoko pisala štampa, Bojd odbacuje, ali zapaža da je Nabokov u intervjuima pokazivao veliko znanje o seksualnim devijacijama i viktorijanskoj psihologiji.

Tokom pet godina dugog pisanja knjige o sredovečnom muškarcu koji zlostavlja devojčicu, Nabokov je bio svestan da je rukopis estetski važan i u Ajzenhauerovoj Americi potencijalno opasan.

Jednom je u kamin bacio hrpu kartončića na kojima je pisao rukom da bi Vera to prekucavala. Kartončići su nagoreli po krajevima kada je ušla Vera, skinuta žaket, prekrila goreći rukopis i spasla ga.

Vladimira Nabokova su pitali o autobiografskim elementima romana. On je s uživanjem prepričavao kako su “lovci na istinu” mesecima logorovali u njegovom vrtu u Itaki, u državu Njujork, čekajući da provale u kuću i pronađu “dnevnike koji dokazuju da je priča o Loliti istinita”.

Na pitanje jednog izdavača kako je njen muž mogao da zna toliko o devojčicama, Vera je (da li ironično) odgovorila da je “proganjao autobuse i igrališta u Itaki dok to nije postalo nezgodno”.

Brajan Bojd piše kako su mnogi u Humbertu Humbertu tražili Vladimira Nabokova. Ali, pita on, znate li šta je Nabokov radio dok je pisao Lolitu?

Tokom letnjih meseci 1953. Nabokov i Vera su starim oldsmobilom krenuli na američki zapad u potrazi za leptirima Boloria toddi koje je veoma teško uhvatiti.

foto: arhiv nabokov

Stigli su čak u Telurajd u Koloradu. Vera je vozila (s pištoljem brauning u pretincu svog oldsmobila) tokom celog putovanja, a Vladimir je u posebnom dnevniku zapisivao detalje o motelima i svratištima, gradićima i uzgrednim slikama. “30. jun: “Noć. Sveti Franja. Stari farmer sa vratom mumije, naboran i preplanuo…”

Nakon povratka na Itaku radio je šesnaest sati dnevno – nije imao vremena ni da čita novine. Na Kornelu je organizovao da Vera, uz dodatnu naknadu, ocenjuje studentske radove na sredini i kraju semestra umesto njega.

I u svom dnevniku 6. decembra 1953. godine sa olakšanjem je zapisao: “Završio sam Lolitu koju sam započeo pre tačno pet godina.”

Jedan od prvih čitalaca Lolite bio je njegov prijatelj, kritičar Edmund Vilson, čije je mišljenje Nabokovu bilo važno. Roman mu se nije nimalo dopao. Jedne večeri, s tipično vilsonovskim gestom, pozvao je Nabokova i pitao ga kako se zove leptir koga je ulovio. O Loliti nije rekao ni reč… Kasnije je napisao: “Sviđa mi se manje od ijedne tvoje knjige koju sam čitao”.

Uprkos tome, Vilson je ipak odlučio da pomogne Nabokovu da pronađe izdavača, svedoči Bojd.

Rukopis je bio isuviše “opasan” da bi se slao poštom jer je Komstokov zakon (Comstock law, 1873) tretirao kao zločin svako širenje opscenosti (uključujući literaturu o kontracepciji i abortusu). Rukopis od 450 stranica, kucan na mašini, bez imena autora na naslovnoj strani, Vera je 1953. lično odnela, u svojevrsnoj tajnoj misiji: tražila je sastanak sa urednicom časopisa “Njujorker” Ketrin Vajt, ne otkrivajući unapred razlog. Objasnila je da njen muž želi da roman objavi pod pseudonimom.Ne, odgovorila je Ketrin Vajt, po njenom iskustvu, ime autora uvek, pre ili kasnije, postaje poznato.

Istoričarka Stejsi Šif u “Njujorkeru” piše da je Ketrin Vajt rukopis pročitala tek kasnije. Imala je pet unuka. Knjiga ju je zgrozila. “Nemam nimalo razumevanja za psihopate,” rekla je.

DA LI BISTE BILI ZAINTERESOVANI DA OBJAVITE TEMPIRANU BOMBU?

U pismu Džejmsu Laflinu, osnivaču časopisa “Nju dajrekšens” (New Directions), Vladimir Nabokov je 3. februara 1954. pitao: “Da li biste bili zainteresovani da objavite tempiranu bombu koju sam upravo završio? To je roman od 459 otkucanih stranica”.

foto: arhiv nabokov

Za izdavačku kuću “Nju dajrekšens”, poznatu, inače, po avangardnim i eksperimentalnim delima, Lolita je bila previše kompromitujuća iako je pesnik i urednik Džejms Laflin to delo ocenio kao “književnost najvišeg reda” (literature of the highest order).

Urednici izdavačke kuće “Sajmon i Šuster” odbili su Lolitu kao “čistu pornografiju”. Kada je i “Viking” odbio da objavi Lolitu, Nabokov je bio spreman da ponudi neobično velikodušnu nagradu – 25 procenata autorskih honorara – agentu koji pronađe izdavača. Početkom avgusta pisao je Dusji Ergaz iz Književne agencije Kleruan u Parizu, koja mu je pomogla da objavi neka od njegovih dela na ruskom i engleskom jeziku u Francuskoj. Dusja Ergaz se obratila Morisu Žirodijasu iz izdavačke kuće “Olimpija pres”.

Žirodijas je u okviru serije “Putnikov pratilac” (Traveller’s Companion) okupljao američke i britanske pisce koji su živeli u Parizu, kako bi stvarali ono što je postalo poznato kao “prljave knjige” – nešto poput naslova Seksualni život Robinzona Krusoa. Te male zelene knjižice, pisane na engleskom jeziku, prodavale su se uglavnom američkim vojnicima i turistima, koji su ih “distribuirali” širom sveta.

Ali, među erotskim naslovima našla su se i neka od najvažnijih dela u posleratnoj književnosti: Priča o O Polin Reaž, Goli ručak Vilijama S. Barouza, Kendi Terija Sauterna, kao i dela Samjuela Beketa, Henrija Milera, Remona Kenoa, Žana Ženea i Žorža Bataja.

Njegov otac Džek Kahan je tridesetih godina u svojoj ediciji “Obelisk” objavio romane Henrija Milera Rakova obratnica, Džejmsa Džojsa…

Žirodijas je očekivao “izveštačen i dosadan komad akademske gluposti” od profesora sa Kornela, ali se prijatno iznenadio.

Jedini njegov uslov bio je da autor objavi knjigu pod svojim imenom. Vladimir se radovao što će knjiga biti štampana, ali se pribojavao da će biti doživljena kao pornografsko štivo, što je želeo da izbegne.

Kada su prijatelji upozoravali Vladimira da ne objavljuje knjigu, Vera se držala stava: roman nipošto nije “razuzdan i nemoralan” već tragedija – a tragično i opsceno međusobno se isključuju. Vladimira je ubeđivala da je bolje da knjiga bude objavljena pod bilo kakvim okolnostima nego da ostane u fioci. Vladimir je pristao.

Sam Moris Žirodijas verovao je da je Nabokov zapravo Humbert Humbert, a da je knjiga bila “previše lepa i suptilna” da bi se prodavala. U jesen 1955. Lolitu je štampao u skromnom tiražu, za tu kuću u tipičnom zelenom mekom povezu. Knjiga se jedva prodavala.

A onda je u decembru 1955. pisac Grejem Grin u londonskom “Sandi tajmsu” proglasio Lolitu jednim od najboljih romana godine. Džon Gordon iz tabloida “Sandi ekspres” je, pak, osudio roman kao “odvratnu pornografiju” i zahtevao da se zabrani.

U britanskom parlamentu poslanici su govorili o “opasnosti od širenja opscenog štiva”.

Francuska policija je, pod međunarodnim pritiskom, zaplenila deo tiraža i zapretila Žirodijasu novčanim kaznama. “Olimpija pres” je tek 1957. dobila sudsku bitku protiv zabrane, ali je roman Lolita krajem te godine opet bio uklonjen iz prodaje.

U međuvremenu, do Nabokova su stizale vesti da knjiga kruži polulegalno među studentima i profesorima u Americi i da stiče kultni status. U SAD su se protivnici cenzure pozivali na presedan –odluku sudije Džona Vulzija (Woolsey) od 3. decembra 1933. da Uliks (Ulysses, 1922) Džejmsa Džojsa (1882–1941) nije pornografska literatura. Potezani su i drugi argumenti – da je Julija koja se dala Romeu imala 13 godina, da su Tristan i Izolda takođe maloletni… Američka carina je objavila da Lolita nije “nepristojna”, pa je mogla slobodno da se uvozi.

U kritičkom izdanju Lolite, u uzdanju Derete, kao omaž prevodiocu Branku Vučićeviću, akademik Zoran Paunović uočava da kada je Nabokov najavio da piše nešto poput Kraljevstva kraj mora, nije reč samo o stihovima iz pesme Anabel Li; Edgar Alan Po se, naime, oženio svojom rođakom Virdžinijom Klem (Clemm) u trenutku kada je njemu bilo dvadeset sedam, a njoj trinaest godina.

“Bila je Lo, prosto Lo, ujutru, uspravljena, visoka sto četrdeset sedam centimetara, u jednoj sokni. Bila je Lola u pantalonama. Doli je bila u školi. Na tačkastoj liniji za potpis bila je Dolores. Ali u mome naručju uvek beše Lolita…”

“Jedan od nekoliko deminutiva imena Dolores”, piše Zoran Paunović, “ujedno je i asocijacija na mladu kabaretsku plesačicu koja u filmu Plavi anđeo (Der blaue Engel, 1930) Jozefa fon Šternberga (Josef von Sternberg, 1894–1969) zavodi sredovečnog profesora. Marlen Ditrih (1901–1992) u ulozi Lole nimalo ne nalikuje onom tipu devojčice koju Nabokov naziva nimficom – no to ne znači da treba bezrezervno verovati njegovoj tvrdnji da je aluzija na Šternberngov film potpuno nenamerna.”

Jedan kanadski estetičar je podsećao da je Julija imala 14 godina kada se podala Romeu (imala je 13).

Kada je Lolita u Americi konačno štampana u izdanju kuće “Patnam sans” (Putnam’s Sons), Orvil Preskot, književni kritičar “Njujork tajmsa” je u recenziji 18. septembra 1958. ocenio:

“Lolita je neosporno novost u svetu knjiga. Nažalost, loša novost. Postoje dva jednako ozbiljna razloga zbog kojih nije vredna pažnje nijednog odraslog čitaoca. Prvi je što je dosadna, dosadna, dosadna u pretencioznom, floridnom (kićenom) i krajnje fatuoznom (ispraznom) stilu. Drugi je što je odvratna”.

S druge strane, književna kritičarka Elizabet Džejnvej (Janeway) je, u recenziji za “Njujork tajms buk rivju” istakla da je Nabokov majstor engleskog jezika i da je Lolita jedan od najvažnijih romana današnjice.

Književnica Zinaida Šahovska, sestra Natalije Nabokove (prve žene onog Vladimirovog rođaka Nikolaja angažovanog u hladnoratovskom Kongresu kulturne slobode), u to vreme pod pseudonimom Žak Kruaze, tvrdila je da u Nabokovljevom svetu “ne postoji dobro, već samo užas i obmana”, te da je “za one koji traže utehu za razum bolje da popiju otrov nego da čitaju Nabokova”. “Lolitu” je opisala kao “oštru, okrutnu satiru američkog života”.

Brajan Bojd u “Američkim godinama” piše da se upravo u vreme razgaranja skandala oko Lolite Nabokov upleo u cenzorski skandal baš na Univerzitetu Kornej u Itaki, čiji je rektor insistirao da se otpusti mladi avangardni pisac Ronald Sukenik, urednik beletristike u univerzitetskom književnom časopisu “Kornejski pisac”, zbog objavljivanja kratke priče Vladimira Nabokova o represiji i adolescentskoj seksualnosti u tromim pedesetim.

Jedan kolega je procenjivao kako je šezdeset odsto verovatno da Vladimir Nabokov zbog Lolite izgubi posao. Smatrao je da Nabokov roman brani kao što se brani teško dete. I odlučnu Veru je počeo da muči strah da bi njen muž, koji je tada imao 56 godina, mogao biti otpušten zbog “moralnog posrnuća”.

Međutim, predsedništvo Kornela primilo je samo nekoliko ogorčenih pisama. Samo jednoj devojci roditelji su zabranili da pohađa bilo koji kurs koji drži Nabokov, plašeći se, kako su pisali, “za svaku devojku koja bi ga mogla sresti nasamo u kampusu”.

(Nastaviće se)