Od vere do para

Saudijska Arabija pogubila je 2. januara 47 osoba. Vlasti su tvrdile da se radi o teroristima Al Kaide i šiitima koji su takođe osuđeni zbog terorizma. Jedan od pogubljenih bio je Nimr Bakir al Nimr, vođa protesta šiita u ovoj zemlji koji su izbili 2011. kao deo Arapskog proleća. Saudijski šiiti su tada tražili ravnopravnost sa većinskim sunitima, a demonstracije su surovo ugušene.

Na vest o pogubljenju Al Nimra eksplodirali su protesti šiita širom regiona, u Iranu, Iraku, Jemenu, Bahreinu. Na saudijsku ambasadu u Teheranu demonstranti su bacili molotovljeve koktele i zapalili je, kao i konzulat Saudijske Arabije u Mašhadu. Pogubljenje je osudio i libanski Hezbolah, kao i jemenski Huti (takođe šiiti). Saudijska Arabija prekinula je diplomatske i ekonomske odnose sa Iranom, sa njom su se solidarisali Bahrein, Kuvajt i Sudan.

Da u pitanju nije samo lokalni sukob dve regionalne sile pokazale su zabrinute reakcije širom sveta. Strah je opravdan, jer bi ratni sukob ove dve države bio poguban po ionako loše odnose unutar muslimanskog sveta. Sve i da taj sukob ne bude oružani, ono što se desilo znači da se bar u tri vrele tačke – Siriji, Iraku, Jemenu – ratovi neće skoro završiti, a ti ratovi i te kako utiču na čitavu planetu. Izbeglička kriza koja potresa Evropu je samo jedan od pokazatelja tog uticaja.

IRANSKA OPASNOST: „Kakve to veze ima sa Iranom? Ako ima veze, to znači da Iran želi da proširi svoj uticaj na zemlje u regionu“, prokomentarisao je jedan od saudijskih zvaničnika gnevnu reakciju Irana na pogubljenje Al Nimra. Izjava je, naravno, cinična, jer i Saudijci i Iranci pokušavaju da šire svoj uticaj preko verske srodnosti. Osim toga, pogled na mapu Persijskog zaliva (Arapskog zaliva, kako ga Arapi zovu) mnogo govori. Sa zapadne strane tog zaliva su džinovska Saudijska Arabija sa svetim mestima svih muslimana, Mekom i Medinom; uz obalu, skoro na puškomet od Irana, načičkane su patuljaste države poput Bahreina, Kuvajta, Katara, Ujedinjenih Arapskih Emirata. Sa druge strane zaliva je ogromni Iran, u blizini su Irak sa svetim mestima šiita Nedžafom i Karbalom, Sirija, Liban… Na mapi se ne vidi, ali svi znaju, ispod zemlje na kojoj leže ove države prostiru se basnoslovne rezerve nafte i gasa.

Za većinu zalivskih zemalja šiitski Iran je veći neprijatelj od Izraela, simbola mržnje u arapskom svetu, a monarsi tih država tretiraju „svoje“ šiite kao petu kolonu jer u Iranu, kao jedinoj šiitskoj državi na svetu, vide svoju maticu.

Viševekovno nadmetanje Saudijske Arabije sa Iranom oko liderstva u islamskom svetu zaoštrilo se posle islamske revolucije u Iranu 1979, kada je ajatolah Homeini optužio Saudijce da su američke sluge, a saudijska kraljevska porodica Iran da namerava da svoju revoluciju izvozi po čitavom islamskom svetu. Doduše, reklo bi se da su obe strane bile u pravu. Saudijska Arabija je već decenijama najverniji saveznik SAD-a na Bliskom istoku. Uprošćeno rečeno, Amerika kupuje od Saudijaca naftu, prodaje im oružje, koristi njenu zemlju i more za svoju vojsku. Za tesnu poslovno-vojno-političku saradnju Saudijci su nagrađeni time što Amerika na oba oka žmuri na srednjovekovnu despotiju koja u saudijskoj kraljevini vlada, i na to što Saudijci parama i propagandom pomažu bezbroj ekstremističkih grupa i pokreta inspirisanih saudijskim vehabizmom, od talibana u Avganistanu do Islamske države. SAD su obezbedile čak i da predstavnik Saudijske Arabije bude na čelu Komisije UN za ljudska prava, što zvuči tragikomično.

Sa druge strane, Iran jeste u vreme Homeinija pokazivao želju da svoju verziju islama širi svuda (u manjoj meri i danas), ali mu okolnosti nisu baš išle naruku jer je Islamska republika momentalno proglašena američkim neprijateljem broj jedan, što su Saudi jedva dočekali. Dok se Saudijcima sve dozvoljava, iranske ambicije su obuzdavane na sve moguće načine, poput sankcija i pretnji bombardovanjem zbog iranskog nuklearnog programa poslednjih godina.

LOMLJENJE ŠIITSKOG POLUMESECA: Izolovan položaj i neprijateljsko okruženje naterali su Iran da prijatelje traži i tamo gde to ne izgleda mnogo logično. Niti je Asadov socijalistički islam blizak teokratskom Iranu, koliko god Asadovi pripadali nominalno šiitskoj sekti Alavita, niti su arapski šiiti posebno bliski Persijancima, ali zajednički neprijatelji naterali su ih na savezništvo. Zato je rat u Siriji od početka od strane Teherana viđen kao pokušaj da mu se, rušenjem jedinog regionalnog saveznika, drastično oslabi pozicija, a Hezbolah odseče potpuno od „matice“.

Rat u Libiji i rušenje Gadafija su očito pokazali da imperijalne ambicije Saudijaca i njihovih suseda u Zalivu postaju sve veće, uz podršku zapadnih sila. Saudijci su u „libijskom slučaju“ prepustili vodeću ulogu Kataru, ali je njihov uticaj iz pozadine, poput uloge SAD, bio očigledan. Kada su se svi akteri iz libijske intervencije angažovali u Siriji, uz dodatak Turske, bilo je jasno da Sirija postaje poprište novog sukoba u kome su glavni akteri naizgled Iran i Saudijska Arabija. Aktivno uključenje Rusije samo je potvrdilo da se u Siriji odvija borba svetskih sila u kojoj su šiitsko-sunitski problemi samo jedan od delova slagalice. Istina, važan deo koji je opet pokazao kako se vera koristi u političke svrhe.

Preko Turske su od početka sirijskog rata u martu 2011. godine počeli da pristižu iskusni „sveti ratnici“, kao i novi dobrovoljci željni rata protiv šiitskih nevernika, uz finansijsku i logističku podršku Saudijaca, njihovih suseda i zapadnih saveznika. Tek je uspon Islamske države pre godinu i po dana bar donekle prekinuo (ako je prekinuo) ovu vezu.

U međuvremenu, libanski Hezbolah se angažovao u ratu na strani Asada, a šiitsko-sunitski obračuni počeli su i u susednom Libanu, koji je ugostio nebrojene izbeglice iz Sirije. U novembru 2013. bombaški napad na iransku ambasadu u Bejrutu ostavio je iza sebe najmanje 23 žrtve. Odgovornost za napad preuzela je libanska grupa povezana sa Al Kaidom, Brigada Abdulaha Azama. Sirijska vlada saopštila je da napad „miriše na petrodolare“, aludirajući na naftom bogate sunitske države iz Persijskog zaliva.

Sudar sunita i šiita u regionu (ne treba pominjati ko su čiji patroni) traje godinama i u Iraku. Pre američke invazije na Irak 2003. godine, šiiti su tvrdili da su bili diskriminisani i proganjani od strane vlasti Sadama Huseina, sunita; posle Sadamovog pada šiiti su preuzeli poluge vlasti u zemlji, žale se suniti, navodeći to kao razlog rastućeg verskog nasilja, a Saudijska Arabija tvrdi da su šiiti u Iraku pod kontrolom Teherana.

U trenutno poslednjoj započetoj epizodi u kojoj Rijad i Teheran ratuju preko posrednika, u Jemenu se šiitski Huti sukobljavaju sa snagama lojalnim svrgnutom predsedniku Abdurabuhu Mansuru Hadiju i njegovom prethodniku Aliju Abdulahu Salihu. Istina, o iranskoj umešanosti na strani Hutija se samo nagađa, dok su Saudijci postali aktivna zaraćena strana kada su na čelu koalicije arapskih država u martu prošle godine počeli da iz vazduha bombarduju Hutije, uz brojne optužbe raznih organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava koje se uglavnom tiču ratnih zločina počinjenih za vreme saudijske kampanje u Jemenu.

Rijad i Teheran do sada nisu vodili direktan rat. Istina, odnosi im nikada nisu bili dobri – kada su 1987. godine iranski hodočasnici u Meki počeli da protestuju protiv Amerike, saudijska vojska i policija su otvorile vatru na njih. Ubijeno je 400 ljudi, Irancima je posle toga godinama bilo zabranjeno da dolaze na hadžiluk, a diplomatski odnosi dve zemlje bili su prekinuti do 1991. godine. Malo je verovatno da će i ovoga puta prekid tih odnosa dovesti do direktnog sukoba, ali eskalacija tenzija u trenutku kada se ceo region trese od nestabilnosti izaziva jezu širom sveta.

NAFTA: Pritom, razlog za tu jezu nisu samo ljudske žrtve. Šanse za skori mir u Siriji, Jemenu, Iraku koje su jedva bile na vidiku i pre ovog sukoba dve države, sada su blizu nuli. A mir je prvi, ne i jedini uslov da talas izbeglica bar sa Bliskog istoka bude manji, ako već ne može potpuno prestati. Pored toga, nada da će Islamska država kao zajednički neprijatelj približiti Rijad i Teheran takođe je mršava – to što ID povremeno izvodi terorističke napade na teritoriji saudijske kraljevine ne znači mnogo, jer su žrtve tih napada gotovo redovni saudijski šiiti.

Još jedan aspekt iransko-saudijskog sukoba tiče se daleko profanijeg razloga nego što je teološka rasprava da li je pravi naslednik proroka Muhameda njegov zet Ali ili tast Abu Bekr, a to su nafta i njena cena. Rijad je zgrožen otopljavljanjem odnosa Vašingtona i Teherana posle sporazuma o iranskom nuklearnom programu, posle koga sledi postepeno ukidanje sankcija Iranu. To ukidanje znači da Iran jača svoju ulogu u regionu, ali i da se vraća na naftno svetsko tržište, gde je u OPEK-u bio drugi proizvođač, odmah posle Saudijske Arabije. Vraća se u trenutku katastrofalno niske cene nafte energenata, kada su budžeti država koji se pune samo prodajom crnog zlata u debelom minusu, do te mera da je počelo postepeno smanjivanje ili ukidanje subvencija koje Rijad decenijama daje svojim državljanima za benzin, stanovanje, životne troškove. To u zemlji u kojoj je nezaposlenost među mladima veća od 20 odsto (a mladih je 64 odsto ukupne populacije) može da predstavlja veliki problem, naročito ako cena nafte ostane niska, što je verovatno ako na tržište uđe još jedan veliki proizvođač poput Irana.

Teheran optužuje Rijad da čuva samo svoje interese i namerno povećava tenzije i sukobe, dok deklarativno učestvuje u mirovnim pregovorima oko Sirije i Jemena. Čini se da su Iranci ovog puta u pravu. Rijad je morao znati kakve će reakcije izazvati u Iranu pogubljenje Al Nimra, pa je to ipak učinio. Baš kao što je, prethodnih godina i decenija, znao koga podržava u Avganistanu, Iraku, Libiji, Jemenu, Siriji, ali nije u tome video ništa pogrešno. Može biti da je ovoga puta cilj bio da se skrene pažnja sa domaćih nevolja, poput kresanja budžeta ili dinastičkih borbi, ali generalno Saudijci svoju politiku vode dosledno, samo što je ta doslednost uglavnom zastrašujuća.