Zašto Nemačka želi da bude prva velika industrijska nacija bez atomske energije u XXI veku? Zašto proračuni pokazuju da to neće uticati na konkurentnost nemačke privrede? Zašto je ulaganje u alternativnu energiju ključ za buduće odnose zavisnosti i nezavisnosti
Jedna od prvih odluka nemačke vlade socijaldemokrata i „zelenih“ – kancelara Gerharda Šredera i njegovog „zelenog“ zamenika i ministra inostranih poslova Joške Fišera – 2000. godine bila je da njegova zemlja postepeno ugasi atomske centrale. Jedna od prvih odluka aktuelne vlade hrišćanskih demokrata (CDU) i liberala – kancelarke Angele Merkel i njenog zamenika i ministra inostranih poslova Gvida Vestervelea – bila je da se to promeni, pa je 2010. godine donela zakon da se rad nuklearki produži na određeno vreme. Obrazloženje je bilo da bez električne energije proizvedene u atomskim centralama jedna od vodećih privreda u svetu ne bi više bila konkurentna. Međutim, protekle nedelje došlo je do velikog preokreta: ista ta savezna vlada Angele Merkel, posle sastanka sa pokrajinskim vladama, donela je odluku o ubrzanom gašenju svih atomskih centrala do 2022. godine. Osam zastarelih ih je već zatvoreno, devet aktivnih će jedna za drugom po unapred utvrđenom rasporedu biti ugašeno u narednoj deceniji. Otvoreno je ostalo samo pitanje da li da se jedna ili dve kao neka vrsta energetske rezerve održe u „stend-baj aranžmanu“.
Do promene politike je došlo povodom katastrofe posle zemljotresa i cunamija u Japanu. Do tada nepoznato mesto Fukušima postalo je tema razgovora u svim nemačkim domovima. Tim povodom postavilo se pitanje bezbednosti atomskih centrala, iako Nemačkoj niti prete zemljotresi, niti bi sa bilo koje strane mogao da je zahvati neki cunami. Mediji su, ipak, pitali šta bi se dogodilo ako bi neki veliki, putnički avion zbog kvara pao na nuklearku, ili ako bi ga oteli teroristi i zakucali u nuklearnu elektranu, ili ako se dogodi neki sličan apokaliptičan scenario koji se završava eksplozijom na nuklearnim reaktorima? O tome se pisalo i pričalo i daleko pre 2000. godine, ali su osim predstavnika ekoloških pokreta i Partije zelenih mahom svi odmahivali rukom da je to krajnje neverovatno i naglašavali korist električne energije made in Germany dobijene iz nuklearki. „Zeleni“ su pride insistirali na problemu skladištenja nuklearnog otpada.
Čitavo ovo novo političko-antinuklearno previranje u Nemačkoj, napuštanje atomske energije kao osnove za budućnost, to jest demonstrativno otvaranje vrata alternativnim izvorima energije, nema mnogo veze ni sa konkretnim opasnostima koje se vezuju za nuklearke s jedne strane, ni sa pitanjima zagađenja čovekove okoline energijom dobijenog iz uglja s druge, ili od gasa (pre svega ruskog) s treće strane. Reč je o reagovanju vladajuće nemačke koalicije na nestručno, ali presudno javno mnjenje širokih masa birača, ali, još i više od toga, o gigantskom sukobu dva pogleda na energetsku budućnost dve suprotstavljene industrije.
ANTIATOMSKA POLITIKA: Angela Merkel je po profesiji univerzitetski profesor fizike. Od svih šefova država i vlada na svetu ona najviše zna o nuklearnoj energiji. Ali, ona je već decenijama političar, pa je više od toga zanima kako da pridobije svoje potencijalne birače, odnosno kako da ih, bože sačuvaj, ne odbije. A nemačka Partija zelenih je od pomalo smešne grupice maštara koji su je osnovali pre nekoliko decenija postala jedna od najrespektabilnijih političkih snaga u Nemačkoj – po čemu se Nemačka razlikuje od svih drugih državnih zajednica na svetu. U jednoj nemačkoj pokrajini, u Baden-Virtembergu, u kojoj je od kraja Drugog svetskog rata suvereno vladala Hrišćansko-demokratska unija CDU, predsednik vlade postao je političar zelenih Vinfrid Krečman. Upravo se u ovoj pokrajini nalazi najveći broj nemačkih nuklearki. Prema ispitivanju javnog mnjenja, „zeleni“ su pretekli socijaldemokrate i postali po snazi druga politička partija posle CDU. Ako bi u Nemačkoj sutra došlo do izbora, vlada ne bi bila crveno-zelena, nego prvi put u istoriji zeleno-crvena, nemački kancelar bi bio „zeleni“ političar, možda baš i Joška Fišer, iako se on zaklinje da ga visoka politika više ne interesuje. Ali, on ima tek 63 godine i teško da bi odoleo izazovu da bude prvi „zeleni“ šef vlade na svetu.
Nemačka vlada je odluku o zatvaranju nuklearki donela na sednici koja je trajala pola sata. Merkelova po ovom pitanju očekuje konsenzus u saveznom parlamentu, jer socijaldemokrate i „zeleni“ zbog prirode svoje politike ne mogu da budu protiv. Predstavnici vlade slavodobitno govore o „istorijskoj prekretnici“. „Mi smo temu koja je decenijama unazad izazivala sukobe pretvorili u društveni konsenzus“, rekao je ministar za ekologiju Norbert Retgen. Ministar privrede Filip Resler obećava da će osnovni kriterijumi za izlazak iz atomske energije biti stvaranje ekološki čistih izvora energije, da će snabdevanje električnom energijom biti sigurno i da će njena cena biti usklađena sa finansijskim mogućnostima građana. Najavljuje se „turbo izgradnja“ električnih mreža da bi se obezbedilo snabdevanje svih potrošača po zatvaranju nuklearki.
Političke posledice su sagledive: kancelarka je prvi put uspela po nekom pitanju da ujedini Nemce i moći će da plovi na istom onom antinuklearnom talasu, na kome su se „zeleni“ uzdigli do rekordnih visina. Posledice po budući razvoj privrede nisu toliko jasne. Osim da naglo skaču akcije firmi koje se bave proizvodnjom i istraživanjem alternativne energije, da će se u ovoj privrednom sektoru otvoriti nova radna mesta i da će ova privredna grana u budućnosti u čitavom svetu sve više dobijati na značaju.
ALTERNATIVNA ENERGIJA: Nemačka je svoju privrednu, a na osnovu nje i vojnu silu u XIX i prvoj polovini XX veka izgradila na svojim rezervama uglja na kojima je potom izrasla industrija čelika. To je danas „najprljavija“ energija, najviše guši prirodu, a i rezerve se smanjuju. U poslednje vreme se neophodna energija za savremeni život i industrijski rast, što znači bogatstvo zemlje i njenih građana, prilično oslanjala na gas i naftu iz Rusije, ali i domaću atomsku energiju. Kako da se to prevaziđe za što je moguće kraće vreme?
Parola glasi da budućnost pripada obnovljivim energijama. Kada je reč o Nemačkoj, to znači vetrovima i suncu, jer su mogućnosti dodatne izgradnje hidrocentrala na tokovima nemačkih reka već u priličnoj meri iscrpljene. Razvoj solarne energije u Nemačkoj je problematičan zbog nedovoljnog broja sunčanih sati u godini. Zasad se koristi samo kao dopunski izvor energije u domaćinstvima. Uveliko se, međutim, prave projekti ogromnih postrojenja za dobijanje sunčane energije u pustinjama severne Afrike koja bi se prebacivala u Evropu i Nemačku. U Nemačkoj već postoje divovski parkovi vetrenjača koji su po snazi uporedivi sa omanjom termocentralom. Njihov glavni problem je velika buka koju proizvode, tako da je sve teže izaći na kraj sa nezadovoljstvom građana koji žive u njihovoj blizini. Zbog toga je već počela izgradnja „parkova vetrenjača“ na otvorenom, pre svega Baltičkom moru, što je, naravno, mnogo skuplje. Osim toga, postoje ideje, ne manje futurističke od solarne energije prebačene iz Sahare, da se proizvedu letelice, neka vrsta zmajeva, ukotvljenih u zemlji, koji za pokretanje svojih generatora koriste postojaniji vetar na visini od oko 500 metara, pa se buka na zemlji više ne čuje. U igri je još i kontroverzna biomasa, ili njeno korišćenje u mnogo većim razmerama nego do sada termalne energija koja svuda na svetu drema u velikoj dubini zemlje, ali je teoretski pristupačna i povremeno kao da podseća na sebe erupcijama vulkana kada se snaga ravna eksplozijama atomskih bombi neiskorišćeno gubi u atmosferi, a što se ljudi tiče, samo povremeno ometa vazduhoplovstvo oblacima pepela. Odluka da se zatvore nuklearne elektrane svakako će dovesti do velikih ulaganja države u nauku vezanu za obnovljivu energiju.
Brzina izgradnje i razvoja alternativnih izvora energije je ključna za Nemačku, da ne bi postala potpuno zavisna od ćudi Kremlja ili zemalja kroz koje protiču ruska nafta i gas. Pošto su u pitanju Nemci, nekako svi a priori polaze od toga da je sve već proračunato i izračunato, pre nego što je vlada izašla u javnost sa svojom revolucionarnom odlukom.
Kritičari upozoravaju da će električna struja dobijena pomoću obnovljivih energija za potrošače biti skuplja nego do sada. Različite računice već navode na pitanje da li će to za prosečno nemačko domaćinstvo biti veliko, taman podnošljivo ili gotovo zanemarljivo opterećenje. To je politika „na malo“. Politika „na veliko“ je investicija u patente, u znanje, ali pre svega i u industriju, koja će kroz koju deceniju biti neophodna celom svetu, a tu bi Nemačka želela da bude vodeća sila. Računica je da bi Nemačka mogla da ima primat u ovoj industrijskoj grani kojoj sasvim sigurno pripada budućnost.
PRETNJA TUŽBOM: Veliki koncerni, koji u Nemačkoj proizvode struju dobrim delom i na osnovu nuklearne energije, vlasnici atomskih centrala, naravno da su unesrećeni razvojem situacije. Oni su svojim novcem podržavali upravo desni CDU i liberale. Sada proveravaju mogućnost da li vladu mogu sudski da tuže zbog štete koju im nanosi promenom politike, jer imaju ugovore o garantovanoj isporuci električne energije u određenom vremenskom periodu. Pominje se moguća odšteta u visini od više milijardi evra. Pogotovu što neke druge politički i ekonomski uticajne zemlje, pre svega Francuska i Velika Britanija, i ne pomišljaju da se odreknu nuklearnih elektrana, što, navodno, umanjuje konkurentnost nemačke privrede. Doduše, kod njih zeleni u politici ne igraju ama baš nikakvu ulogu. Za sada. Francuski ministar industrije Erik Beson zatražio je da se sazove sastanak Evropske komisije zbog odluke Nemačke da ugasi svoje nuklearne reaktore. Iako Francuska 80 odsto svojih potreba podmiruje električnom energijom dobijenom iz nuklearnih elektrana, 62 odsto Francuza je za njihovo postepeno gašenje. U Italiji predstoji referendum o nuklearnim elektranama.
Austrija odavno nema tu vrstu briga, ona je referendumom već odlučila da se na njenoj teritoriji ne grade atomska postrojenja, što opasnost po njene građane od eventualnih nuklearnih katastrofa ne uklanja ni najmanje: blizu njenih granica – u Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Sloveniji i, još uvek, u Nemačkoj i Švajcarskoj – funkcionišu, po mišljenju Austrijanaca, prilično zastarele nuklearke čiji bi eventualni kvarovi i te kako zapretili i njima. Austrija već sada 70 odsto svojih potreba zadovoljava obnovljivom energijom, a do 2020. godine će se potpuno oslanjati na nju, što će čak stvoriti i do 100.000 novih radnih mesta.
Za očekivati je da će pre svega najjača evropska industrijska sila Nemačka, ali i Austrija i Švajcarska, početi da vrše pritisak na svoje susede da se i oni odreknu nuklearne energije. I, naravno, staviće im na raspolaganje svoju tehnologiju i know how u vezi sa obnovljivom energijom. Računica Nemačke je jednostavna: osloboditi se zavisnosti od ruskog gasa i druge učiniti zavisnim od energije i tehnologije made in Germany, i tako obezbediti privredni primat u svetskim razmerama. U svetskoj trci koja predstoji za izvorima obnovljive energije Nemačka je startovala na vreme.
Švajcarska vlada preporučila je parlamentu da razmotri zatvaranje svih pet nuklearnih elektrana. Prva bi trebalo da bude ugašena 2019, poslednja 2034. godine. Smatra se da je „postepeni izlazak iz atomske energije tehnički moguć i ekonomski opravdan“. Pošto se parlament izjasni po tom pitanju, a očekuju se pozitivan rezultat, biće raspisan i referendum. Švajcarske nuklearke u međunarodnom poređenju važe za prilično zastarele.
Švajcarska vlada smatra da predviđeni postepeni izlazak iz atomske energije ostavlja dovoljno vremena da se razvije nova energetska politika i da se izgradi alternativni energetski sistem. Planirana je izgradnja novih hidroelektrana, proizvodnja drugih vidova alternative energije, a u slučaju nužde računa se i na uvoz električne energije. Lokalne samouprave i gradovi pozvani su da u najvećoj mogućoj meri svoje potrebe za strujom i grejanjem obezbeđuju iz izvora obnovljive energije. Vlada je apelovala i na industriju da redukuje potrošnju električne energije. Proračuni pokazuju da će izlazak iz atomske energije dovesti do jačanja industrije obnovljive energije i da će to otvoriti nova radna mesta. Švajcarska trenutno oko 60 odsto potrebne električne energije dobija iz hidroelektrana i drugih, za sada zanemarljivih, izvora obnovljive energije, a 40 odsto iz nuklearnih elektrana.
Za svega šest sati na pustinje padne više sunčeve energije nego što ceo svet potroši za godinu dana. Tako je u teoriji. U praksi, pustinjsko sunce je još suviše daleko, ali je nesumnjivi hit sezone u evropskim ekološkim, ali i energetičarskim krugovima. Prvo veće otvaranje ove teme pre dve godine pratilo je formiranje DESERTEC-a, panevropske inicijative sa sedištem u Minhenu, u Nemačkoj, koja će pokušati da do 2050. godine zauzda pustinjsko sunce u Severnoj Africi.
Drugi dolazak pustinjskog sunca u žižu usledio je ovog proleća. Posle tragedije u Fukušimi u Japanu, nakon što je trajno gašenje nuklearnih elektrana postalo prvorazredno političko pitanje u Nemačkoj, ova inicijativa je najednom postala čarobno rešenje za hronični manjak dovoljno snažnih izvora energije. Na pitanje „Šta će zameniti tolike megavate iz nuklearnih reaktora?“, sve češće se dobija samo jedan odgovor – DESERTEC.
To je istovremeno i odgovor na pitanje šta će biti sa jeftinom strujom kojom Evropa može ostati konkurentna drugim regijama, ali i sa svom onom pomoćnom industrijom koja živi od nuklearnih elektrana. DESERTEC je, naime, fondacija u koju će u naredne četiri decenije biti uloženo ni manje ni više nego 400 milijardi evra, kako bi se za to vreme čak 15 odsto evropske struje dobijalo iz Sahare.
Sam pogled na glavne partnere ukazuje da je reč o strateškom partnerstvu koje će pre svega nemačku ekonomiju preusmeriti na kolosek obnovljivih izvora energije. Fondaciju predvodi kompanija Munich Re, koju je u julu 2009. osnovalo dvanaest evropskih kompanija. No, pored nje konzorcijum DESERTEC čine Deutsche Bank, Siemens, ABB, E.ON, RWE, Abengoa Solar, Cevital, HSH Nordbank, M & W Zander Holding, MAN Solar Millennium, Schott Solar itd.
Već od sledeće 2012. inicijativa će predstaviti jasan plan, a očekuje se da će u toku naredne decenije, kada će se 2022. ugasiti svi nemački reaktori, ona u sebe usisati sva ona radna mesta koja iščeznu sa nuklearnim dobom u Nemačkoj.
O obnovljivim izvorima se govori već decenijama, ali u suštini, oni nikad nisu mogli da se mere sa fosilnim gorivom ili nukelarnom energijom. Megavati iz vetra, sunca i vode su ne samo skuplji, nego ih u Evropi uopšte nije moguće u dovoljnoj meri iscediti iz okruženja. Samo primer Srbije pokazuje da, na ovom nivou tehnološkog razvoja, sve što potencijalno neiskorišćeno ima na raspolaganju u biomasi, hidroenergiji i vetru može da se uporedi sa jednom jačom termoelektranom kakva je TENT B. Zbog toga je sa sve evidentnijim klimatskim promenama i očiglednom potrebom da se napuste fosilna goriva, nuklearna energija jedina alternativa i doživljavala renesansu.
Nove studije, međutim, pokazuju da se situacija može sasvim preokrenuti i da su mega projekti poput DESERTEC-a ne samo povoljni za klimu nego i izuzetno isplativi. Mada je reč o čudovišnoj tragediji, za dugoročne stratege Fukušima je tu došla kao zgodan upaljač za strah kod birača, koje treba ubediti u potrebu investiranja u tako grandiozne poduhvate.
Reč je o sasvim novom konceptu istovremene proizvodnje i potrošnje struje „onda kad je ima“, koji se naziva superpametnom mrežom (SuperSmart Grid, SSG). To je, u stvari, zbir dve starije ideje, „supermreže“, što je koncept panevropske objedinjene distributivne mreže električne energije, i ideje „pametnih mreža“, koje na lokalu raspoređuju ili skladište struju u baterije u zavisnosti od rada lokalnih vetrogeneratora, solarnih panela i drugih obnovljivih izvora.
U inicijativi DESERTEC zamišljeno je da se cela Evropa i Severna Afrika premreže bastionima vetroparkova, geotermalnih izvora, postrojenja za obradu biomase, standardnih solarnih elektrana, i modernih, efikasnih elektrana koje rade na principu koncentrisanja solarne energije (što se planira za Saharu). Sve to bi u inteligentnom upravljanju predstavljalo jedan pametni mehanizam.
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
