Od pakta do rata

Bulit je je 24. aprila 1935. organizovao u moskovskoj kući Spaso, gde je bila američka ambasada, nezaboravan i najekscentričniji prijem u istoriji diplomatije u čast svoje nove ljubavnice, balerine Olge Lepešinske, nazvan “Prolećni festival”. Dekoracija je uključivala šumarak od deset mladih breza u sobi lustera; trpezarijski sto prekriven sa hiljadu finskih lala; travnjak od cikorije, ogromni mrežasti kavez pun fazana i stotinu zebrastih zeba iz moskovskog zoološkog vrta i zverinjak od nekoliko planinskih koza, desetak belih petlova i jednog medvedića, koji je pocepao uniformu maršalu Jegorovu.

Među 400 gostiju bili su svi, osim Staljina: komesar spoljnih poslova Maksim Litvinov i komesar odbrane maršal Kliment Vorošilov; vođe boljševičke partije Nikolaj Buharin, Lazar Kaganovič i Karl Radek; sovjetski maršali Aleksandar Jegorov, Mihail Tuhačevski i Semjon Buđoni. Lumperajka je trajala do 10 sati narednog jutra. Među gostima je bio i književnik Mihail Bulgakov, koji je opisao ovu zabavu u svom romanu “Majstor i Margarita”.

Bulitovim razočaranjem, koje je počelo nedugo posle njegovog povratka, počela je i nova faza u odnosu prema Sovjetima koja je ubrzo prerasla u oštro neprijateljstvo. Početkom leta 1935, napisao je jednom kolegi iz Vašingtona da “ako evropske države ne prestanu da se bore jedna protiv druge ili ako Sovjetski Savez ne bude poražen u ratu u narednih petnaest godina, to će biti velika sila koja će moći da preplavi kontinent”. Tokom posete Berlinu, rekao je zaprepašćenim nacističkim zvaničnicima da bi bilo opravdano da Japan zauzme delove Sibira, dakle ono za šta je oštro upozoravao predsednika Vilsona.

IZ MOSKVE U PARIZ

Do proleća 1936. Bulit je izjavio da više ne može da ostane u Sovjetskom Savezu, iako je od svojih trideset meseci kao ambasador petnaest proveo van zemlje. Uoči svog odlaska, izjavio je da je “komunizam militantna vera rešena da proizvede svetsku revoluciju i ‘likvidaciju’ svih nevernika”.

Posle Moskve bio je ambasador u Parizu, sve do nemačke okupacije. Bulitova ambasada u Parizu bila je u svakom pogledu srećnija. Tu je upamćen po novoj ekstravaganciji – unajmio je zamak sa 18.000 flaša francuskog vina koji je koristio za partije i provode. Njegov strah i novostečena netrpeljivost prema Sovjetskom Savezu naveli su ga da zauzme suprotan stav od onoga za koji je ranije toliko uporno radio – umesto da integriše Sovjetski Savez u liberalni svetski poredak, kako je decenijama želeo, započeo je napre da izoluje Sovjete od njega.

Bulitovi paranoični stavovi o Sovjetskom Savezu ohrabrili su ga, dok je bio ambasador u Francuskoj, da pokuša da izgradi stabilnu Evropu sa savezničkom Francuskom i nacističkom Nemačkom u njenom centru. Njegovoj antibritanskoj sada se pridružila i žestoka antikomunistička pristrasnost. Ovo je podstaklo njegove ozbiljne greške u procenama. Čak i nakon Hitlerove okupacije Austrije i Čehoslovačke, Bulit nije učinio ništa da pomogne da se Engleska i Francuska okrenu ka Sovjetima, a ne prema nacističkoj Nemačkoj.

IZ GREŠKE U GREŠKU

Mesecima je svoj glavni diplomatski zadatak zamišljao kao promociju pomirenja između Francuske i Nemačke, a njegova prećutna pretpostavka je bila da će Hitlerova pretnja na taj način biti preusmerena na istok. Verovao je da je britansko neprijateljstvo prema takvom pomirenju glavna prepreka da se ono postigne; okrivio je ambasadora Sjedinjenih Država u Berlinu, Vilijama E. Doda, što sa vodećim nacistima nije uspostavio bliske, poverljive odnose kakve je imao sa Francuzima u Parizu. Tek postepeno je shvatio potpunu nemogućnost bilo kakvog prilagođavanja Hitleru, a nakon toga na njegove političke stavove uticalo je preovlađujuće ogromno precenjivanje nacističke vazdušne snage.

Da li je sovjetska Rusija mogla da bude angažovana na strani demokratije da onemogući Hitlera, jedno je od velikih nepoznanica u istoriji. Čarls Bolen je verovao da Staljin nikada nije dovoljno verovao Britaniji i Francuskoj, ukazujući da su njihova “kolebljivost prema Hitleru i pritisak na Čehoslovačku dodali ulje na vatru tih sumnji, kao i široko izražene nade u Londonu i Parizu da će Sovjetski Savez i Nemačka iskrvariti u međusobnom ratu”. Bulit je, prema rečima njegovog brata, bio uznemiren jer su Britanci bili tako opušteni u odgovoru na formalnu ponudu Moskve 16. aprila 1939. za savez tri sile, sa Francuskom i Engleskom.

Rusi su, pošto nisu dobili nikakve ozbiljne znake interesovanja (tek polovinom jula Britanci i Francuzi su poslali pregovarače u Moskvu – tim na nižem nivou koji nije uključivao njihove ministre spoljnih poslova), smenili ministra spoljnih poslova Maksima Litvinova, koji je favorizovao savez sa Zapadom, i zamenio ga je Vjačeslav Molotov. Oni su 23. avgusta zapanjili svet potpisivanjem pakta o nenapadanju sa nacističkom Nemačkom. Nedelju dana kasnije Hitler je napao Poljsku; Sovjeti su tada zauzeli deo Poljske i okupirali Litvaniju, Letoniju i Estoniju. Nakon njihovog napada na Finsku 30. novembra 1939, Bulit je uspešno sklopio zaveru sa Daladijeom da ih izbaci iz Lige naroda, u čemu je i uspeo, pa je to bio jedini put da je neko izbačen iz Lige naroda. Taj slučaj se koristio kao argument u skorašnjim planovima za izbacivanje Rusije iz UN.

UZALUDNA UPOZORENJA

Ove greške su nadoknađene mnogim briljantnim izveštajima, Bulitovom jasnom koncepcijom o povezanosti sudbine Amerike sa sudbinom Francuske i Britanije, sa posledičnom potrebom za sveobuhvatnom pomoći saveznicima 1939–40, njegovim doprinosom spasavanju Pariza od uništenja kada je Francuska pala, a posebno u izvanrednoj depeši od 1. jula 1940. godine, gde je ispričao o zapanjujuće iskrenim, detaljnim razgovorima sa Petenom, Darijenom i drugim vodećim ljudima Višija.

Iako je hteo da ostane u Parizu i posle kapitulacije, to mu nije pošlo za rukom, pa je prebačen u komandu mornarice, odakle je nastavio da daje savete. Serija izveštaja krajem 1942. i 1943. posebno je zanimljiva u predviđanju toka političkih događaja u Evropi posle rata. Upozorio je na pretpostavku dobre volje Sovjetskog Saveza i pozvao Ruzvelta da obezbedi, dok ne bude prekasno, da se Moskva odrekne kontrole ili aneksije svojih suseda. SAD bi, kako je sugerisao, trebalo da zaprete da će se povući iz evropskog rata i da se koncentrišu na Pacifik, kako bi prisilile Rusiju na ovaj potez. Takođe je pozvao na ozbiljno razmatranje savezničkog napada na Nemačku preko Balkana, a ne preko Lamanša. Ovo je, naravno, bila i Čerčilova strategija. Samo “ujedinjena demokratska Evropa”, insistirao je on, mogla bi sprečiti “tok crvene amebe” preko kontinenta, njegovu podelu na rivalske sfere uticaja i virtuelnu neizbežnost novog rata.

Kenan je kasnije opisao Bulitovo upozorenje kao “jedinstveno po uvidima koje je donelo logiku ratnih dešavanja”, smatrajući da ono “zaslužuje mesto među glavnim istorijskim dokumentima tog vremena”. Bulit je upozoravao da Staljin nije postao demokrata, da će Sovjeti pokušati da uspostave kooperativne vlade na teritorijama koje su okupirali i da je ravnoteža snaga između integrisane Evrope (sa razoružanom Nemačkom i Italijom) i Sovjetskog Saveza najbolja nada za mir. Ta njegova upozorenja bila su pronicljiva i snažno argumentovana. Za razliku od mnogih antikomunista, uključujući urednike “Tajma” i “Lajfa”, on nije postao sentimentalan prema Staljinu zbog ratnog saveza. Ali, dok je predviđao sukob koji će izbiti oko Istočne Evrope, preporučivao je nepraktičnu i opasnu politiku koja bi mogla da se povrati izazivanjem drugog sovjetsko-nemačkog pakta, ili otvaranjem vrata sovjetskom prodoru ka Atlantiku.

Pošto su dve godine pustili Ruse da nose teret rata protiv nacističke Nemačke, London i Vašington nisu bili u položaju da mogu da diktiraju uslove Moskvi. Kada su saveznici kasnih 1930-ih odbili da ozbiljno razmatraju mogućnost saveza sa Sovjetskim Savezom protiv nacističke Nemačke, delom zbog Bulitovih akcija, a zatim su odložili iskrcavanje preko Lamanša do leta 1944, sovjetsku kontrolu nad Istočnom Evropom su učinili praktično neizbežnom.

Račun koji je plaćen na Jalti 1945. napravljen je u Minhenu 1938. Volter Lipman je sažeto opisao: “Ono sa čime smo se suočili na Jalti je kako da ispravimo naše principe na teritorijama koje je držao Staljin. Staljin je imao moć da deluje, mi smo imali moć samo da se raspravljamo… Zapad je platio političku cenu što nije uspeo da odvrati Hitlera 1930-ih, jer nije uspeo da se ujedini i ponovo naoruža protiv njega.”

KRAJ KARIJERE

Pošto je bio lični Ruzveltov prijatelj, ništa od ovoga nije mu uzeto za zlo. Želeo je da postane državni sekretar, ali Ruzvelt nije mogao da se pomiri s njegovim “dugačkim jezikom”, posebno kada je ispleo intrigu da je zamenik državnog sekretara Samner Vels – homoseksualac.

Tako se ugasila karijera Vilijama Bulita, koji je mogao da se pohvali impresivnom biografijom: plovio je u mirovne misije sa Henrijem Fordom i Vudroom Vilsonom, uživao je neograničen pristup u Belu kuću i kod predsednika Ruzvelta u bilo kojem trenutku, izdao ga je i javno demantovao David Lojd Džordž, ali je ipak zadržao zahvalnost Vinstona Čerčila: “Lenjin mu je verovao, Staljin ga je prigrlio, Šarl de Gol ga je dočekao, a Čang Kaj Šek, kao i Sigmund Frojd, tražili su njegov savet i pomoć.”

Do Trumanovog vremena, međutim, on je bio praktično zaboravljen, možda i zbog i uprkos svojoj “Ahilovoj peti” – velikoj otvorenosti, koja je bila kombinovana sa velikim idejama i velikim nerazumevanjem okoline. Zanimljivo je da ime Ahil zapravo znači “bez usana”, a namenio ga je kentaur Hiron kao upozorenje Ahilu da drži jezik za zubima. A sve je počelo svađom oko toga kome će pripasti Jadransko more.