Nuklearni tvitovi

Svet je zastao. Čovečanstvo je prikovano za radio i televiziju. Treći svetski rat izgleda neizbežan. Nuklearni, atomski, poslednji. Nemoguće se čini mogućim, nezamislivo postaje zamislivo, apokalipsa, sudnji dan, uništenje planete zemlje. Ljudi sanjaju atomske pečurke, noćna mora ne prestaje ni kada se probude. Sa svakim satom sve je izglednije da će ludilo nadvladati razum. Ponovo Hirošima i Nagasaki. Samo ovoga puta u Vašingtonu, Londonu, Rimu, Moskvi, Pragu, Bukureštu… Kubanska kriza je sveprisutna. Vrhunac dostiže 24. oktobra 1962. godine u 10 časova pre podne po vašingtonskom vremenu, u centralnoj Evropi je 16 časova. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džon F. Kenedi naredio je pomorsku blokadu Kube. Sovjetska ratna mornarica sa sve atomskim podmornicama ide pravo na američke brodove. Nuklearne rakete u nuklearnim bazama širom sveta su spremne za lansiranje. U poslednjem trenutku generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza i premijer SSSR Nikita Hruščov izdaje naređenje da se sovjetski ratni brodovi zaustave. Kenedi dobija partiju pokera u kojoj je ulog bio svet. SSSR odustaje od nuklearnih baza na Kubi i povlači već postavljene rakete srednjeg dometa, SAD pristaju da povuku rakete tipa Jupiter iz Turske, što se tek kasnije saznaje. Svet je nekoliko nedelja bio na ivici nuklearnog rata.

ČIJI JE VEĆI: Donald Tramp je tada imao šesnaest godina. Mora da mu je imponovao Džon F. Kenedi koji je naterao SSSR da poklekne i da povuče svoje trupe i nuklearno oružje sa Kube, kao u onoj igri američkih tinejdžera popularnoj šezdesetih godina u kojoj se punom brzinom u automobilima zaleću jedni na druge, u kojoj gubi onaj koji prvi skrene, ispada kukavica, chicken.

Danas je Tramp vrhovni komandant SAD, drži prst na nuklearnom arsenalu, preti vođi Severne Koreje Kim Džong Unu „ognjem i besom, kakav svet još video nije“, ako ne obustavi svoj nuklearni program. Tramp je tako prekinuo dobar običaj američkih predsednika od Kubanske krize do Baraka Obame da ne mašu i ne prete nuklearnim arsenalom kao ulični nasilnici.

„Vojno rešenje je gotovo“, oružje je „spremno za upotrebu“, locked and loaded, ako bi Severna Koreja kojim slučajem pokušala nešto glupo, izjavio je prošle nedelje Tramp i izrazio nadu da će Kim Džong Un izabrati drugačiji put. Usledio je hvalospev o snazi američkog nuklearnog oružja, pa izjava da bi Severna Koreja trebalo da bude „veoma, veoma, nervozna“, Tramp neće ispasti chicken, no way.

Kim Džong Un je uzvratio da je njegova vojska u stanju borbene gotovosti i spremna da uzvrati udarac. Severna Koreja je prethodno obelodanila da će sredinom avgusta biti spreman operativan plan da se ispale četiri rakete srednjeg dometa preko Japana na ostrvo Guam koje je udaljeno oko 2000 kilometara istočno od Filipina i na kome se nalaze američke vojne baze sa oko 6000 vojnika, u čemu Pjongjang vidi pretnju. Guam je i omiljena turistička destinacija za Južnokorejce i Japance.

„SAD osećaju omču oko vrata“ pa zato prave ratnohuškačku buku, rekao je Kim, bolje bi im bilo da hladne glave odmere „šta mogu da dobiju, a šta da izgube“. Zahtevao je i obustavu „arogantnih provokacija“ i „jednostranih zahteva“.

BEZ UZBUĐENJA: Naravno da Kubanska kriza ne može da se poredi sa krizom do koje su neumerenom, ratobornom retorikom dovela dva neuračunljiva šefa države, Tramp i Kim. Prvo, čak se pouzdano ne zna da li je Severna Koreja uspela da razvije rakete srednjeg ili dugog dometa koje bi uspešno mogle da ponesu nuklearne bojeve glave, ukoliko ih zaista imaju, a i da jeste, bilo bi ih tek nekoliko, a čak i da hoće da ih lansira, američki sateliti bi to registrovali pre nego što bi poletele, bilo bi dovoljno vremena da se presretnu i unište pre nego što dođu do bilo kakvog cilja; drugo, SAD bi mogle da zbrišu Severnu Koreju sa lica zemlje za nekoliko minuta bez ikakvih posledica po zapadnu hemisferu, pri čemu bi doduše Južna Koreja bila kolateralna šteta. Cinici skloni crnom humoru bi rekli: taman da se u konflikt umešani SAD, Japan i Kina ratosiljaju konkurencije, da se zbrišu Kia, Hjundai i Samsung, mnogo su se razmahali, te garancija od sedam godina na sva moguća vozila, te najbolji televizori i mobilni telefoni na svetu, te najveći porast prodaje.

Za razliku od Kubanske krize, čovečanstvo se preterano ne uzbuđuje zbog severnokorejske krize. Početkom šezdesetih nuklearno oružje je bilo još nešto sasvim novo, užasavajuće, hladni rat je bio na vrhuncu, slike iz Hirošime i Nagasakija još žive, Svetski rat nije bio nezamisliv, tek što se bio završio. U međuvremenu su generacije odrasle sa svešću o postojanju oružja za masovno uništenje, a svetski ratovi su tek neki tragično sumanuti događaji iz predinternetske istorije. Na Trampovo zveckanje nuklearnim oružjem gleda se kao na najnoviji rijaliti šou: uključite i sutra u isto vreme svoje televizore, da vidite da li će nešto da gori kao Hirošima.

Pa ipak, blagu jezu izaziva što u Ovalnoj sobi caruje čovek sa kojim svet prosto ne zna na čemu je. Šta ako nešto krene naopako? Da li je Tramp u stanju da naredi „preventivno bombardovanje“ Severne Koreje konvencionalnim oružjem, jer neće njemu tamo neki Kim Džong Un da prkosi? Da li je u stanju da naredi upotrebu neke nuklearne rakete manje razorne moći, ako neka severnokorejska raketa na kraju zaista poleti ka nekoj živoj meti? Da li Trampa ima ko da obuzda? Šta će biti ako „lider slobodnog sveta“ napravi presedan i pritisne nuklearni oroz? Kako bi reagovali Kina i Rusija?

STIŠAVANJE STRASTI: Nakon što se Tramp sit istvitovao na račun Severne Koreje, ministar odbrane SAD Džejms Matis i ministar spoljnih poslova Reks Tilerson su objasnili u autorskom prilogu u „Volstrit džurnalu“ da SAD „nemaju interes“ niti da obore Kim Džong Una, niti da „ubrzavaju ujedinjenje Koreje“, te da ne traže izgovor da stacioniraju trupe severno od demilitarizovane zone koja razdvaja Južnu i Severnu Koreju. Objasnili su i da ne izjednačavaju „napaćeni severnokorejski narod“ sa neprijateljskim režimom u Pjongjangu.

I Kim Džong Un je spustio loptu. Rekao je da su SAD prve počele da svoj nuklearni arsenal primiču Severnoj Koreji, te da bi sada trebalo da povuku prave poteze, smire atmosferu na Korejskom poluostrvu ako hoće da spreče opasan sukob. Severnokorejska armija ipak ostaje do daljnjeg u stanju borbene gotovosti.

Dok su se Tramp i Kim nadvikivali pre svega zarad sopstvene publike, Evropska unija, Rusija i Kina su pozivale na „diplomatsko“ rešenje i smirivanje ratne retorike. Tu i tamo se postavljalo pitanje: gde je granica verbalnog i pravog rata i da li će neko i pod kojim uslovima da je pređe? Savet bezbednosti UN je još ranije osudio „ilegalno“ testiranje nuklearnog oružja i zapretio Pjongjangu novim sankcijama, na šta se severnokorejsko rukovodstvo nije obaziralo.

Pjongjang i Vašington još jednom su ispucali arsenal verbalne municije bez upotrebe bojevih glava. Situacija se smiruje, ali samo do prve sledeće prilike. Kim Džong Un će svakako davati nove povode vrhovnom komandantu SAD Donaldu Trampu da se možda, ipak, oproba u jednom sasvim novom, njegovom ličnom ratu.

Trenutno mu pažnju preokupiraju neonacistički i rasistički ispadi u Šarlotvilu i širom SAD. Oklevajući da odmah nedvosmisleno osudi desničarske pokrete, čiji su članovi masovno glasali za njega, Tramp je ponovo navukao na sebe bes „levih, liberalnih“ medija. Za njegove pretnje Severnoj Koreji, ma koliko nemušte bile, imali su mnogo više razumevanja.