Nuklearna kriza sa mirisom nafte

Izraz „resursno prokletstvo“ je prvi upotrebio Ričard M. Auti sa Lankesterskog univerziteta 1993. godine. Auti tvrdi da se zemlje bogate prirodnim resursima razvijaju sporije nego države bez značajnih prirodnih bogatstava, koje su prinuđene da razvoj zasnivaju na radu i pameti. Kao primer navodi države OPEK-a (organizacije koja okuplja zemlje izvoznice nafte) iz Persijskog zaliva, koje su stotine milijardi naftnih dolara umesto na razvoj trošile i troše uglavnom na raskošan život vladara, državu i njene službe, delom i za pomoć svojim građanima. Auti smatra i da je iznenadno bogatstvo doprinelo učvršćivanju autoritarizma, raslojavanju stanovništva, podeli na bogate i „poslugu“. Gastarbajteri iz siromašnih zemalja rade u robovskim uslovima, što povlači za sobom niz socijalnih problema.

Auti ne pominje još jedno resursno prokletstvo. Nema zemlje bogate naftom koja bi se mogla nazvati stabilnom, a od dvanaest članica OPEK-a četiri su u skorašnje vreme iskusile razarajuće ratove, i to one koje su u vrhu po rezervama nafte. Iran i Irak su oko naftnih polja ratovali od 1980. do 1988; Kuvajt je 1991. napadnut od strane Iraka; sam Irak je „Pustinjsku oluju“ doživeo od Zapadne alijanse i 1991. i 2003. godine, a civilizacijski sunovrat ove zemlje traje i danas; Libiju je NATO bombardovao prošle godine, uz građanski rat koji je besneo na zemlji. Senka rata koji bi mogao zaseniti sve pomenute već godinama visi nad Iranom, drugim izvoznikom OPEK-a.

NAPETOST U ZALIVU: Ministri inostranih poslova zemalja Evropske unije održaće 23. januara sastanak kako bi doneli odluku o zabrani uvoza nafte iz Irana zbog iranskog nuklearnog programa, izjavile su diplomate u Briselu. Već na samu najavu embarga, Iran je odgovorio pretnjama da će zatvoriti Ormuski moreuz kojim u tankerima prolazi gotovo 30 odsto svetske nafte. Najava novih sankcija od strane EU usledila je pošto je predsednik SAD Barak Obama potpisao zakon kojim se predviđaju kazne za sve strane finansijske institucije koje u SAD sarađuju sa iranskom Centralnom bankom, što će dodatno otežati posao svima koji kupuju iransku naftu.

Pale su teške reči između Teherana i Vašingtona. Osim blokade moreuza, Iran je zapretio i napadima na Petu flotu, čija baza je u Bahreinu. Iranske oružane snage održale su vojnu vežbu u Zalivu, čiji je cilj bio „da se vojska pripremi za stanje slično ratnom“. Na vežbi su probno ispaljene i rakete čiji je domet dvesta kilometara, što znači da bi mogle da pogode neke američke vojne baze u regionu. Mada mnogi misle da su međusobne pretnje samo pokazivanje mišića, napetost u regionu raste.

Bugarin Bojan Čukov, član Nacionalnog odbora na diplomatskom institutu, kaže da bi onaj ko danas ne zna šta je veliki problem negde u svetu trebalo da taj problem onjuši. „Uvek miriše na naftu, gas, ili u krajnjem slučaju na nuklearnu energetiku“, smatra Čukov. U slučaju Irana mirisi se mešaju. Ova zemlja ima druge najveće rezerve sirove nafte i gasa na svetu, ali države koje na Iran vrše pritisak tvrde da to čine samo zbog nuklearnog programa ove zemlje. Dok iranske vlasti kažu da je program isključivo mirnodopski, njegovi protivnici predvođeni Izraelom i SAD optužuju Iran da želi da razvije nuklearno oružje.

Pozivi na pooštravanje već postojećih sankcija protiv Irana usledili su posle objavljivanja izveštaja Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) početkom novembra prošle godine. U tom izveštaju kaže se da postoji mnoštvo indicija da su u Iranu do prošle godine vršeni eksperimenti u cilju razvoja atomskih bojevih glava. U vreme prethodnog direktora Agencije Mohameda el Baradeja, nikada nije eksplicitno tvrđeno da je Iran na putu da oružje proizvede, ali pod novim šefom Agencije Jukijom Amanom ton se promenio. Doduše, ni u novom izveštaju nema jasnih dokaza da Iran zaista radi na proizvodnji atomskog oružja, već mnoštvo indicija, ali taktiku u kojoj se i ono što ne piše čita kao da je već dokazano definisala je visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton rečima: „Iran neka dokaže da grešimo.“

ŠTA AKO IMA?: Zapadni zvaničnici stalno govore da bi Teheran trebalo o svom nuklearnom programu da pregovara, ali pri tome niko ne pominje činjenicu da je Mohamed Hatami, prethodnik Ahmadinežada na mestu predsednika, ponudio da Iran obustavi svoj nuklearni program. Amerika je tada na pruženu ruku odgovorila ćutanjem, što je Ahmadinežad često koristio kao argument da Zapad želi samo da dođe do iranske nafte i da bi se, čak i da je saradnja Irana sa IAEA savršena, pronašao neki drugi razlog za sankcije.

Iranske vlasti se pozivaju i na sudbinu Sadama Huseina, koji je godinama dopuštao da razne međunarodne komisije po Iraku traže hemijsko i biološko naoružanje. Komisije su redovno slale izveštaje da to naoružanje nije nađeno, ali to Irak nije spaslo od intervencije. Dokaz za takve tvrdnje je i sudbina Libije. Malo ko pamti reči koje je 2006. godine izgovorio Džon Bolton, tadašnji ambasador SAD u UN. On je tada rekao da bi Iran trebalo da sledi primer Libije, koja je saopštila da odustaje od nuklearnog programa i posedovanja oružja za masovno uništenje, što je dovelo do približavanja Tripolija i Vašingtona.

U histeriji koja prati priče oko iranskog nuklearnog programa, niko ne postavlja ni neka druga pitanja. Na primer, zašto pretnja po svetski mir nije to što nuklearno oružje imaju sused Irana Pakistan i Indija, koja je sa Pakistanom decenijama na ivici rata. Pakistan je i kolevka talibana, koje je osnovala pakistanska tajna služba ISI, koji i danas imaju podršku delova vojske i tajne službe ove zemlje.

I Izrael i zapadni zvaničnici pozivaju se na mnogo puta ponovljene reči Ahmadinežada da bi Izrael trebalo da bude zbrisan sa lica zemlje, što već spada u deo lokalnog folklora širom muslimanskog sveta. Ono što je zaista opasno je, međutim, pothranjivanje mišljenja da Iran predvode i naseljavaju verski fanatici spremni da zarad viših ciljeva gurnu svet u nuklearnu katastrofu, koji se mogu zaustaviti samo ratom. Vrhovi sadašnje iranske vlasti veru koriste kao sredstvo za manipulaciju, širenje uticaja i moći, kako to i u mnogim drugim zemljama biva, ali i pored velikih reči, prvenstveni ciljevi su vrlo zemaljski, a to su opstanak na vlasti i zgrtanje para.

Sve i da je priča o suludim verskim fanaticima koji predvode Iran tačna, koji bi to islamski fanatik bio spreman da uništi, na primer, džamiju Al Aksa u Jerusalimu, jednu od najvećih muslimanskih svetinja? I kako bi to Izrael bio zbrisan sa lica zemlje a da pritom ne budu pobijeni milioni muslimana u toj zemlji, Libanu, Siriji, Egiptu? Čak je i prvi čovek Dubaija, šeik Mohamed bin Rašid, a arapski vladari u Zalivu su sve samo ne skloni šiitskom Iranu, povodom pretnji Iranu rekao: „Bilo kakav nuklearni napad ne samo da bi ugrozio sve Palestince, nego bi ujedno izazvao i brzu destruktivnu odmazdu Izraela. Istina je da bi iransko nuklearno oružje ojačalo stratešku poziciju te zemlje u regionu, i to je ono što brine Zapad, a ne činjenica da bi Iran nekog napao.“

PREVENTIVNI UDAR: Iran je u poslednjih nekoliko dana najavio nastavak pregovora o nuklearnom pitanju prekinutih pre godinu dana, ali evropske diplomate taj predlog tumače kao pokušaj kupovanja vremena dok Iran i dalje razvija svoj nuklearni program. Za to dokaz nalaze i u najnovijim događajima. Iran je saopštio da obogaćuje uranijum „u mirnodopske svrhe“ u novom pogonu Fordo, u blizini svetog šiitskog grada Koma, i u starom objektu u Natanzu, ali i da se obogaćivanje odvija pod nadzorom agencije Ujedinjenih nacija. Međutim, zapadne diplomate nazvale su te informacije „provokacijom koja samo pojačava zabrinutost međunarodne zajednice“.

Izraelski ministar odbrane Ehud Barak je početkom decembra izjavio da se Iran bliži trenutku kada će imati nuklearnu bombu i da treba uvesti nove i parališuće sankcije prema toj zemlji. Barak i predsednik Izraela Šimon Peres već više puta su rekli da napad na Iran postaje „verovatniji od diplomatskog rešenja“ i da je Izrael spreman da deluje sam ako zaključi da su diplomatske akcije u ćorsokaku. Sa izraelske strane je mnogo puta nagovešteno da bi mogli izvesti, sami ili sa saveznicima, preventivni udar na iranska nuklearna postrojenja, poput ranijih udara izraelskih aviona na nuklearne reaktore u Iraku i Siriji. Razlike su ipak drastične. Bombardovanje po Iraku i Siriji, zemljama iscrpljenim sankcijama i siromaštvom i nesposobnim da odgovore na napad, nije isto što i napad na Iran. Osim toga, malo je verovatno da iko ozbiljan u Izraelu i na Zapadu zaista veruje da su, ako postoje, iranska nuklearna postrojenja za proizvodnju bombe izgrađena iznad zemlje. Pomenuti kompleks Fordo, na primer, ukopan je duboko u utrobu planine i konvencionalne bombe ne mogu ga uništiti

Mnogi veruju da su Izrael i njegovi saveznici već odavno prešli sa reči na dela, i da je rat protiv Irana već počeo na nekim poljima. Prošle godine su u Iranu u atentatima ubijena trojica iranskih naučnika koji su radili na nuklearnom programu. Nemački list „Špigl“ je objavio, citirajući neimenovani izvor iz izraelske obaveštajne službe, da je ubistvo jednog od njih, Darjuša Rezaija, „prva ozbiljna akcija novog šefa Mosada Tamira Pardoa“.

KINA, RUSIJA I IRAN: Mada je Kina zajedno sa Rusijom odbila da podrži nove sankcije Iranu, pitanje je kako će se ponašati prema iranskom pitanju u budućnosti. Kina je smanjila uvoz nafte iz Irana, koji je po količinama bio njen treći snabdevač, i čini se da se na duže staze opredelila za druga tržišta, poput Angole, Saudijske Arabije, Rusije, Sudana, Katara, Kuvajta. Jednostavno rečeno, zahuktala kineska privreda ne može dopustiti sebi da bude preterano zavisna od zemlje čija budućnost je toliko neizvesna.

U depeši američke ambasade u Pekingu iz 2006. godine, koju je preneo Vikiliks, kaže se da će se možda povećati verovatnoća da Kina, koja sve više zavisi od bliskoistočne nafte, podrži „politiku koja ne destabilizuje Bliski istok“, odnosno da Kina može zaključiti da bi nuklearni Iran mogao predstavljati rizik za veći izvoz nafte iz Persijskog zaliva.

Mnogo veće pitanje je kako bi na eventualni napad na Iran reagovala Rusija, čije su veze sa Teheranom jače. Istina, odnose Moskve i Teherana prate usponi i padovi. Koliko prošle godine je Rusija podržala tadašnji paket sankcija. Ahmadinežad je tada rekao da se predsednik Rusije Medvedev uključio u „propagandnu dramu“ u režiji Vašingtona, jer je izjavio da je Iran sve bliže tome da izgradi nuklearno oružje. Teške reči na račun Rusije je Ahmadinežad uputio i u novembru prošle godine, kada je rekao da je „Rusija prodala Iran satani“ (Vašingtonu) time što je poništila ugovor s Teheranom o isporuci protivavionskog raketnog sistema S-300. Rusija i Iran su 2007. ugovorili isporuku tih raketa koje Moskva nikada nije isporučila, a to je pravdala tehničkim problemima.

Uz sve probleme i nesuglasice, saradnja između Rusije i Irana je na mnogim poljima dobra. U septembru ove godine pušten je u pogon energetski blok u prvoj iranskoj atomskoj centrali u gradu Bušahru. Radove na toj nuklearki počeli su nemački stručnjaci još 1975. godine, ali su zbog islamske revolucije 1979. i potonjeg iransko-iračkog rata radovi prekinuti, a Nemačka je otkazala već započetu izgradnju. U pomoć su kasnije pritekli sovjetski, potom ruski stručnjaci.

Kratkoročno gledano, moglo bi se pomisliti da bi napad na Iran, posle koga bi cene nafte sigurno uzletele ka nebu, odgovarao Rusiji koja na visokim cenama nafte prosperira. Međutim, ukoliko bi iranska nafta pala pod američku kontrolu, na duži rok bi to značilo da SAD kontrolišu preko 70 odsto svetskih rezervi nafte, jer su ostale „naftaške“ zemlje poput Saudijske Arabije, Kuvajta, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Iraka praktično već pod američkom kontrolom.

ZAGOVORNICI I PROTIVNICI RATA: Čini se da se obruč oko Irana i dalje steže. „Njujork tajms“ je objavio da SAD planiraju da pojačaju vojno prisustvo u Zalivu posle povlačenja trupa iz Iraka, i da u Kuvajtu stacioniraju jedinice koje bi mogle brzo da reaguju u slučaju pogoršanja bezbednosne situacije u Iraku ili vojnog sukoba sa Iranom. Upadljivo je grupisanje konzervativnih sunitskih monarhija iz regiona Zaliva, Saudijske Arabije, Kuvajta, Katara, Bahreina, Ujedinjenih Arapskih Emirata, na strani SAD, a protiv šiitskog Irana. U Siriji, najbližem iranskom savezniku u regionu, na vlasti je Bašar el Asad, pripadnik alavita, jedne od sekti šiitskog islama. Rušenje Asada, koje bi sigurno još više usamilo Iran, zdušno priželjkuju pomenute sunitske monarhije iz Zaliva.

Eventualni rat protiv Irana ima i svoje protivnike. Jedan od njih je Turska, koja se plaši novog haosa na sopstvenim granicama. Ni mnoge evropske zemlje ne dele ratničko raspoloženje Velike Britanije i SAD, pa tako ministar spoljnih poslova Francuske Alen Žipe ocenjuje da bi vojni napad na Iran „potpuno destabilizovao“ region i kaže da treba pojačati sankcije, što misli i njegov nemački kolega Gvido Vestervele.

Pozivi na mir čuju se povremeno čak i unutar Izraela. Meir Dagan, bivši šef Mosada, upozorava da bi posledice mogućeg izraelskog napada na iranska nuklearna postrojenja bile nesagledive. „Mislim da bi to Izrael moglo da uvuče u regionalni rat. A postavlja se i pitanje šta posle, i koja bi bila cena jedne takve odluke. Moram da naglasim da bi obim razaranja bio ogroman“, smatra Dagan.

IZBORI, SANKCIJE I POSLEDICE: Protivnici Irana bi mogli ove godine da pokušaju da iskoriste i porast pritiska unutar zemlje. Naime, Iran u martu očekuju parlamentarni izbori, prvi posle predsedničkih izbora 2009. godine. Na tim izborima Ahmadinežad je pobedio, a pristalice opozicije su pod optužbom da su rezultati lažirani organizovale demonstracije, koje su ugušene brutalnom silom. Ovogodišnji izbori će se odvijati pod teškom senkom spoljašnjih pritisaka koji su uvek idealan izgovor za unutrašnju represiju, a pritisak na protivnike režima, ionako neizdrživ, pre izbora će dodatno rasti. Sud u Iranu osudio je ovih dana na smrt Amira Mirzaija Hekmatija, Amerikanca iranskog porekla, pod optužbom da je bio špijun CIA koji je dobio zadatak da se infiltrira u iransko ministarstvo za obaveštajne delatnosti. Ovu vest propratilo je i saopštenje da su vlasti uhapsile još nekoliko osoba koje su osumnjičene da su putem interneta održavale kontakte u inostranstvu, da su špijunirale za SAD i nameravale da ugroze martovske parlamentarne izbore.

Ni glasine o sukobu u vrhovima iranske vlasti između pristalica predsednika Ahmadinežada i vrhovnog verskog vođe Alija Hamneija neće pomoći opoziciji, jer se pred zajedničkim protivnicima čvrstorukaši uvek udružuju ostavljajući svoje sukobe za druga vremena. Nove sankcije će, kako to sa sankcijama uvek biva, najteže pogoditi obične ljude u Iranu. Samo na najavu uvođenja naftnog embarga, iranska valuta rijal je u jednom danu izgubila 12 odsto svoje vrednosti u odnosu na dolar. Iranska ekonomija je ionako krhka, nezaposlenost je ogromna, rastu cene i inflacija, i svaki novi udar je sve veći teret na leđima 70 miliona Iranaca, koji su taoci velikih igara svoje vlasti i svetskih moćnika.

Mada je u ovom trenutku fokus pažnje na Ormuzu, ne treba misliti da će napetost u regionu opasti čak i ako sada ne dođe do sukoba. U komplikovanoj iranskoj partiji na stolu je previše različitih strateških i finansijskih interesa, previše nafte i gasa, da bi se sve mirno završilo.

RATNE IGRE: Predsednik Mahmud Ahmadinežad…

…i glavnokomandujući iranske mornarice Habibula Sajari

PUT TANKERA: Iranski vojnik iznad Ormuskog moreuza