Novi pokret otpora

Nakon munjevite “rolerkoster” izborne kampanje od nepune tri nedelje, upravo održani vanredni parlamentarni izbori doneli su silna iznenađenja. Gotovo svi su već videli, posebno nakon rezultata ostvarenih u prvom krugu, kako ekstremno desno Nacionalno okupljanje (RN) odnosi ubedljivu pobedu – možda čak i sa apsolutnom većinom u parlamentu – a mladi Žordan Bardela (28), lider pokreta, postaje najmlađu premijer u modernoj francuskoj istoriji. Međutim, RN je doživeo potpuni debakl i završio tek na trećem mestu, nakon baražnog “glasa protiv” famoznog republikanskog fronta, koji je pokazao izuzetnu vitalnost uprkos kliničkoj smrti koju su mu mnogi – što namerno, što iz nehata – zazivali.

Makronova centristička grupacija takođe je doživela težak poraz, izgubivši gotovo 100 poslanika u odnosu na dojučerašnji skupštinski saziv. Ipak, drugo mesto govori o tome da se centralni politički blok (ili makar njegovo tvrdo jezgro) ipak održao, što ga čini nezaobilaznim igračem u svakoj budućoj “igri koalicija” u cilju iznalaženja raznorodnih funkcionalnih većina za funkcionisanje buduće vlade i parlamenta.

Konačno, nasuprot svim predviđanjima, levi blok, odnosno koalicija Novi narodni front (koji okuplja “nepokorene”, socijaliste, zelene i komuniste), odneo je neočekivanu izbornu pobedu, osvojivši najveći broj poslaničkih mesta u budućem sazivu parlamenta, našavši se na poziciji da ponudi kandidata za budućeg premijera/premijerku.

Međutim, ima tu jedno veliko “ali”. Nijedna od tri prvoplasirane političke formacije – levica, centar i ekstremna desnica – nije osvojila ni približnu većinu koja bi joj u parlamentu omogućila da samostalno obrazuje vladu u cilju sprovođenja svog političkog i ekonomskog programa. Francuska se tako prvi put u istoriji Pete republike (Ustava na snazi od jeseni 1958) našla u situaciji da ni jedna od dominantnih političkih grupacija nema dovoljnu parlamentarnu većinu da sama vlada. Drugim rečima, neminovno će morati da se traže i obrazuju različito programski motivisane široke koalicije i tesne većine. U čemu je tu problem, verovatno se s ljubopitljivim čuđenjem pitaju pojedini EU partneri (pre svega Nemačka, Italija ili Španija), kod kojih su široke koalicije, katkad i političkih suprotnosti, uglavnom pravilo.

MERE SEMANTIČKE PREDOSTROŽNOSTI

No, pre upuštanja u dublju analizu rezultata – odnosno njihovih uzroka i potencijalnih posledica na francuskom unutarpolitičkom planu, valjalo bi neke stvari semantički precizirati. Naime, u Francuskoj se – posebno u predizbornim ili drugim politički napetim situacijama – o medijima i da ne govorimo, već odavno odomaćilo stavljanje znaka jednakosti između ekstremne desnice (RN) i “ekstremne” levice (LFI) kao dva neprihvatljiva pola francuske politike. Ili se pak prenebregava kvalifikativ “ekstremna” te se rado zamenjuje za uho prijemčivijim “tvrda”, “nacionalna”, “patriotska” ili “populistička” desnica. Taj se trend očituje čak i u nekim srpskim medijima.

Ali, koliko god se Marin Le Pen, Žordan Bardela i društvo jogunili, uz sasluženje snishodljivih medija u rukama kontroverznog ultrakonzervativnog “milijardera s mračnim idejama” i medijskog mogula Vensana Bolorea, Nacionalno okupljanje jeste “ekstremna desnica”. Nasuprot tome, Nepokorena Francuska Žan-Lika Melanšona nije “ekstremna” već samo levica.

Ovo dakako nije “slobodno sudijsko uverenje” potpisnika ovih redova, već zvaničan stav/sud francuskog Državnog saveta (fr. Conseil d’Etat), vrhovne francuske administrativno-pravne jurisdikcije, nadležne, između ostalog, i za kvalifikaciju političkih partija, pokreta i grupacija (a kojih se striktno pridržava MUP, direktno nadležan za organizaciju svih izbora na teritoriji Francuske).

Ilustracije radi, isti taj Državni savet pod “ekstremnu levicu” ubraja razne kriptolenjinističke ili trockističke revolucionarne pokrete poput “Radničke borbe” ili “Nove antikapitalističke partije”, čiji je prvak, već legendarni “šljaker” Filip Putu, izgubio na izborima, doduše osvojivši zavidnih bezmalo 40 odsto glasova u drugom izbornom krugu.

AP Photo

TRIKOVI IZBORNOG SISTEMA

Kao što je poznato kada je reč o parlamentarnim i predsedničkim izborima, u Francuskoj je na snazi onaj najjednostavniji i najlogičniji, ali ujedno i najnepodesniji izborni sistem, koji katkad – baš kao sad – pokazuje svu amplitudu potencijalnih iskrivljenja između stvarne i zvanične “izborne volje” birača – a to je famozni dvokružni većinski izborni sistem.

Ukoliko nijedna stranka ili kandidat ne osvoje više od 50 odsto glasova u prvom krugu – što je najčešća situacija – ide se u drugi krug. U drugom krugu se nalaze kandidati koji su osvojili najmanje 12,5 odsto glasova. Prosto ko pasulj.

Nego, mora da tu ima neka “kvaka”? Ma koliko jednostavan i logičan, ovakav izborni sistem ima brojne mane, od kojih ćemo pomenuti samo dve najočiglednije.

Kao prvo, tu je tzv. spoiler effect: nekada se desi da srodne političke partije (programi) i kandidati jedni druge preklope, pa se nominalni autsajder nađe u drugom krugu – kako se dogodilo kada je Marin Le Pen 2017. pretekla favorizovanog bivšeg Sarkozijevog premijera Fijona. Slično se desilo i 2002, kada je, zbog rasipanja glasova usled disidentskih kandidatura iz sopstvenih redova, favorizovani socijalistički premijer Žospen izgubio na izborima, a Žan-Mari Le Pen se na opšte zaprepašćenje kvalifikovao u drugi krug predsedničkih izbora.

Druga “urođena” mana većinskog dvokružnog izbornog sistema ogleda se u tome što je, ako već ne apstinira, svaki birač, u odsustvu kandidata koji mu je blizak, u drugom krugu skloniji da glasa protiv kandidata koji mu ne odgovara (a koji ima najveće šanse da pobedi na izborima). Ili kako to lepo kaže jedna krilatica – “u prvom krugu se bira, u drugom eliminiše”, jer glas protiv, iako politički više nego legitiman, predstavlja već izvesnu distorziju političke/izborne volje.

Konačno, kako se u drugi krug izbora može plasirati svaki kandidat koji osvoji bar 12,5 odsto glasova upisanih birača (još jednom: ne izašlih, već upisanih), a usled rekordne izlaznosti birača na upravo održanim izborima, u preko 300 izbornih jedinica u drugi krug su prošle tri liste. U najvećem broju slučajeva RN je nakon prvog kruga imao najviše glasova u tim jedinicama.

REPUBLIKANSKI INSTINKT

Pred neizvesnošću skoka u nepoznato ili prosto iz straha pred mogućim i (ne)zamislivim perspektivama dolaska ekstremne desnice na vlast, u Francuskoj je nanovo proradio republikanski “instinkt samoodržanja”, oličen u tzv. “republikanskom frontu” kao bedemu protiv Nacionalnog okupljanja i njegovih političkih nazora. Prvi put je to bilo 2002. godine, kada je Širak uz veći procenat glasova levice pobedio Žan-Marija Le Pena, a potom kada je Makron 2017. i 2022. isto tako porazio njegovu ćerku i političku naslednicu Marin.

Levi Novi narodni front odmah je pozvao na povlačenje iz drugog kruga svih svojih trećeplasiranih kandidata i na podršku bilo kom kandidatu iz “republikanskog tabora”, makar on bio Makronovac ili klasični desničar. Pripadnici centra i desnog centra (pre svega iz redova Makronove partije i koalicije) bili su daleko izbirljiviji u odustajanju, s veoma rastegljivim poimanjem izborne (i postizborne) saradnje s levicom – do socijaldemokrata, do zelenih, čak do komunista za one najkooperativnije – ali nikako s LFI kontroverznog Melanšona. (Inače, desnica je u Francuskoj istorijski sklonija oklevanju, takozvanom “ninizmu”, ni s ekstremno desnim RN, ni s “ekstremno” levim “nepokorenim” i sličnim, što je uvek išlo naruku ekstremnoj desnici).

Jedini koji je još u izbornoj noći nakon prvog kruga bio nedvosmislen u otporu prema ekstremnoj desnici bio je mladi premijer Atal, izjavivši da “pred opasnošću koju nosi ekstremna desnica, kada je Francuska u pitanju, ne sme biti oklevanja”. Naravno, prethodno se uverio da je levi blok, a posebno Melanšonov LFI kao njegov kičmeni stub, dovoljno daleko od apsolutne većine kojoj je RN u tom trenutku bio daleko bliži.

Usledilo je preko 200 odustajanja od drugog kruga, što je konačno i dovelo do totalnog obrta u konačnim rezultatima izbora. Republikanski front, koji su mnogi već bili otpisali – možda i sam Emanuel Makron i njegova koalicija, budući uvereni u postojanost velikog centrističkog političkog bloka – pokazao je svu svoju vitalnost i neupitnu izbornu efikasnost. Na to je malo ko bio spreman da se kladi do pred samu objavu izbornih rezultata. Stavite se samo u kožu simpatizera desnog centra primoranog da glasa za kandidata radikalno levih “nepokorenih”, ili Melanšonovog simpatizera koji glasa za odlazećeg Makronovog ministra. A to se upravo dogodilo. To je, primera radi, omogućilo pobedu disidentu LFI, mladom Fransoa Rifenu, koga, zbog njegovih umerenih i pomirljivih tonova, mnogi vide u užem izboru za premijera iz levičarskog tabora, odnosno izbor, uz brojne glasove levice, bivše premijerke Elizabet Born, popularne po nadimku “Madam 49.3” zahvaljujući tome što je silno “izraubovala” famozni istocifreni član francuskog Ustava koji omogućava da se glasanje o problematičnim i kontroverznim zakonima u skupštini zaobiđe glasanjem o poverenju vladi (na taj su način, između ostalih “na silu” prošli kontroverzni zakoni o imigraciji i reformi penzionog sistema).

POSTIZBORNI TALAMBASI

Na talasu neskrivene euforije i trijumfalizma, nakon neočekivane izborne pobede, prvaci Novog narodnog fronta – prvi Žan-Lik Melanšon već dva minuta po objavljivanju preliminarnih rezultata – proglasili su totalni poraz Makrona i makronizma, nalažući predsedniku da budućeg premijera izabere iz redova levog tabora kao najbrojnije parlamentarne grupacije. Odbili su odmah svaku “koaliciju suprotnosti”, te afirmisali svoju spremnost da vladaju, da dosledno i bespogovorno sprovedu svoj politički a prevashodno ekonomski program, i “pomoću dekreta” ako zatreba (što u izvesnoj meri omogućava i francuski Ustav). A taj se program u najkraćim crtama svodi na nekoliko urgentnih mera usmerenih na neposredno poboljšanje života običnih, a posebno onih socijalno najugroženijih Francuza – povećanje minimalca sa 1400 na 1600 evra neto, blokadu cena osnovnih životnih namirnica i energenata, hitno ukidanje kontroverzne reforme penzionog sistema i, naravno, povećanje poreza za najbogatije pojedince, a posebno velike multinacionalne kompanije koje u Francuskoj ostvaruju ogromne profite a plaćaju zanemarljiv porez. U brojkama, dodatnih dvestotinak milijardi evra javne potrošnje godišnje, što je važno, posebno imajući u vidu alarmantni javni dug od 3115 milijardi evra i zjapeći budžetski deficit. Najzad, pomenimo jasnu podršku Ukrajini i na međunarodnom planu, te hitno priznavanje palestinske države i zalaganje za prekid vatre u ratu između Izraela i Hamasa u Gazi.

Takođe, a vezano za prethodno, osim što nije ekstremna, LFI nije ni antisemitska stranka, kako je svi politički protivnici i velika većina medija u Francuskoj kvalifikuju.

“Antisemitske” repove Žan-Lik Melanšon vuče već duže od decenije, a sve zbog krajnje kritičkih stavova spram Crifa (Reprezentativnog saveta jevrejskih institucija u Francuskoj), koje Melanšon redovno optužuje za “komunotarizam” – što, sa izvesnog aspekta, može biti predmet rasprave. S druge strane, otvoreno zalaganje LFI za “palestinsku stvar”, a posebno u kontekstu trenutnih dramatičnih zbivanja u Gazi, te odbijanje stranačkih prvaka LFI da Hamas eksplicitno nazovu “terorističkom organizacijom”, stvorili su tu sliku, čemu doprinose istinski antisemitski i anticionistički ispadi i provokacije pojedinih viđenijih aktivista.

Desni Republikanci, pabirci nekadašnje degolovske desnice, oličeni u lideru Loranu Vokjeu, rekli su kratko i jasno da s Makronom, a posebno sa levičarima, nema “ni kompromisa ni kompromitovanja”.

Najveći gubitnik ovih izbora, ekstremno desno Nacionalno okupljanje tandema Le Pen/Bardela i njihovih saveznika oličenih u otpadnicima od Republikanaca Erika Siotija, o čijim je suštinskim političkim nazorima nedavno već bilo reči na stranicama “Vremena”, nespretno se dodatno zapetljalo u tragikomične aporije svog programskog načela o “zabrani pristupa pojedinim osetljivim javnim funkcijama svim Francuzima s bilo kojim dvojnim državljanstvom” (ma koliko široko bilo polje interpretacije ove krajnje neodređene i nadasve diskriminišuće ideje), totalno protivustavno praveći razliku između onih pravih i drugih, dakako polufrancuza. Nakon poraza, RN je okrenuo ploču i sada vrti već uvežbanu samoviktimizacijsku paškvilu, zazivajući “poricanje demokratije”, “krađu izborne volje”, neumorno ukazujući na svu “izopačenost sistema protiv kog se bori”.

S druge strane, poraz RN je istovremeno i njegova velika pobeda, budući da je RN pojedinačno najbrojnija politička grupacija u novoj skupštini, osvojivši sama istorijskih 125 poslaničkih mesta. Istina, Marin Le Pen demokratski je priznala izborni poraz, ali njene samoutešne reči skrivene iza široko razvučenog osmeha mnogo više zvuče kao pretnja – “naša pobeda samo je odložena”.

GLASOVI RAZUMA

S leve strane – među socijaldemokratama Rafaela Gliksmana (unutar NFP), disidentima LFI i socijalistima izvan NFP, u redovima levog centra, pa i samog premijera Atala – sve su glasniji pozivi na pribranost i promišljenost. Levičari ne smeju napraviti istu grešku kao Širak, a posebno Makron posle njega – ne smeju zaboraviti da su mnogi među njima na ovim izborima pobedili u velikoj meri zahvaljujući glasovima levog i desnog centra, te da ih tekovina “republikanskog fronta” obavezuje na nužnu saradnju, razgovor, dogovor i zajedničko delovanje, ponekad i s dojučerašnjim ljutim takmacima. Jer, kako reče jedan od lidera levog bloka: “Republikanski front opet je delovao. Ako ga sad izneverimo, više ga zaista nikad neće biti”, podsećajući takođe da se nisu borili protiv Makronove zloupotrebe “dekreta” da bi s takvom vladavinom i sami nastavili.

Francuska se prvi put u svojoj modernoj istoriji našla u situaciji da će bilo koja buduća vlada morati da se osloni na u ovom trenutku teško zamislivu “široku parlamentarnu koaliciju” (reč koja je u francuskoj politici do juče bila svojevrsni tabu) ne bi li obezbedila iole funkcionalan rad države i državnog aparata.

NAJHITNIJE JE SAČEKATI

Kako je i najavio, premijer Atal u ponedeljak je podneo ostavku predsedniku, koju je ovaj odbio zamolivši ga “da ostane na toj poziciji još neko vreme”, u tehničkom mandatu (čitaj: bar dok ne prođe cela olimpijska fertutma). Makron je rekao da će se zvanično oglasiti “tek pošto se parlament bude u potpunosti strukturirao” (u narednih desetak dana), u prevodu, dok se ne obrazuju skupštinska tela i formiraju poslanički klubovi, kako bi bio jasan realni odnos snaga i mogući koalicioni manevarski prostor. Levi, pobednički tabor, dao je sebi nedelju dana da se usaglasi povodom svog kandidata za premijera – koji svakako neće biti Žan-Lik Melanšon, a možda čak ni levičar, jer uprkos uvreženoj tradiciji, predsednika ništa osim slobodnog političkog nahođenja ne obavezuje na izbor premijera iz ovog ili onog tabora. Isto tako, francuski Ustav vremenski ne ograničava trajanje “tehničke vlade”, što Makronu daje sve vreme ovog sveta.

Konačno, u čitavom ovom političkom galimatijasu, možda najoptimističnije deluje nekolicina eminentnih francuskih konstitucionalista, srećnih što će se parlament i parlamentarni život vratiti u žižu francuske politike. Oni podsećaju da je Peta Republika i stvorena da bi se omogućilo vladanje bez apsolutne većine, iako su istorijske okolnosti želele da gotovo svaki predsednik, makar i u kontekstu kohabitacije s opozicijom, raspolaže apsolutnom ili makar stabilnom relativnom većinom, kao i da francuski Ustav poseduje čitav niz mehanizama i kontrolnih tela koji štite i parlament i vladu i predsednika, a da su trenutne turbulencije istinski ozbiljan stress test za francuske institucije i državu. S druge strane, lucidno upozoravaju da bi Francuska, u slučaju parlamentarne nestabilnosti izazvane odsustvom dijaloga i dogovora između levice i centra, lako iz političke krize mogla da sklizne u “krizu režima”, pretvarajući se istinski u “zemlju kojom se ne može upravljati”.

NOVI POKRET OTPORA

Konačno, da rezimiramo: rezultati ovih izbora prevashodno su plod republikanskog fronta kao bedema nadirućoj ekstremnoj desnici koja se najednom našla na samom pragu vlasti u Francuskoj. U tom smislu bi dobro bilo poslušati reči istaknutog francuskog sociologa i filozofa, pripadnika Pokreta otpora za vreme nemačke okupacije, 103 godine starog Edgara Morena: “Došlo je vreme za novi otpor. Prekjuče je to bilo spram nacističkog okupatora, juče spram povratka starog varvarstva mržnje i prezira spregnutog s varvarstvom slepog računa s ljudskom humanošću i razobručenog profita. Novi otpor jeste pre svega otpor lažima, iluzijama i kolektivnoj histeriji na kojoj jezdi ekstremna desnica u Francuskoj i Evropi, uz posvećenost iznalaženju onih pravih oaza istinskog bratstva.”

“Tko će shvatiti to – ljevica, desnica, centralno”

Shodno podacima francuskog MUP, ovo su konačni rezultati nedavno održanih francuskih vanrednih parlamentarnih izbora (ukupno 577 poslaničkih mesta):

Levica – ukupno 194 mandata. Od toga je 184 mandata osvojila leva koalicija Novi narodni front: Nepokorena Francuska (LFI) – 78; Socijalistička partija (PS) – 69; zeleni (EELV) – 28 i komunisti 9. Ovome je potrebno dodati i 10 poslaničkih mesta tzv. “ostale levice”, kojoj pripadaju disidentski kandidati socijalista i “nepokorenih”, prvih koji nisu hteli da pristupe NFP, drugih izbačenih iz LFI zbog otvorenog neslaganja sa pojedinim političkim stavovima izrazito autoritarnog lidera LFI Žan-Lika Melanšona.

Centar – ukupno 166 mandata. Koalicija Zajedno za Francusku oko tzv. “predsedničke većine” ima 161 mandat, od čega Makronova Renesansa 99, Modem 33, Horizonti 26 i UDI 3, kojima treba dodati i 5 iz faha “ostali centar”.

Desnica – ukupno 65 mandata, od toga 39 za Republikance (izvorni) i 26 za “ostalu desnicu” (uglavnom desno profilisani nezavisni kandidati).

Ekstremna desnica – rekordna 143 mandata. Nacionalno okupljanje (RN) – 125 i njegovi saveznici, odmetničko krilo Republikanaca, uz bivšeg predsednika stranke Erika Siotija – 17, plus 1 nezavisan ekstremni desničar.

I, konačno, “Ostali”, odnosno regionalisti – 9 mandata.

Ono najupečatljivije na ovim izborima jeste rekordna izlaznost od 66,7 odsto, nezabeležena još od 1997. i tadašnjih vanrednih izbora, sazvanih nakon što je predsednik Širak raspustio parlament i našao se primoran na kohabitaciju sa socijalistima, koji su na opšte iznenađenje tada odneli ubedljivu pobedu. Analogije su uvek izazovne ali nezahvalne, a svaka sličnost s današnjom situacijom samo je (naizgled) slučajna.

Ipak, ljubiteljima izborne aritmetike i statistike svakako nije promakla belodana činjenica da uprkos neočekivanoj “izbornoj” pobedi levog bloka, ekstremno desno Nacionalno okupljanje ipak ostaje ona pojedinačno najjača politička grupacija u novom sazivu francuskog parlamenta, čiji se tabor uvećao za više od 50 poslanika, s osvojenih 37 odsto glasova – u brojkama, više od 10 miliona birača u oba izborna kruga.