Nešto malo pre Nove godine u Crnoj Gori su se pojavile kompjuterske tastature sa tasterima za nova slova crnogorskog pravopisa. Duplo su skuplje od običnih, ali zato se „ś“ i „ź“ pišu iz jednog poteza (izgovaraju se kao meko š i meko ž). Nedelju dana kasnije ministar kulture i medija Branislav Mićunović rekao je u duhu one narodne da od viška ne boli glava te da bi trebalo u novi-stari maternji jezik ubaciti još koje slovo na već postojeća 32. Postoji šala da je baš zbog tog ministra, inače strastvenog zagovornika crnogorskog jezika, uneto ź, jer je njegov nadimak Źaga. A u „rječniku“ objavljenom sredinom prošle godine piše da na slovo ź, izgovara se kao meko ž, počinje ukupno šest reči, od kojih je jedna źena, skraćeni oblik od druge – źenica.
Nemali broj ovdašnje, pa i tamošnje javnosti se uglavnom zabavlja novim pravopisom. U poslednje vreme je na sajtu youtube.com sve gledaniji skeč iz „Top liste nadrealista“, snimljen pre oko dve decenije, gde dr Nele Karajlić objašnjava kako je njegov tim došao do epohalnog otkrića u lingvistici. Ono glasi da nekadašnji zajednički jezik u stvari nije jedan, nego njih šest: srpski, hrvatski, bosanski, hercegovački, crnski i gorski. Skoro pa vizionarski.
Većini, međutim, iz jednog ili drugog razloga nije do šale. Članovi tima koji su napravili finalnu verziju Pravopisa i rečnika crnogorskog jezika izjavili su da će njegovim ozvaničenjem „prestati frustracija koja postoji 150 godina među Crnogorcima“. Ona se, po njihovim rečima, ogledala u tome što su Crnogorci na jedan način govorili kod kuće, a bili prinuđeni da govore na drugi način u školi i javnosti. Sada je po pravilu u školskom sastavu napisati i đed i đetinjast i iźesti i ćesnogrudan. No, put do zvanične standardizacije jezika nije išao baš glatko, a rasprave o njemu se ne utišavaju.
ŠTO MOŽEŠ DANAS…: Pola godine pre nego što će crnogorski ustav biti usvojen, predsednik Milo Đukanović, tada samo predsednik vladajuće partije na odmoru od politike, založio se za crnogorski jezik. Kazao je tada da on lično govori „jednim dobronamernim, odgovornim jezikom“ koji se „zove, pa naravno, crnogorski jezik.“
U oktobru 2007. bi tako napisano u Ustavu Crne Gore. Već početkom sledeće godine formiran je trinaestočlani Savet za standardizaciju crnogorskog jezika. Njegov zadatak je bio izrada pravopisa, rečnika i gramatike. Ali su se razlike oko bitnih pitanja među članovima Saveta pokazale kao „nepremostive“, a unutar njega su se oformile dve nepomirljive grupe sa svojim predlozima.
Pošto nije bilo kompromisa, umesto trinaestočlane komisije odabrana je tročlana radna grupa. U nju su izabrani predsednik ekspertske grupe dr Milenko A. Perović, profesor filozofije novosadskog Univerziteta, i članovi – zagrebački profesor dr Josip Silić i dr Ljudmila Vasiljeva, profesorka iz Lavova (Ukrajina). Oni su predali konačnu verziju crnogorskog pravopisa i rečnika, koja je usvojena u julu prošle godine.
Deo crnogorske javnosti se pobunio što se u ekspertskoj grupi nije našao nijedan Crnogorac i što je njen predsednik filozof. Takođe, petoro stručnjaka iz prvobitnog trinaestočlanog saveta smatralo je da usvojeni pravopis sadrži razne greške, metodološke, koncepcijske i logičke prirode, kao i da je sporan način usvajanja te verzije. Naime, kako stoji u njihovom reagovanju na treću verziju pravopisa, niko ništa nije znao pre nego što je „usvojena odlukom, odnosno, dekretom ministra prosvete, što je problematično“. Od njih petoro, tri profesorke predaju na nikšićkom Filozofskom fakultetu. Na kritike, profesor Perović je odgovorio relativno kratkim pismom u kome, između ostalog, stoji: „Neznanje nikšićkih profesoresa o jeziku koji su namjerili da normiraju uporedivo je s neznanjem univerzitetskog profesora astronomije koji ne zna koliko planeta ima Sunčev sistem, ali je odlučan da ima stav o statusu Plutona!“
Ako je tako, otkud se onda uopšte nađoše u prvobitnom Savetu među trinaest izabranih stručnjaka?
Kao problem, nametnulo se i pitanje otkuda prvo pravopis, a da još nema gramatike. Odgovor je dat u predgovoru rečnika gde piše da je takvu obrnutu logiku nametnula urgentnost potrebe za standardizacijom i da na temelju javne, naučne rasprava koja će tek slediti treba pristupiti izradi gramatike crnogorskog jezika.
Kada je reč o pravopisu, radna grupa je za svoj predložak prihvatila verziju Adnana Čirgića, člana prvobitnog saveta i prvog doktora crnogorskog jezika. Naime, mladi Čirgić (30) doktorirao je pre više od dve godine u Zagrebu na temu „Govor podgoričkih muslimana“.
U septembru 2009. dao je otkaz na mesto saradnika na Filozofskom fakultetu u Nikšiću. Uradio je to jer je, kako je rekao, bio diskriminisan, kako on lično kao doktor jezikoslovlja tako i naučna saznanja iz oblasti montenegristike.
On se pobunio jer je „negacija crnogorskog jezika“ glavno obeležje Odseka za crnogorski jezik i književnost. Ova negacija se, po Čirgiću, „najbolje vidi iz činjenice da se crnogorski jezik predaje u istoj sali u kojoj i srpski, iz istih udžbenika u isto vrijeme“. Dodao je da se on ne predaje iz „montenegricijskih dela“ i da nikada nisu raspisani konkursi za radna mesta predavača crnogorskog jezika.
Problem nastavnog kadra kao i odgovarajućih udžbenika za osnovnu i srednju školu koji se još nisu pojavili, pitanje je koje takođe muči crnogorsku javnost. Pre nego što su rečnik i pravopis ugledali svetlost dana, postojala je ideja da se uvede neka vrsta diferencijalnog ispita za one koji su završili srpski jezik i književnost i da se tako osposobe da predaju u školama.
DUBLETIZACIJA: Glavno pravilo glasi – piši kao što zboriš, a čitaj kao što je napisano. Model za standardnojezičku normu je opšti sloj koji „pripada svim autohtonim crnogorskim građanima“. Latinica i ćirilica su ravnopravne, a azbuka, odnosno abeceda se sastoji od 32 slova. Postoji i suglasnik з (koji se izgovara dz), koji je međutim u većini reči zamenjen sa z pa nema razloga da se uvodi. Težilo se najširoj mogućoj dubletizaciji.
Pa je pravilno reći i celina i ćelina. A ako neko kaže da ga je zabolelo ćeme i zatraži ćenovnik, ništa nije pogrešio. Neko drugi iźeo je koźega sira, a neko može biti śetan jer su ga oćerali. Sve po pravopisu.
Kada su u pitanju rečenični znaci, tu je svakako ogromna većina ista kao i u srpskom jeziku. No, ovde može biti čitaocu zanimljivo nešto drugo. To je tematika velikog dela slučajnih primera za tačku, zarez ili upravni govor, koji ne samo da podučava gramatičkim pravilima već to radi na upečatljiv način. Recimo, iza rečeničnog dela čiji se sadržaj želi posebno naglasiti mogu se pisati uzvičnik ili u zagradama latinski oblik sic! Primer koji navodi pravopis glasi: „On je i bosanski i crnogorski i hrvatski jezik smatrao regionalno-konfesionalnim (sic!) varijetetima srpskog jezika!“.
Ili, kako upamtiti da se navodnicima često obeležavaju reči koje se upotrebljavaju u ironičnom ili podrugljivom značenju. Pravopis objašnjava: „Taj se ‘jedinstveni zajednički srpskohrvatski jezik’ raspao prije države koja ga je nametnula.“
A prilikom navođenja tuđeg teksta može se u zagradi navesti ime autora i bibliografska jedinica. Npr. „Milorad Nikčević ističe ‘kako Njegoš može biti pjesnik srpskog naroda i jezika kada Srbi moraju da ga čitaju s rečnikom?!’ (Milorad Nikčević, Fonemi ś, ź, з, ć, đ u crnogorskom jeziku…)“.
Slično je i sa rečeničkim delom koji se posebno naglašava i može se pisati velikim slovima. Pravopis to pojašnjava na primeru: „Njegošev jezik je CRNOGORSKI jezik.“
Profesor Milenko Perović je na predstavljanju Rečnika i pravopisa kazao da oni koji ne priznaju crnogorski jezik ne priznaju ni crnogorsku državu. Neko će reći onaj poznati argument – da niko i ne pomišlja da Sjedinjene Američke Države nisu država iako im je zvanični jezik engleski. No, neki Crnogorci tvrde da dosadašnji službeni pravopisi u Crnoj Gori nisu uvažavali jezičke osobenosti. Kako piše u predgovoru Rečnika, koliko su pravopisna rešenja zaista dobra pokazaće njihova upotreba. Ili, po crnogorskom, jutra je novi dan.
