Nepredvidivo do kraja

U Ujedinjenom kraljevstvu se primenjuje jednokružni većinski izborni sistem – First Past The Post (FPTP). Takav izborni sistem je veoma redak u modernim parlamentarnim demokratijama, koristi ga samo nekoliko desetina država i to uglavnom nekadašnje britanske kolonije (od značajnih država SAD, Kanada i Indija). Za svako od 650 izbornih mesta u UK se tako vodi zasebna trka i određene specifičnosti u pojedinim sredinama mogu imati veliki uticaj na konačni rezultat izbora.

FPTP pogoduje tradicionalnim velikim strankama, konzervaticima i laburistima, a s druge strane, drastično smanjuje šanse manjih stranaka, kakva je treća po veličini stranka liberalnih demokrata. Oni su tako svojevremeno sa čak 25 odsto glasova na nacionalnom nivou dobili simbolična 22 poslanika (po proporcionalnom sistemu koji se primenjuje u Srbiji i velikom broju evropskih zemalja dobili bi oko 170 mandata).

Posledica takvog sistema je da se vlade po pravilu lako formiraju, jer čak i stranka koja dobije 36 odsto glasova može imati apsolutnu većinu poslanika. Za poslednjih sto godina izbori su održani 23 puta, a 18 puta je vodeća stranka dobijala apsolutnu većinu u Parlamentu, što je nezamislivo u „kontinentalnim“ parlamentarnim demokratijama. Konzervativci i laburisti sistematski odbijaju sve pokušaje da se promeni izborni sistem tako da ostale stranke sa nacionalnim uticajem ostaju marginalizovane u Parlamentu.

STRANKE NACIONALNIH ZAJEDNICA

Taj sistem pored dve velike stranke odgovara i strankama koje imaju značajnu regionalnu zastupljenost, kao što su stranke nacionalnih zajednica u Škotskoj, Velsu i Severnoj Irskoj. Skoro sva poslanička mesta u Severnoj Irskoj dele protestantski unionisti DUP i irski katolički nacionalisti Šin Fejn (čiji poslanici ne učestvuje u radu Parlamenta). Škotski nacionalisti iz SNP su na poslednjim izborima dobili većinu mandata u Škotskoj, a u malom Velsu nekoliko poslanika dobija velška stranka PG.

Koliko takav sistem može biti nepredvidiv dobro se vidi po rezultatima izbora 2005. i 2017. godine. Godine 2005. laburisti su sa 36,1 odsto glasova ostvarili lagodnu većinu od 355 poslanika, dok su konzervativci sa 33,2 odsto glasova dobili samo 198 mandata. Sa druge strane, čak ni 42,4 odsto glasova nije donelo većinu konzervativcima 2017. godine, jer su dobili tek 317 mandata, a laburisti su sa 40 odsto glasova dobili 262 mandata.

ŠKOTI MRSE KONCE

Do 2015. godine u Parlamentu u Vestminsteru škotski nacionalisti su bili zastupljeni sa marginalnim brojem poslanika iako su još od sedamdesetih godina dobijali od 10 do 30 odsto glasova u Škotskoj. Međutim, 2015. godine osvojili su 50 odsto glasova i pokupili 56 od 59 mandata; ostale stranke su dobile samo 3 mandata. Taj uspeh nisu ponovili 2017. godine, ali su sa 37 odsto glasova u Škotskoj dobili 35 mandata.

Dominacija SNP-a u Škotskoj komplikuje konačni ishod izbora. Do 2010. godine prednost od 2-3 odsto je omogućavala apsolutnu većinu u Parlamentu u Vestminsteru. Međutim, očekivanih četrdesetak mandata SNP-a bi onemogućilo, pa će za većinu u parlamentu po svoj prilici biti potrebno da konzervativna stranka ostvari prednost bar od osam odsto glasova u celokupnom biračkom telu.

To se pokazalo i na izborima 2017. godine kada je Tereza Mej osvojila 42,4 odsto glasova uz prednost od 2,4 odsto u odnosu na laburiste i ostala bez većine jer je dobila samo 317 mesta. Rast SNP-a predstavlja veliki hendikep za laburiste koji su do 2015. godine dobijali značajan broj škotskih mandata, da bi tada spali na jedan, odnosno na sedam mandata 2017. godine.

BITKA ZA BREGZIT MESTA

Bregzit je podelio britansku javnost, ali i dve vodeće stranke; samo su liberalne demokrate potpuno opredeljene za ostanak UK u EU. Od konzervativnih birača je oko 75 odsto glasalo za Bregzit, dok je kod laburista situacija obrnuta. Rezultati glasanja na referendumu pokazali su i da je u određenim, tradicionalno laburističkim izbornim okruzima ogromna većina birača za Bregzit, dok je u Londonu velika većina bila za ostanak u EU. Konzervativcima tako „vise“ poslanici u Londonu i Škotskoj, dok laburisti imaju ogroman problem u svojim tradicionalnim uporištima na severoistoku Engleske.

Posle izbora Borisa Džonsona na mesto premijera, Konzervativna stranka je usvojila politiku da se Bregzit mora sprovesti po svaku cenu i to što pre. To je bio jedini način da se obuzda populistička Stranka Bregzita koja je praktično deklasirala konzervativce na evropskim izborima u maju ove godine (30 odsto prema 9 odsto).

U trenutku pisanja ovog teksta (ponedeljak 9.12), konzervativci imaju podršku oko 42 odsto biračkog tela uz 8 do 10 odsto prednosti nad laburistima, što bi trebalo da im omogući da dobiju apsolutnu većinu na izborima. Sve ispod apsolutne većine za Džonsona predstavlja problem: liberalne demokrate su stranka koja je protiv Bregzita i nikada neće glasati za njegov „dil“ o napuštanju EU; dosadašnji partneri severnoirski unionisti iz DUP-a su besni jer smatraju da ih je Džonson izdao, a potpuno je isključeno da će ga podržati škotski nacionalisti.

BITKA ZA „MARGINALNA MESTA“

U velikom broju izbornih mesta tradicionalno je velika razlika između dva prvoplasirana kandidata, tu se decenijama biraju kandidati iz iste stranke (tzv. „sigurna mesta“). Stranke se zato po pravilu usredsređuju na okruge u kojima je ishod neizvestan, posebno na ona mesta gde je razlika između dva prvoplasirana kandidata manja od pet odsto glasova (računaju se i rezultati prethodnih izbora, ali i istraživanja javnog mnjenja). Takva mesta se u žargonu nazivaju „marginalna“. Specifičnost ovih izbora je da su neka do sada „sigurna“ mesta postala marginalna: laburistima preti gubitak značajnog broja izbornih okruga na severoistoku Engleske gde je 70 odsto birača glasalo za Bregzit i gde postoji velika frustracija zbog laburističkog stava oko Bregzita i novog referenduma.

Zato je i Džonson u kampanji stalno isticao rešenost da sprovede Bregzit (za razliku od laburista) kako bi od njih „oteo“ nekoliko desetina izbornih okruga i kompenzovao potencijalne gubitke u Londonu i Škotskoj. Procene su da je više od 60 izbornih mesta „marginalno“. Tu može biti i za vladu veoma neprijatnih iznenađenja. Mandat visi ministru spoljnih poslova Rabu, a ni premijer Džonson nije potpuno siguran pošto nema veliku prednost: njegovo izborno mesto je u delu Londona koji se većinom opredelio protiv Bregzita. Taktičko glasanje za mladog laburističkog protivkandidata (25 godina) ostavilo bi ga bez mandata.

To bi predstavljalo veliko poniženje: ako bi stranka osvojila većinu, Džonson ne bi mogao da predstavlja vladu u Parlamentu pošto ne bi bio poslanik (samo poslanici mogu da govore u Donjem domu). U stranci se zato razmatra mogućnost da u tom slučaju jedan od poslanika konzervativaca sa „sigurnim“ mestom dobije titulu lorda i napusti Parlament kako bi Džonson bio izabran na ponovljenim izborima.

NESIGURNI SIGURNI GLASOVI

Džonson je ispravno procenio da samo nedvosmisleno opredeljenje za Bregzit može da sačuva konzervativce od raspada, da ne govorimo samo o padu sa vlasti. U tome je i uspeo pošto je Stranka Bregzita oterana na političku marginu sa dva do tri odsto podrške. S druge strane političkog spektra, kod protivnika Bregzita biračko telo je ostalo podeljeno: laburisti imaju više od 30 odsto podrške, ali po svemu sudeći nisu uspeli da dovoljno potisnu liberalne demokrate, koji i dalje imaju nešto više od 10 odsto glasova. To i nije čudno jer je Džonsonu bilo relativno lako da eliminiše polušarlatana Faraža sa strankom osnovanom iz protesta, dok su laburisti morali da potisnu dobro etabliranu i ozbiljnu stranku koja decenijama uzima pristojan broj glasova.

Izborne prognoze su u Britaniji veoma nezahvalne. Istraživači su se maksimalno obrukali oko procene rezultata referenduma iako je to bilo lakše proceniti pošto se glasalo u celom UK kao jednoj izbornoj jedinici. Međutim, prava bruka je bila kada su procenjivali rezultate parlamentarnih izbora 2017. godine. Na sâm dan izbora (a i nedeljama pre izbora su davali slične procene) šest renomiranih istraživačkih kuća je procenilo da će Tereza Mej imati apsolutnu većinu sa 330-360 mandata, dok je samo Yougov procenio da će izgubiti većinu sa 309 mandata (dobili su 317).

S obzirom da se vodi ne jedna, nego 650 izbornih utakmica, izuzetno je teško predvideti rezultat, posebno kada se zbog krize oko Bregzita ljuljaju i tradicionalna uporišta stranaka usled polarizacije biračkog tela. Konzervativci imaju jasnu prednost, ali bismo čitaocima ovog teksta poručili da ništa ne uzimaju zdravo za gotovo, sve dok se ne obrade skoro sva biračka mesta. U tome je „čar“ britanskog sistema.