Nepodnošljiva lakoća tavorenja

Sve je počelo onim snimkom Makrona koji sa stola hitro sklanja zgužvanu papirnu maramicu, na “neformalnom” sastanku s britanskim premijerom i nemačkim kancelarom, a na marginama njihove posete Kijevu povodom proslave Dana pobede. Upotrebljena maramica u očima stranih agit-prop botova putinovske ili trampovske provenijencije i domaćih hejtera s mreža svih političkih boja i dezena, postala je “paketić belog” koji je pokrenuo čitavu lavinu podrugljivih komentara i veštačkom inteligencijom generisanih lažnih vesti i dezinformacija iz domena teorije zavere.

A onda je usledila Brižitina “šljaga” Makronu pred izlazak iz aviona u Hanoju, a bujica zajedljivih komentara gorepomenute bulumente uspela je čak da baci senku na pozitivnu Makronovu prošlonedeljnu turneju po jugoistočnoj Aziji.

Konačno, juče su aktivisti francuskog “Grinpisa” iz Muzeja Greven demonstrativno izneli voštanu figuru Makrona. Bio je to protest protiv Makronovih zakulisnih dilova s Rusijom, iza leđa EU i njenih sankcija, te njegove sopstvene kočoperne retorike prema Putinovoj Rusiji.

NEVOLJE S VLADOM (I PARLAMENTOM)

Nakon prošlogodišnjeg ničim izazvanog raspuštanja Parlamenta i debakla na prevremenim parlamentarnim izborima, te već jednog potrošenog premijera (Mišela Barnijea), Makron je, s manjinskom vladom sve slabijeg premijera Bajrua, izgubio sve istinske poluge vlasti, odnosno moć da određuje kurs unutrašnje i ekonomske politike ili makar konsekventno utiče na njega. Nažalost, to se videlo i prilikom njegovog poslednjeg, tročasovnog TV nastupa 13. maja. Suočen s brojnim pitanjima novinara i otvorenim prozivkama probranih sagovornika iz civilnog društva, Makron je svoj sve sumorniji bilans pokušao malo da prikrije brojnim i dobrim idejama, ali za ostvarenje tih ideja nedostaje mu odgovarajuća “transmisija” u jednom totalno razjedinjenom Parlamentu, u kojem Bajruova vlada za sada opstaje samo zato što joj pojedini socijalisti još gledaju kroz prste, a Nacionalno okupljanje Marin Le Pen još ne poteže pitanje opoziva – makar do jesenje rasprave o budžetu. Odlučnost je Makron pokazao jedino na spoljnopolitičkom planu (koji od De Gola i spada u direktne prerogative francuskog predsednika). No, njegova bezrezervna podrška Ukrajini, njegove veoma smele i zanimljive inicijative u smislu dalje evolucije EU, ali i vidno vraćanje izvornim principima francuske bliskoistočne politike i rešavanje (“princip dve države”) palestinskog pitanja, uz eksplicitno pominjanje mogućeg priznanja palestinske države, za sada ostaju bez većeg odjeka. Slabost na unutrašnjem planu i sve bliži kraj drugog mandata, podrivaju Makronovu poziciju u EU, a francuski “glas razuma” na Bliskom istoku i dalje nadjačavaju bombe u Gazi i pucnjava na Zapadnoj obali (da ne govorimo o prekoatlantskoj trampovskoj halabuci).

PREMIJEROV HOD PO MUKAMA

Makron se vidno distancirao od posvađanog i razjedinjenog Parlamenta i uglavnom nemoćne manjinske Vlade premijera Bajrua, čiji su se pokušaji iznalaženja i najmanjeg kompromisa oko budžetskih davanja – plate u javnom sektoru i socijalno osiguranje i drugi doprinosi – do sada završavali skupštinskim aporijama. Bajru do jeseni, odnosno do izglasavanja novog budžeta, mora “pod hitno” negde da “prištedi” 40 milijardi evra, a sve zbog ponornog javnog duga od 3300 milijardi evra (odnosno 113 odsto BDP, tako zvuči manje), a da povrh svega izbegne i opoziv Vlade, koji mu kao Damoklov mač visi iznad glave.

Premijer Bajru, osim što je nagovestio kraj tabua izuzimanja penzija od poreza, pomenuo je i referendum kao mogući način optiranja za neki budući kurs budžetske politike Francuske, a referndume po različitim pitanjima (ne preciziravši ih sasvim jasno) pomenuo je i Makron, obojica dovoljno kreativno neodređeni, svesni da referendum, kao i batina, ima dva kraja.

Bajruovu odveć delikatnu političku poziciju u Parlamentu dodatno je oslabila i najnovija afera koja od prošlog februara duboko potresa francusku javnost – afera Betaram, sa slučajevima teškog fizičkog, psihičkog i seksualnog zlostavljanja učenika i učenica privatne obrazovne institucije pod upravom katoličke kongregacije Naše Gospe od Betarama.

Da kontekstualizujemo. U Francuskoj postoje škole pod upravom Katoličke crkve koje “prema ugovoru s Državom” sprovode javni, državni obrazovni program, uz, dakako, dopunske veroučiteljske aktivnosti. Štaviše, takve škole imaju reputaciju vrhunskih obrazovnih ustanova, ali je iskustvo, nažalost, pokazalo da u njima postoje ponekad i više nego upitna unutrašnja pravila ponašanja i održavanja discipline. Isto tako postoje i škole (osnovne i srednje) pod upravom francuske jevrejske zajednice, a u poslednje vreme pojavilo se i nekoliko medresa. Navedena škola nalazi se nadomak grada Po, na jugozapadu Francuske, u oblasti Atlantski Pirineji, čiji je pravi politički “gazda” čovek na brojnim najvišim nivoima vlasti u poslednjih četrdeset godina, upravo aktuelni premijer Fransoa Bajru. Prvi slučajevi zlostavljanja datiraju još iz sedamdesetih godina, prve pritužbe pojedinih učenika, ali i obrazovnog kadra, od sredine devedesetih, a prva ozbiljna afera fizičkog zlostavljanja (s trajnim oštećenjem sluha žrtve) ostala je ograničena na lokalne medije 1996. godine. Dve godine kasnije (1998), bivši upravnik ustanove otac Karikar pominje se u istrazi o silovanju i seksualnom zlostavljanju maloletnika. Po puštanju iz pritvora Karikar će pobeći u Rim i tamo 2000. izvršiti samoubistvo, čime je istraga prekinuta. Oktobra 2023. napravljena je Fejsbuk grupa koja je okupila bivše žrtve zlostavljanja, a februara ove godine istraživački portal “Mediapar” objavio je da je 1996. godine Bajru lično intervenisao kod istražnih organa u odbranu škole i njenog direktora. Do kraja aprila ove godine prijavljeno je više od dvesta slučajeva različitih vidova zlostavljanja. Da stvari budu gore, osim visokih funkcija na lokalu, Bajru je u vreme prve afere iz 1996. bio i na funkciji Ministra obrazovanja. Ali tu nije kraj. I Bajruova deca pohađala su tu “izuzetno renomiranu” obrazovnu ustanovu, gde je i njegova supruga predavala veronauku. Najzad, opovrgla ga je i rođena ćerka, koja je u nedavnom opširnom intervjuu “Mondu” i “Mediaparu” ne samo priznala da je i sama iskusila fizičko zlostavljanje već i da je njen otac bio podrobno upoznat sa tadašnjom istragom.

Konačno, urkos negacijama, poricanju i zaplitanju u sopstvena zavaravanja, Bajru ni francuskoj javnosti, ni Parlamentu, ni nakon pet sati saslušanja pred parlamentarnim istražnim odborom prošlog 14. maja nije uspeo da odgovori na jedno jedino jednostavno pitanje: “Kako je uopšte mogao da ne zna?”, a zbog čega brojni politički prvaci sa svih strana političkog spektra od njega traže neodložnu ostavku.

NEVOLJE S KISELOM VODOM

Aferu “Nestle” (kontaminirane mineralne vode) otkrili su istraživački novinari “Monda” i Radio Fransa januara 2024, a pre dve nedelje parlamentarni anketni odbor predao je svoj završni izveštaj. Radi se o tome da je “Nestle” koristio nedozvoljene metode prečišćavanja flaširane prirodne mineralne vode (mikrofiltracija i/ili hemijska sredstva) čiji su prirodni izvori bili kontaminirani. Osim što je tajio bakteriološku neispravnost izvora, “Nestle” je primenjivao metode inače dozvoljene za preradu pijaće vode iz vodovoda, ali ne i one s garancijom “prirodnog mineralnog porekla”, što je samo po sebi prevara potrošača, osim što je moglo predstavljati i ozbiljan rizik po javno zdravlje. Navedena novinska ali i parlamentarna istraga pokazala je da ova “Nestleova” praksa traje najmanje od 2005, ali i da je o svemu tome još 2022. “Nestle” direktno obavestio Vladu i Predsedništvo. Čak su reagovala i nadležna ministartsva (finansija i ekonomije, odnosno zdravlja), ali se sve završilo bez ikakvih konkretnih mera. Mnogi su posumnjali u direktnu Makronovu umešanost (zbog već poznatog detalja iz njegovog si-vija o “dilu za Nestle” koji je zaokružio za svog vakta u Banci Rotšild, što je posao koji mu je doneo milionsku proviziju, i odbijanja direktorske pozicije u “Nestleu” kada je optirao da se 2017. kandiduje za predsednika). Najzad, istraga je pokazala da je u ovom slučaju konce uglavnom povlačio bivši Generalni sekretar Jelisejske palate Aleksi Koler, jedan od najbližih Makronovih saradnika i “siva eminencija” njegovog uspona i ostanka na vlasti, za koga se pokazalo da je o svemu bio na direktnoj vezi s čelnicima “Nestlea”. Pomenimo i to da je Koler odbio da svedoči pred parlamentarnim odborom, izlažući se time zakonskoj krivičnoj i materijalnoj odgovornosti, a “Nestle” je nakon nagodbe s tužilaštvom platio tričava dva miliona evra globe.

A SAD KONAČNO I O FUDBALU

Da pokušamo da francusku situaciju svedemo na fudbalsku analogiju. Nema li, uostalom, boljeg šlagvorta od prošlosubotnjeg PSŽ-ovog osvajanja titule prvaka Lige šampiona i sledstvenog ubitačnog slavlja, koje je rezultiralo sada već proverbijalnim izlivima golog nasilja “hordi varvara” (po rečima Bruna Retajoa, vatreno desnog ministra unutraših poslova, a odnedavno i predsednika klasičnih desnih republikanaca), pljačkanjem, paleži, stotinama privedenih, lakše i teže povređenih, ovaj put i s dvoje stradalih – devojkom oborenom sa skutera i jednom izbodenom mladićem. Osim što odavno nosi titulu najomiljenijeg i najomraženijeg kluba, PSŽ se konačno ovenčao i titulom klupskog prvaka Evrope (vidi okvir). No, večito rivalstvo između PSŽ i Olimpika iz Marseja – jedinog dosadašnjeg francuskog evropskog prvaka – potrebno je posmatrati izvan samog fudbala, kao metaforu današnjeg polarizovanog francuskog društva. Izvan klasičnog međugradskog rivalstva (Mančester/Liverpul ili Milano/Torino), ovo rivalstvo u današnjem francuskom krajnje naelektrisanom kriznom kontekstu nadilazi i klasičnu podelu na Građanski/Radnički (Hapoel/Makabi, Atletiko/Real ili River Plata/Boka Juniors). To je, zapravo, rivalstvo između nadobudnog i snishodljivog Pariza i provincije (čiji je Marsej opšteprihvaćeni glavni grad). A ta provincija, iz pariske perspektive, počinje odmah s druge strane bulevara koji omeđava Pariz intra muros. Divljanje “varvara” – u prevodu: neiživljene omladine iz ubogih pariskih etničkih predgrađa – po Šanzelizeu počelo je još pre konačnog zvižduka glavnog sudije, a 50000 navijača koji su meč pratili na video-bimu na “Parku prinčeva” jedva da je izazvalo više od štete uobičajene posle svake utakmice. Da kontrast ove teške “socijalne slike” bude jači, i sam “Park prinčeva” nalazi se na obodu famoznog 16. arondismana – najotmenije i najbogatije pariske četvrti, koja pruža jednako frustrirajuću ali daleko opipljiviju sliku razobručenog bogatstva i luksuza kao i njihov voljeni klub. Cinik bi na sve još dodao “zamisli samo da su izgubili?”

PROGNOZE

Osim opšteg skliznuća udesno čitave francuske političke scene, Makron deluje kao da je skrenuo sa svakog kursa, a njegova Vlada bezidejno tavori u mestu, društvo tone u sve dublju krizu uz sve jače socijalno raslojavanje. Lideri i liderčići svih tabora oštre zube pred predstojeće predsedničke izbore, a shodno prvom velikom, ozbiljnom i obimnom, istraživanju javnog mnjenja povodom izbora 2027, u samo jednoj izbornoj konfiguraciji ne pobeđuje Marin Le Pen (u duelu s bivšim premijerom Eduarom Filipom). No, do izbora ima još čitave dve godine, a osim francuske nedavne političke istorije, onaj poslovični cinik odavno nas je naučio da je “prognoziranje složena disciplina, posebno kada je u pitanju budućnost”.

foto: ap photo

PSŽ – pobeda sporta ili pobeda novca?

Prošle subote, Pari Sen-Žermen konačno je osvojio toliko sanjanu titulu prvaka Lige šampiona, najvažniji trofej evropskog, po mnogima i svetskog klupskog fudbala (i tako “doskočio” svom večitom rivalu Marseju, do sada jedinom francuskom osvajaču Kupa šampiona daleke ‘93). Sa sportskog gledišta, PSŽ je sa 5:0 potpuno ponizio slavni milanski Inter, a Luis Enrike je za samo dve godine provedene na trenerskoj klupi, od najmlađe ekipe upravo okončane sezone Lige šampiona napravio pobednički tim bez previše zvučnih imena, poput donedavne gomile freelance superstarova koji bi poslednjih godina redovno posrnuli u samoj završnici takmičenja. (Neko je prigodno citirao pomalo zaboravljenu Krojfovu poskočicu “nikad nisam video da vreće novca daju golove”) Dakle, pobeda više nego zaslužena.

Nije, međutim, sve u sportu, ima nešto i u lovi. Da podsetimo, pre nego što je 2011. prešao u vlasništvo suverenog fonda Katara, PSŽ je tavorio i u samom francuskom šampionatu, gotovo na rubu ispadanja iz lige, ne uspevajući ni da se primakne Ligi šampiona. Kolokvijalni “Katarci” kupili su klub za tričavih sedamdestak miliona, a u njega uložili milijarde evra za transfere i plate (sa sve regresom i toplim obrokom) ubogih sportskih radnika (Bekam, Ibrahimović, Tijago Silva, Nejmar, Mesi… da se čitaocu ne zavrti previše u glavi od nula na računima, kvadrature stambenih jedinica i konjskih snaga pod haubama), i tako od PSŽ stvorili giganta danas vrednog više od četiri milijarde evra, s godišnjim budžetom od 807 miliona, a Pariz – i sav prestiž koji sa sobom nosi grad svetlosti, ljubavi i visoke mode – vratili na mapu svetskih fudbalskih metropola poput Madrida, Barselone, Londona, Milana, Minhena. Tako je PSŽ postao luksuzni brend, a titula prvaka Lige šampiona 2025. samo je “šlag na torti”.

Ah, da… Najveći gubitnik finala LŠ nije Inter, nego Kilijan Mbape.

foto: ap photo