Neostvareni tigar

Od 1991. do 2004. godine u Maleziju nije uopšte moglo da se uđe sa srpskim/jugoslovenskim pasošem, osim na lični poziv iz Ministarstva unutrašnjih poslova. Razlog tome je bio zvanična ocena da je srpska država „neopravdano i iz hegemonističkih razloga“ napala muslimane u Bosni i Hercegovini, pa su prekinuti diplomatski odnosi sa Beogradom.

Otkako je ponovo otvorena ambasada Malezije u Beogradu, broj srpskih privrednika i turista koji posećuju tu zemlju, koja se prostire i na azijskom kopnu i na delu ostrva Borneo, stalno raste i to, kako navode u ambasadi, po godišnjoj stopi od oko 18 odsto. Malezija upravo obeležava 60 godina nezavisnosti.

KASKANJE ZA DRUGIMA: Malezija, sa svojih 30 miliona stanovnika, zvanično je islamska država, ali i specifična novoindustrijalizovana tržišna ekonomija sa velikim prirodnim i klimatskim potencijalima. Međutim, ona nikad nije uspela, ni po rezultatima, ni po uređenju, da uđe u grupu „azijskih tigrova“, kao što su Tajvan, Južna Koreja, Singapur i kineski Hongkong.

Od dekolonizacije, kada su Britanci u septembru 1957. izgubili status gospodara, pa tokom narednih pedesetak godina, Malezija je sprovodila petogodišnje planove i imala godišnju stopu rasta bruto društvenog proizvoda od 6,5 odsto. Godine 2014/15. važila je kao jedno od najprivlačnijih investicionih tržišta u Aziji – bila je po povoljnostima 20. u svetu, ispred, recimo, Australije i Francuske, i imala je BDP od 340 milijardi dolara. Šeik Muzafar Šukor bio je 2007. prvi malezijski astronaut koji je, prema Nacionalnom naučnom programu, boravio na Međunarodnoj kosmičkoj stanici.

Ekonomisti, međutim, tvrde da je ta zemlja u sve većoj krizi i da je sadašnji BDP za 42 milijarde dolara manji nego pre dve godine. Kažu još i da je Malezija dosad mogla da ostvari i veće domete nego susedni Singapur. Prema proceni Nemačke banke, Malezija je trebalo da među 34 države u razvoju, koje nesumnjivo predvodi Kina, bude treća po stopi rasta – odmah posle zahuktale Indije. Ispostavilo se, međutim, da je sporija nego Mjanmar, Laos, Kambodža ili Bangladeš i da ima tendenciju daljeg pada.

BUMIPUTRE: Jer, sve vreme je imala preveliko ideološko mešanje države u privredu, rastuću korupciju, nacionalizam i – problem „bramaputri“.

Kao jedina zemlja u svetu, naime, Malezija ima neskrivenu diskriminaciju u Ustavu po kojoj se apsolutno prvenstvo u mnogo čemu, a pogotovo u javnom sektoru, daje „kolenovićima“ Malajcima, nazivajući tu politiku Ketuanan Melayu – supremacija Malajaca.

Nominalno, ipak, Malezija se trudi da bude multikulturna i multikonfesionalna i da toleriše i čak odobrava i sve ostale kulture, vere, nacije, rase i običaje.

Gledano rasno-etnički, oko 51 odsto stanovništva Malezije su Malajci, 22 odsto su Kinezi, 11 odsto su pripadnici starih plemena, sedam odsto su Indusi i Tamili, a ima i više od osam odsto stranaca.

Prema Ustavu, Malajci i domorodački narodi spadaju u grupu „bumiputra“ – „sinova zemlje“, i na njih se odnosi pomenuta ustavna pozitivna diskriminacija, odnosno, kako je naznačeno, „specijalni status“. Tako je vlast obavezna da „bumiputrama“ obezbedi rezervisane kvote u državnim službama i vladi, omogući im prednost u poslovima s vladom, da za njih rezerviše školske i univerzitetske stipendije i sačuva im dovoljno mesta pri upisu na studije.

Ustav takođe propisuje da nijedna privilegija za bumiputre ne sme da uskrati ili onemogući pravo drugih zajednica na školovanje, poslovanje ili bavljenje politikom, ali se smatra da je uvek mnogo pametnije imati bumiputru bar za partnera, mentora ili zaštitnika.

To je počelo kada se ubrzo po osamostaljenju Malezije ispostavilo da je nova politička vlast Malajaca potpuno lišena ekonomsko-socijalne podloge. Na primer, samo 27 odsto matične malajske populacije živelo je u gradovima gde su dominirali obrazovaniji, marljiviji i bogatiji Kinezi sa 60 odsto i Indijci sa 11 odsto; među seljacima bilo je 96 odsto Malajaca, a samo dva odsto Kineza, koji su šefovali u rudarstvu (68 odsto), prerađivačkoj industriji (72) i trgovini (65), gde je takođe bilo i između 10 i 15 odsto Indijaca.

Policiju i vojsku jesu uglavnom formirali Malajci (83 i 76 odsto), kao i državne službe (52 odsto), ali je minimalni mesečni prihod imalo 22 odsto malajskih porodica, a samo 2,6 kineskih i 1,3 odsto indijskih. Srednju klasu je sačinjavalo oko 4,3 odsto Malajaca, a duplo više Kineza i oko dva odsto Maležana poreklom iz Indije.

Među najsiromašnijima bilo je 85 odsto malajskih porodica, a samo devet odsto kineskih i pet odsto indijskih, dok među najimućnijima uopšte nije bilo Malajaca, nego su bogataši bili precizno raspoređeni – 33 odsto su bili Kinezi, a isti procenat činili su Indijci i Britanci.

MALEZIJA MALAJCIMA: Bilo je očigledno da Britanci tokom 200 godina svoje vladavine Malajce nisu smatrali vrednim i disciplinovanim radnicima, pa su tradicionalno ostajali seljaci, ribari i lovci.

Agilni Kinezi, koje su Bitanci favorizovali, doseljavali su se u sve većem broju, osnivali su škole, dovodili sebi neveste i širili učešće u privredi i finansijama; još početkom 20. veka izgledalo je da će Malajci postati siromašna manjina u sopstvenoj zemlji.

Promena političke svesti u novooslobođenoj državi Malaji i sagledavanje zatečene raspodele bogatstva, izazvala je, logično, najpre rasne tenzije, a potom i nemire i krvave sukobe uz parolu „Malezija pripada Malajcima“.

Singapur, u kome su dominirali Kinezi, isključen je iz Malajske federacije, a najveće etnički formirane partije – Ujedinjena malajska nacionalna organizacija, Malezijska kineska asocijacija i Malezijski indijski kongres, povezane u koaliciju Alijansa – počele su zajedničku potragu za načinom usklađivanja interesa.

Rasna harmonija, međutim, svedena je uglavnom na podelu vlasti po proporciji 60:30:10 i uspevala je da održi stabilnost sve dok na izborima 1969. Alijansu nije nadjačala prokineska i levičarska opozicija. Počeli su neredi i napadi siromašnih Malajaca na bogatije Kineze; prema zvaničnim podacima poginulo je 150 Kineza, 15 Malajaca i 11 Indijaca, ali neki izveštaji navodili su više stotina, pa čak i hiljadu mrtvih.

NOVA EKONOMSKA POLITIKA: Godine 1970. utvrđena je Nova ekonomska politika za pravedniju raspodelu nacionalnog bogatsva s ciljem da bumiputre svoj deo „posedovanja domovine“ podignu sa tadašnja dva procenta na 30 odsto. Kinezi i Indijci, koji su imali 37 odsto vlasništva u privredi (zemlja, banke i kompanije), trebalo je da zastanu na 40 procenata, a kapital stranaca da se prepolovi i svede sa 61 na 30 odsto.

Krenula su milionska državna ulaganja u kojima je, uz ostale protekcije, za bumiputre bilo rezervisano 30 odsto investicionih ugovora po povoljnijim uslovima i kroz četiri naredna državna plana deo privrede i nekretnina koji su Malajci kontrolisali zbilja se do 2011. povećao na 23 odsto. Takođe, znatno se povećao i broj bumiputri među finansijskim stručnjacima, inženjerima, lekarima i arhitektama.

Doduše, u praksi se ustavno protežiranje često manifestuje i kao mogućnost za nezasluženo napredovanje u službi ili bolja nepotistička perspektiva u politici, ili kao manji porez, jeftiniji stan ili povoljniji kredit.

Malezijski Kinezi su javno prihvatili povlašćeni specijalni tretman bumiputri kao nužno zlo i spas od pretećeg šovinizma, ali povećavao se intenzitet kritika: bilo je očigledno da sigurne beneficije po rasnoj osnovi, bez obzira na sposobnosti i trud, slabe poslovnu motivaciju Malajaca. Malajske kompanije težile su glavnom povezivanju sa državom i nadležnim ministrima, sistem povlastica bumiputrama praktično je legalizovao korupciju, a budući da su subvencije uvek bile na raspolaganju, kvalitet proizvodnje u preduzećima koje vode bumiputre nikad nije bio važan.

SISTEM ALI BABA: Stvorila se takođe i specifična šema „Ali Baba“ – Malajac koji od države dobije unosan ugovor za posao, glatko ga je prosleđivao Kinezu, kao podizvođaču, pošteđujući sebe od rada i obaveza, a zadržavajući proviziju.

„Ako stalno koristimo štake“, upozorio je 2004. tadašnji premijer Abdulah Badavi, „onda će kolena postati preslaba i trebaće nam invalidska kolica“. Pretrpeo je velike kritike i izgubio funkciju.

Sada je Malezija opet u krizi. Ekonomija je krhka, BDP opada, a vlada premijera Nadžiba Razaka i on lično pokušavaju da objasne finansijske skandale. U toku je međunarodna istraga u kojoj su islednici iz deset država, uključujući i američki FBI, o poslovanju Malezijske razvojne korporacije (1MDB), koja je, navodno, proneverila 4,5 milijardi dolara, pri čemu je na račun premijera uplaćeno 680 miliona.

Kritičari mekog srca pripisuju probleme nedostatku transparentnosti, kontrole i dobrog upravljanja, ali oni stroži uvereni su da je stvarni uzrok Ketuanan Melayu, ideologija supremacije Malajaca, odnosno postojanje povlastica za bumiputre.

Takva politika ispravljanja istorijskih nepravdi nije mnogo pomogla siromašnim Malajcima, ali je stvorila mrežu nemoralno povezanih interesa; mnogi Malajci kao korisnici rasnih beneficija, iz straha da ih ne izgube tolerišu da Malajci u vlasti izvlače za sebe još stostruko veću korist, a na opštu društvenu štetu.

Istovremeno, posle više od 40 godina „preferencijala“ i milijardi potrošenih na potporu „sinovima zemlje“, mnogi biznismeni među bumiputrama ostali su nekompetentni i okupljaju se oko vlade da osiguraju opstanak svojih firmi. Mada se nivo obrazovanja među Malajcima znatno podigao, prosečni prihod njihovih porodica i dalje je manji od primanja u drugim etničkim zajednicama. Mnogi sposobniji Kinezi i Indijci napuštaju zemlju, slabeći njene dugoročne perspektive. Protežiranje Malajaca ispostavilo se kao kontraproduktivno.