Neka nova Amerika

Za “Vreme” iz Njujorka

Svake poslednje subote u mesecu, duž avenije Džojs Kilmer otegne se red koji počinje ispred vrata crkve Bejard. To je dan kada ova prezviterijanska zajednica besplatno deli hranu, dok se u pasažu stare zgrade poklanja polovna odeća koja je, u nekim boljim danima, krasila izloge njujorških prodavnica. Dok predsednik Donald Tramp predstavlja sebe u liku izbavitelja, oni koji veruju u Spasitelja pomažu sugrađanima svojim donacijama.

Nekim čelnicima zemlje, dok najavljuju nastavak bombardovanja ako se ne postigne dogovor o produženju primirja, jevanđelje služi za neke druge stvari.

“Neka svemogući Bog nastavi da blagosilja naše trupe u ovoj borbi… molite se za njih”, nisu reči pastora koji služi mise u ovoj stoletnoj građevini, već sekretara za odbranu Pita Hegseta, koji poziva građane da svakog dana kleknu na kolena za vojnu pobedu. “Sa svojom porodicom, u svojim školama, u svojim crkvama, u ime Isusa Hrista.” On u tome nije usamljen. Potpredsednik Džej Di Vens govorio je o tome da je Bog bio “na strani Amerikanaca koji su oslobodili Francusku od nacista”, dok se predsedavajući Predstavničkog doma Majk Džonson poziva na teološka učenja o “doktrini pravednog rata”. Sam predsednik veruje kako Bog podržava postupke Sjedinjenih Država u ratu protiv Irana, čime je ovaj sukob, u zemlji gde su država i vera jasno razdvojeni Ustavom, dobio sasvim novu dimenziju obrazloženja.

Pre nego što su državni čelnici počeli da se pozivaju na Stvoritelja, govorilo se da je to “preventivni udar” zbog “neposredne pretnje SAD i saveznicima”, šansa za iranski narod da promeni vlast “koja se pruža jednom u nekoliko generacija”, sprečavanje Teherana da razvije nuklearno oružje i uništavanje raketnih kapaciteta te zemlje zajedno sa proksi saveznicima u regionu. Predsednik Tramp je proglasio pobedu više od deset puta, režim u Teheranu je, prema njegovim rečima, “promenjen”, nove vlasti preklinju Vašington da se okonča rat i žele da ispune sve zahteve Bele kuće, kraj sukoba neprekidno je nadohvat ruke, a Ormuz nikada više neće biti zatvoren.

Stvarnost je, međutim, nešto drugačija od lakoće onoga što se piše na društvenim mrežama.

Moreuz je bio otvoren jedan dan, a nakon toga je Korpus islamske revolucionarne garde (IRGC) ponovo blokirao prolaz pucajući na teretne brodove čije su posade olako shvatile objavu o slobodnoj plovidbi, dok američki ratni brodovi zaustavljaju sve one koji plove ka iranskim lukama.

Ističu rokovi za primirje i postavljaju se novi, mada američki i iranski pregovarači ne staju u nastojanjima da dođu do saglasnosti oko iranskog nuklearnog programa i plovidbe Ormuzom, koja pre toga nije bila dovođena u pitanje. Rat je stvorio problem koji trenutno potresa čitavu svetsku ekonomiju.

Pregovori zaraćenih strana uvek idu teško — da je drugačije, ne bi ni došlo do rata — ali je ovaj sukob obema stranama otkrio nešto što prethodno nisu znale: Teheranu da kontrolom nad glavnom rutom za izvoz nafte iz Persijskog zaliva ima jače sredstvo ucene od obogaćivanja uranijuma, a Vašingtonu da uništavanje vojnih kapaciteta Irana i ubistva državnih čelnika ne znače poraz te zemlje. Kako se to vremenom otkrivalo, rastao je gnev Trampove administracije.

GADOVI IZ PAKLA

Epski bes se nije ogledao samo u intenzivnom bombardovanju Irana već i u verbalnim eskapadama predsednika, čija je društvena mreža Truth Social zamenila zvanična saopštenja Bele kuće.

“Otvorite jeb… moreuz, vi ludi gadovi, ili ćete živeti u paklu…” “Čitava civilizacija će večeras umreti i nikada se više neće vratiti. Ne želim da se to desi, ali verovatno hoće…” “Sav pakao će se obrušiti…” “Vratićemo ih u kameno doba, tamo gde im je mesto…” I slično.

Uoči nove runde pregovora, predsednik Tramp je nastavio sa pretnjama o uništavanju mostova i elektrana, raznošenju “cele zemlje”, bez obzira na brojna upozorenja da bi to moglo da predstavlja kršenje međunarodnog humanitarnog prava. Opomene nemaju previše efekta — predsednik je već jasno rekao da mu ne treba međunarodno pravo i da je njegov moral jedina stvar koja može da ga zaustavi. Tome se mogu dodati i njegove tvrdnje da javne kritike rata sa Iranom štete pregovorima, misleći na stavove demokrata, posebno lidera manjine u Predstavničkom domu Hakima Džefrisa.

Možda je sve to samo njegova pregovaračka strategija, koju je preneo iz sveta biznisa na političku scenu, ali predsednici SAD nikada nisu koristili sličan rečnik. Mnogima to više ne izgleda kao Amerika kakvu poznaju.

“Ne bi trebalo da pustimo da ta izjava o brisanju civilizacije prođe a da ne kažemo koliko je ona suprotnost američkoj istoriji… Mislim da potpuno gubi kontrolu”, tvrdi politički komentator Dejvid Bruks, dodajući da su takve tvrdnje očigledno “odraz loših namera”. Kolumnista Džonatan Kejphard kaže da nijedan američki predsednik nikada nije napisao, rekao niti pretio kao što to radi Donald Tramp. “Ovo dovodi do suštinskog pitanja: da li je predsedniku dobro?… Imamo predsednika koji je pružio obilje dokaza da nešto nije u redu.”

Reči novinara neće razuveriti Trampove pristalice, čiji broj ne opada, što mu nekako dođe i logično. Da nisu pristalice, ne bi ni verovali u ono što on govori, mada je sukob sa poglavarem Rimokatoličke crkve naterao neke od njih da promisle o svemu, a pre svega o predsednikovom prikazivanju sebe u liku iscelitelja koji po mnogo čemu podseća na Isusa.

foto: ap

RATNE MOLITVE

Lav XIV je proveo svoju prvu godinu u Vatikanu šireći poruku jedinstva i pomirenja, nastojeći da gaji mirne i skladne odnose sa čelnicima u Vašingtonu. Njegov prethodnik je za Trampa javno govorio da nije hrišćanin, pokazujući nizom svojih gestova da se protivi tvrdoj imigrantskoj politici SAD. Kao prvi Amerikanac na čelu Svete stolice, novi papa je širio univerzalne poruke mira sve do početka rata. Tada je postao krajnje direktan, tražeći “od svih uključenih strana da preuzmu moralnu odgovornost kako bi se okončala spirala nasilja pre nego što ona postane nepopravljivi ponor”. Kada su državni zvaničnici počeli otvoreno da prizivaju ime Sina Božijeg u vojnoj akciji, papa je uzvratio da “Isus ne sluša molitve onih koji vode rat”.

Epski bes koji se prethodno sručio na Iran, “pokvarene demokrate”, “kukavički NATO”… i sve ostale koji su se usprotivili predsedniku, nije mimoišao ni Svetog oca. Miran i staložen kakav je uvek bio, papa je odgovorio da se ne plaši Trampove administracije, niti toga da govori glasno, nakon što ga je predsednik SAD nazvao “slabim prema kriminalu” i “užasnim za spoljnu politiku”.

Očito je da niko neće biti pošteđen povlačenja po blatu ako se suprotstavi predsedniku, što su upravo iskusile i neke od najuticajnijih ličnosti samog pokreta MAGA.

IQ TEST

Oni su otvoreno počeli da kritikuju predsednika Trampa zbog rata, pretećih izjava iranskom narodu i napada na papu. Bez obzira na to što su ga najglasnije podržavali, govorili na konferencijama republikanaca i velikim delom doprineli njegovoj pobedi, sada su besni i razočarani zbog svega što se dešava u zemlji.

Taker Karlson je Trampove komentare o pretnji bombardovanjem civilne infrastrukture nazvao “gnusnim”; Džo Rogan govori da mu situacija izgleda “jeb… zastrašujuće” – “ispaljuješ rakete na gradove i dižeš stvari u vazduh, uništavaš infrastrukturu, rušiš mostove…”; republikanska zvezda Mardžori Tejlor Grin piše da to sve podseća na “najgoru izdaju”, dok Megan Keli govori da je sve to “potpuno neodgovorno i odvratno”. Predsedniku, koji očigledno veliki deo vremena provodi na društvenim mrežama, nisu promakle njihove reči: “Taker je osoba sa niskim IQ-om — uvek ga je lako pobediti i veoma je precenjen!!! Takve su i Megan Keli, ‘Kendas’ (baš glupa i mentalno obolela!), i bankrotirani Aleks Džouns, koji je potpuno ‘spržen’.”

“Glupi”, “mentalno oboleli” i “sprženi” imaju i dalje milionsku publiku na svojim potkastima. Uticaj njihovih reči još uvek se ne vidi među Trampovim pristalicama, ali velikom broju republikanskih glasača postaje jasno da MAGA bratstvo više nije jedinstveno.

Izgleda da je jedino sekretar za energetiku Kris Rajt u nekoj posebnoj milosti kada mu je predsednik poručio, bez bilo kakvih uvreda, da je “potpuno u krivu” nakon što je rekao da se cene benzina neće vratiti na prethodni nivo pre početka sledeće godine.

Nije stvar samo u privatnim kolima, koja ovde nisu nikakav luksuz već nasušna potreba, jer u ogromnom delu zemlje nema nikakvog javnog prevoza, već i u tome što gorivo gura sve ostale cene zbog troškova prevoza. Očigledno je da je neko napravio pogrešnu procenu, ukoliko je bilo ikakvog plana oko napada na Iran. Ako jeste postojala neka strategija, ili se nije verovalo da ta zemlja može da prouzrokuje toliku štetu zatvaranjem moreuza, ili se mislilo da će rat trajati mnogo kraće.

U isto vreme, to nije samo rat između dve zemlje već sukob između dva sistema vrednosti, od kojih jedan vuče građane u bespuća verskog fundamentalizma a drugi polako zaboravlja da reči imaju smisao dublji od njihove dnevne upotrebe na društvenim mrežama. U pozadini tih sukoba, cene u Americi i dalje rastu. Najveći mesečni skok cena goriva u poslednjih šest decenija nije mogao da prođe bez rasta inflacije, a potrošačke cene veće su za 3,3 odsto u odnosu na godinu ranije.

Tako protiče početak druge godine mandata predsednika koji je obećao biračima da će stabilizovati cene i držati se podalje od ratova.

Za to vreme, red ispred crkve Bejard sada počinje da se formira već od ranog jutra, a oni koji pristižu sa praznim torbama i posudama za besplatnu hranu čekaju sledeću priliku da vrate državi onaj prepoznatljivi lik zbog koga su bili ponosni na svoju zemlju. Neke stvari se, međutim, nikada neće vratiti na staro. Red će vremenom biti manji, ali se Ormuzom više nikada neće ploviti kao pre, što će imati svoju cenu. To već sada dobro znaju oni koji svake poslednje subote u mesecu ustaju u ranim jutarnjim satima i žure da zauzmu svoje mesto u aveniji Džojs Kilmer.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!