Neizvesnost do kraja

Atina, od stalnog dopisnika „Vremena“

„Kraj puta“, kako je upozorio generalni sekretar UN-a Kofi Anan, ili možda ipak prilika za zatvaranje kiparskog problema nije baš sasvim gurnuta u zapećak mnogo akutnijim međunarodnim krizama? U iščekivanju 10. marta, kada lideri dveju ostrvskih zajednica treba da se na sastanku u Hagu izjasne o tome da li će dopustiti svom narodu da direktno glasa o trećoj verziji plana UN-a, posmatrači odmeravaju šanse s nepodeljenim uverenjem da je u jednačini previše nepoznatih…

U jeku američkih priprema za rat protiv Iraka, Anan je u novembru prošle godine predsedniku Republike Kipar Glafkosu Kliridisu, lideru nepriznate Turske Republike Severni Kipar“ Raufu Denktašu i vladama sila-garanata pogaženih sporazuma o nezavisnosi jedinstvenog Kipra – Grčke, Turske i Velike Britanije ponudio plan na 137 stranica za ponovno ujedinjavanje. Strateška pretpostavka je da bi zatvaranje problema ostrva, na kojem su eksteritorijalno i dve britanske vojne baze i koje je visoko na dnevnom redu starih rivala, ali i partnera u NATO-u i Turske i Grčke, doprinelo njihovoj boljoj saradnji i stabilizaciji regiona. Zasnovan na kompromisu kojim bi međunarodno nepriznata kiparsko-turska država na severu trebalo da se odrekne dela teritorija (od ukupno oko 36 odsto površine ostrva) u zamenu za pravo učešća u vlasti na celom ostrvu, plan između ostalog predviđa formiranje labave federacije s nekim zajedničkim funkcijama, povratak izbeglica i po mnogima ključno pitanje redefinisanja statusa sila-garanata, koje je do sada uključivao i pravo na jednostranu vojnu intervenciju. Turska je to pravo i iskoristila 1974. da bi zaštitila svoju manjinu od pokušaja huntističke Atine da anektira Kipar.

POČETNE TEŠKOĆE: Plan je praćen čvrstim rokovima koji ističu 16. aprila, kada u Grčkoj, predsedavajućoj EU-a, deset novih zemalja uključujući i Kipar treba da potpiše sporazum o priključenju. Teškoće su se pokazale već na početku jer ni na decembarskom samitu EU-a u Kopenhagenu dve zajednice nisu prihvatile ni drugu, poboljšanu verziju plana podložnog pregovorima, koji je trebalo da potpišu do 28. februara. Bez (vidljivih) rezultata nastavljeni, direktni pregovori bili su ponovo prekinuti zbog predsedničkih izbora na Kipru 16. februara. Stari lider Glafkos Kliridis nije uspeo da kruniše političku karijeru rešavanjem problema i prijemom Kipra u EU, a novi, Tasos Papadopulos, nije uspeo da rasprši sumnje da će biti mnogo tvrđi pregovarač.

Istovremeno, na severnoj strani „zelene linije“ podele, koju od početka šezdesetih čuva UN, Kliridisov vršnjak i „partner“ Rauf Denktaš ne pokazuje nikakvu spremnost na kompromise. Suočen s masovnim demonstracijama bez presedana u prilog rešenja, Denktaš je okrenuo leđa i Ankari, koja – ako ništa drugo – drži kiparsko pitanje kao pregovaračku kartu u mnogo krupnijoj igri. Odnosi su pogoršani i na grčkoj strani, ali i novo rukovodstvo u Nikoziji i Atina Kostasa Simitisa uspevaju da održe zajednički front, dok i kiparski Grci, iako bar četiri puta bogatiji od svojih severnih suseda, ali i većine novih članica EU-a, pokazuju da žele članstvo u EU-u. Ultimatum, koji je Kofi Anan prilikom prošlonedeljne petodnevne turneje u Ankari, Atini i Nikoziji postavio dvojici lidera, nudi mogućnost da se upravo njihova uloga u istorijskoj odluci sasvim zaobiđe. Generalni sekretar UN-a doneo je treću verziju plana – koju grčka strana smatra mnogo „turskijom“ nego prethodnu, a Denktaš je odbacuje kao diktiranu izvana i traži da se lideri u Hagu 10. marta izjasne da li plan šalju direktno na referendum, bez ikakvih dodatnih pregovora.

SVI IDU: Plan nije zvanično objavljen, ali, ma kakav bio, ni jedan ni drugi lider nisu u poziciji da odbiju dolazak u Hag na izjašnjavanje, jer bi ih to, kao diplomatski loš potez, izbacilo iz igre. Šta će se tamo desiti sasvim je druga priča: Papadopulos je već tražio od Anana dopunske pregovore, a Denktaš izjavio da će ići da objasni zašto ne prihvata. U oštrim intervjuima kiparsko-turski lider između ostalog tvrdi da je cilj plana upravo da on bude zaobiđen u donošenju odluke, ali protiv njega je čak i stranka njegovog sina Serdara, koja je za referendum. Parlament je Denktašu starijem takođe okrenuo leđa i posmatrači ne isključuju mogućnost njegovog pada pre isteka haškog roka.

Ankara u međuvremenu pregovara sa SAD o saradnji u ratu protiv Iraka. Iako se čini da su pregovarači postigli sporazum, u parlamentu ga nije podržala čak ni vladajuća stranka Tajipa Erdogana. Vašington, međutim, insistira i očekuje se novo glasanje… Takva situacija je delimično raspršila strepnje Atine da će Turska u političko-ekonomskom paketu američke pomoći dobiti i podršku za rešenje kiparskog problema u svoju korist. Atina, od početka više nego spremna na saradnju, sada sa zebnjom gleda ne toliko na sudbinu rešenja problema, koliko na sudbinu evropskog kursa Kipra.

JOŠ JEDNA PROVERA: Prijem Kipra u EU oslobodio bi Atinu istorijskog balasta odgovornosti i zadovoljio bi mnoge: bez argumenta bi ostali nacionalni nostalgičari i ekstremisti koliko na ostrvu toliko i na kontinentu koji eventualno još sanjaju o ujedinjenju Kipra sa „maticom“. Istovremeno, smanjile bi se stalne strepnje za bezbednost pod kišobranom mnogo većim od grčkog. Čak i bez rešenja, Kipar bi, kako se očekuje, bio formalno primljen u Evropsku uniju, ali bi se njena nadležnost odnosila samo na teritoriju sadašnje Republike Kipar (oko 67 odsto teritorije). Osim praktične, negativna strana takvog ishoda bila bi i de facto priznavanje Severnog Kipra, smatraju mnogi.

Međutim, iako će 16. aprila deset pozvanih zemalja u Atini potpisati akta o pristupanju EU-u, nov talas širenja članstva nije svršen čin niti je sasvim automatski. Odluka će još po jednom biti ne pravno, nego politički proverena debatom o ratifikaciji prijema novih članica u Evropskom i nacionalnim parlamentima EU-a. U klimi podele na „staru“ i „novu“ Evropu povodom rata u Iraku, u prestonicama „stare“, ogorčene „izdajom“ budućih članica, razmatra se i mogućnost odlaganja prijema. To bi, s druge strane, bila vrlo loša politička poruka s posledicama na obe strane okeana…

Dok se ponedeljak 10. mart približava, London nudi 45 odsto teritorije svojih baza na Kipru da bi pomogao u postizanju rešenja, a lideri dveju nacionalnih zajednica konsultuju Nacionalni savet (Papadopulos) i parlament (Denktaš) da bi dobili jasan nalog za Hag. Neizvesno je šta će se tamo desiti, ali ako bilo koja strana odbije referendum, poruka Kofija Anana je jasna: to je kraj dosadašnjeg puta i za dugo neće biti novog pokušaja međunarodne zajednice – oličene u UN-u i u SAD – da se problem reši.