Napad i samoodbrana: Trgovinskom „bazukom“ na Trampa

Evropa se ovih dana nalazi pred testom koji prevazilazi trgovinu i carine – testom političke hrabrosti i zrelosti. Pretnje Donalda Trampa da će uvesti nove carine evropskim državama koje se protive američkom pokušaju da „kupi“ Grenland doživljene su u Briselu ne samo kao ekonomski pritisak, već kao otvorena ucena suvereniteta jedne članice Evropske unije, u ovom slučaju Danske. Zbog toga se prvi put ozbiljno razmatra aktiviranje evropskog Instrumenta protiv ekonomske prinude, tzv. trgovinske „bazuke“ – mehanizma koji je godinama zamišljen kao odbrambena mera za zemlje poput Kine, a sada se može okrenuti kao prema, do skora, najbližem savezniku Evrope.

„Pretnje carinama podrivaju transatlantske odnose i mogu pokrenuti opasnu eskalaciju“, poručili su lideri Danske, Norveške, Švedske, Francuske, Nemačke, Ujedinjenog Kraljevstva, Holandije i Finske. „Ostajemo čvrsto posvećeni zaštiti svog suvereniteta“, naveli su u zajedničkom saopštenju.

Narativ se, dakle, promenio: više se ne govori samo o zaštiti tržišta, već o odbrani osnovnih principa međunarodnog poretka. Kada se carine koriste kao sredstvo da se iznudi politička odluka – u ovom slučaju oduzimanje teritorije – EU u tome vidi školski primer ekonomske prinude. Zato su izjave o „crvenim linijama“, „neprihvatljivoj uceni“ i „spremnosti na odbranu“ počele da dolaze čak i iz prestonica koje su tradicionalno oprezne kada je reč o sukobu sa Vašingtonom.

Šta bi mogla Evropa

Instrument protiv prinude, tzv. Anti-Coercion Mechanism (ACI) na papiru deluje moćno: omogućava Uniji da uzvrati ne samo carinama, već i zatvaranjem pristupa jedinstvenom evropskom tržištu, isključivanjem američkih kompanija iz javnih nabavki, ograničavanjem usluga i investicija. On bi pre svega trebalo da deluju odvraćajuće. Poruka je da EU ne prihvata logiku po kojoj savezništvo znači tolerisanje pritiska.

Otkako je usvojen 2023, ovaj mehnizam nije neupotrebljen: „nuklearna opcija“ u trgovini koju svi pominju, ali se niko ne usuđuje da je aktivira. Jer tu je reč o političkoj hrabrosti da se proveri da li Donald Tramp blefira, a ako ne, dokle je spreman da ide. Primena ovog instrumenta nosi rizik sveobuhvatnog trgovinskog i političkog sukoba sa Sjedinjenim Državama.

Francuski predsednik Emanuel Makron je u obraćanju na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu otišao najdalje, izjavivši da Evropska unija „ne treba da okleva da primeni mehanizam protiv prisile“.

Grenland je, čini se, ta „crvena linija“ koja je promenila računicu u evropskim prestonicama. Za razliku od ranijih trgovinskih sporova, ovde kompromis Brisela i Vašingtona izgleda teško ostvariv, jer se ne pregovara o procentima i kvotama, već o teritoriji i suverenitetu.

Ako Trampove carine protiv onih zemalja koje se protive američkoj aneksiji Grenlanda stupe na snagu, Brisel bi mogao zaključiti da je cena nečinjenja veća od rizika eskalacije. Ulazak u novi trgovinski rat sa SAD tako ne bi pokazao da jedinstveno tržište nije samo ekonomski prostor – već politička poluga koju EU zna i može da upotrebi u slučaju da je ugrožena.

Ako bi Unija zaista aktivirala Anti-Coercion instrument, njeni potezi ne bi bili simbolični. Mogla bi selektivno da zatvori pristup svog tržišta za američke kompanije u sektorima gde ima najveću „primamljivost“ – javne nabavke, digitalne usluge, finansije – čime bi Big Tech, odbrambeni i infrastrukturni giganti izgubili privilegovan položaj.

Mogle bi se uvesti ciljane carine ili regulatorne prepreke za američke proizvode koji imaju korist od diskriminatornih subvencija, ograničiti strateške investicije u energetici, digitalnim cloud sistemima i kritičnoj infrastrukturi, pa čak i blokirati primenu američkih ekstrateritorijalnih sankcija na evropskoj teritoriji. Suština bi bila jasna: savez ne znači pravo na jednostranu ucenu snažnijih partnera.

Eventualni odgovor Trampove administracije

Reakcija Trampove administracije bila bi brza i višeslojna. Vašington bi ovakav potez gotovo sigurno predstavio kao neprijateljski čin, optužujući EU za „protekcionizam“ i narušavanje savezništva. Konkretno, moglo bi doći do novih carina na evropske proizvode – automobile iz Nemačke, luksuznu robu i vino iz Francuske i Italije, industrijsku opremu i farmaceutske proizvode. Tu su i regulatorni pritisci, pojačane poreske kontrole i bezbednosne provere evropskih kompanija koje posluju u SAD.

Pritom bi eskalirajući trgovinski sukob mogao da bude povezan sa bezbednosnim pitanjima, šaljući signal da „neprijateljski ekonomski potezi“ imaju posledice po saradnju u NATO-u i zajedničke odbrambene projekte. A što se tiče rata u Ukrajini, spor sa EU mogao bi Vašington da primora da smanji angažman u tom sukobu na istoku Evrope, stavljajući ga u sasvim drugi plan.

Trampova administracija bi, takođe, nastojala da razbije evropsko jedinstvo, nudeći bilateralne ustupke „mekšim“ članicama i podstičući unutrašnje podele između industrijskih sila i manjih ekonomija Starog kontinenta. SAD bi spor predstavile kao globalni presedan, pokušavajući da EU prikažu kao aktera koji politizuje trgovinu, dok bi istovremeno zadržale prostor za dogovor – ali samo ako Brisel prvi napravi korak unazad.

Drugim rečima, američka reakcija ne bi bila impulsivna, već proračunata: dovoljno snažna da zaboli, ali oblikovana tako da udar ne padne na Vašington, već na krhku koheziju same Evrope.