Najava novog sveta

Za “Vreme” iz Njujorka

Na glavnom ulazu u Kolumbiju iz avenije Amsterdam više nema veselog žamora studenata dok promiču između Kenta i Hamilton hola. Ispred visoke kapije, čija su vrata uvek bila otvorena za posetioce, postavljene su metalne barijere, na univerzitet se ulazi samo sa fakultetskim propusnicama, bilo da je reč o studentima, profesorima ili onima koji rade u administraciji. Sve ostale koji dođu do uzanog ulaza sa plavom nadstrešnicom dočekuje hladno odbijanje obezbeđenja koje kontroliše ovaj prolaz zajedno sa specijalnim snagama njujorške policije, čija su belo-plava kola sa natpisom “ljubaznost, profesionalnost, poštovanje” raspoređena oko čitavog kampusa nakon što su snage reda izbacile i uhapsile više desetina studenta, što je potaklo talas demonstracija na univerzitetima od istočne do zapadne obale Amerike.

Mada je prethodnih dana uhapšeno 2.500 akademaca širom zemlje, demonstracije se nastavljaju. Studenti ne odustaju od svojih zahteva da se prekine rat u Gazi, koji oni nazivaju “genocidom nad Palestincima”, obustavi investiranje novca od njihovih školarina u akcije kompanija koje proizvode oružje ili imaju veze sa izraelskom vladom, ali su i univerzitetske vlasti odlučne da neće dozvoliti postavljanje novih šatora u kampusima, niti dopustiti da horsko skandiranje “Sloboda Palestini”, “Intifada” i “Od reke do mora” uznemirava studente jevrejskog porekla, tako da je na Kolumbiji upravo otkazana glavna diplomska svečanost koja je, u stotina godina dugoj istoriji ovog elitnog fakulteta, uvek bio najvažniji dan za sve one koji su pohađali tu školu, koja ima dugu istoriju društvenog aktivizma.

foto: ap

Kao u miljama udaljenoj Gazi gde besni rat zbog koga su izbili najveći studentski protesti u Americi nakon 1968. godine, trenutno nije jasno gde je čija teritorija. Mada su vlasti akademskih institucija povratile kontrolu na univerzitetima, sreća je u ovakvim prilikama krajne varljiva, na akademce su širom sveta nasrtala razna uniformisana lica, ali studenti do sada nisu izgubili nijednu bitku, posebno ne u demokratskim državama koje se temelje na slobodi govora i okupljanja, kakva je Amerika. Naravno, ta prava nisu bez ograničenja, sloboda nije samovolja, ali se ova lekcija, koja još uvek nije u svim školskim programima, nametnula još na početku previranja na američkim fakultetima, koja su krenula nakon Hamasovog masakra nad jevrejskim civilima i izraelskog osvetničkog ubijanja u Pojasu Gaze.

Kao kod svih stvari u ranoj fazi nevinosti, tada ništa nije nagoveštavalo da će policija, nedugo nakon toga, grubo gurati studente pendrecima, vući ih po zemlji, zavrtati im ruke, prskati biber-sprejom, prislanjati elektro-šokere na gole noge ili klečati na njihovim leđima pre nego što će ih odvući u marice, koje će juriti kroz gradsku gužvu sa rotacionim svetlima i prodornim sirenama.

ISLEĐIVANJE PROFESORA

Tako se, na primer, ispred upravne zgrade Harvarda u mirnim predgrađima Bostona, moglo u to vreme videti svega dvoje-troje mladih koji su tokom dana prikupljali potpise prolaznika protiv izraelske akcije u Gazi, ali su zelene površine i pešačke staze unutar kampusa, koje spajaju univerzitetske zgrade starije od samih Sjedinjenih Američkih Država, bile praznije od okolnih restorana i kafea u kojima su ćaskali oni koji bi poželeli nešto više od standardnog menija Anenebrg hola. Negde u to vreme Odbor za obrazovanje i rad Predstavničkog doma Kongresa, u kome glavnu reč vode republikanci, počeo je da se zanima za zbivanja na univerzitetima, motreći na parole sa studentskih okupljanja, njihove postove na društvenim mrežama, poruke na čat grupama i tekstove profesora u časopisima, gajeći sumnje da se na univerzitetima širi antisemitizam. Nakon toga su, na svojim internim sastancima, a tu se, uvek suprotstavljeni, republikanci i demokrate nisu razmimoilazili, došli do zaključka da se uprave univerziteta ne nose sa tim problemom na pravi način, kako se šire “institucionalni antisemitizam i mržnja, pa su na saslušanje u Kongres pozvani čelnici Kolumbije, Harvarda, Univerziteta Pensilvanije (Penn) i Tehnološkog instituta Masačusetsa (MIT).

Šta reći, brutalno isleđivanje uglednih profesora, koji verovatno nikada nisu bili podvrgnuti takvom tretmanu, ostavilo je sumoran utisak. Na uporno ponavljanje pitanja kongresmenke Elis Stefanik “Da li pozivanje na genocid nad Jevrejima krši Pennova pravila i kodeks ponašanja? Da ili ne?” predsednica Univerziteta Pensilvanije Elizabet Magil pokušavala je, profesorskim rečima, da objasni kako to zavisi od konteksta, da treba praviti razliku između govora i dela, ali je ćutala jer nije imala šta da kaže kada su je pitali kakve su disciplinske mere preduzeli protiv počinitelja. Čak i onima koji nisu gledali ovu agoniju neće biti teško da zamisle izraz lica poslanice koja je postala predsedavajuća Republikanske konferencije u vreme stranačkih trvenja oko tvrdnji Donalda Trampa o pokradenim predsedničkim izborima, dok je slušala zamuckivanja čelnika elitnih univerziteta koji su sedeli ispred nje u klupama. Sluteći šta se sprema, predsednica Univerziteta Kolumbija Minuš Šafik opravdala je svoje odsustvo učešćem na nekoj konferenciji o klimatskim promenama, dok su čelnice Harvarda i Pensilvanije Klodin Gej i Elizabet Magil ubrzo nakon toga podnele ostavke.

foto: ricardo b. brazziell / austin; american-statesman via ap

POZIV POLICIJI

Kada je stigao novi dopis iz Kongresa, Minus Šafik je bila spremna. Da, pozivanje na genocid nad Jevrejima jeste narušavanje pravila Kolumbije; da, smatram da je skandiranje reči “intifada” duboko uznemirujuće i ne želim da se to više čuje u našem kampusu; da, već smo preduzeli disciplinske mere, suspendovano je 15 studenata; da, profesor Džozef Masad, čiji su komentari mnoge povredili, biće smenjen sa rukovodeće pozicije… Možda je Minuš Šafik ovim odgovorima položila ispit pred članovima Kongresnog komiteta, ali je njen nastup za studenata bilo daleko ispod prelazne ocene. Profesorka ih je, prema njihovom mišljenju, izdala, pogazila akademske slobode i izneverila pravo na slobodu izražavanja.

Dok se rektorka vraćala iz Vašintona u Njujork, studenti su postavljali šatore u centru kampusa, na mestu koje je predviđeno za proteste. Nakon neuspelih pregovora rukovodstva fakulteta da se ukloni logor, predsednica Kolumbije je uradila nešto što će ostati zabeleženo kao prekretnica u istoriji visokog školstva: okrenula je telefon načelnika njujorške policije, posle čega su specijalne jedinice, prvi put nakon rata u Vijetnamu, ušle na Univerzitet Kolumbija, nasilno uklonile šatore i hapsile one koji su bili na travnjaku kampusa.

Šta reći, osećanje ljudskosti uvek može da bude jače od poverene dužnosti, ali američka policija zna da bude neprijatna, njihovi pripadnici još u školama uče kako da kontrolišu svaku situaciju, ali su ovaj put svojom grubošću samo potakli proteste na desetinama drugih fakulteta. Dovlačenje specijalnih vozila kojima je policija, par dana kasnije, upadala kroz prozore Hamilton Hola, bili su novi korak u eskalaciji, kao što su sukobi propalestinskih i proizraelskih studenata na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu dodatno raspalili već usijanu atmosferu.

Tako je Amerika dobila novu, nadstranačku podelu oko izraelske akcije u Gazi i isporuka oružja vlastima te zemlje. Čak i kada se ostave po strani politički principi i moralna načela, nikome nije prijatno da gleda kako njegovom rođenom detetu policija vezuju ruke zip-trakom.

Na velikom broju univerziteta obustavljena je redovna nastava, časovi će se do kraja školske godine, koja se uskoro završava, pratiti delom preko interneta, ali je već sada jasno da su pozivi univerzitetskih čelnika policiji umesto da se razgovara o studentskim zahtevima, što je, na primer, učinilo rukovodstvo Brauna, pokrenule stvari koje će promeniti svet. Kao što se nije moglo nasluti da će se prva skandiranja “Zaustavite ubijanje u Gazi” završiti izbacivanjima sa fakulteta, gubljenjem školarine ili hapšenjima, koja ostaju trajne mrlje u biografijama, tako se možda još ne vidi da dolaze generacije koje nisu oduševljene ratovima u Iraku ili Avganistanu, i da se bezrezervna podrška Izraelu, bez obzira na legitimno pravo te zemlje da se brani od terorističkog napada, mora okončati s obzirom na civilne žrtve.

Odgovor koji su dobili od predsednika Džozefa Bajdena bio je nedvosmislen: nema kraja rata do uništenja Hamasa. Na osnovu njegovog obraćanja jasno je da Amerika ne namerava da prekine pomoć Izraelu bez obzira na kritike i upozorenja tamošnjoj vladi da se ne započinje napad na Rafu bez plana za evakuaciju civila, da se mora omogućiti dopremanje humanitarne pomoći, sprečiti razaranje infrastrukture i poboljšati nepodnošljivi uslovi u kojima žive raseljeni. Čini se da SAD imaju čitav arsenal sredstava za kažnjavanje onih sa kojima nisu u prijateljskim odnosima – od prigovora, upozorenja, pritisaka i sankcija do oružanih intervencija – ali diplomatija još uvek nije našla način da ubedi najbliže saveznike da ne rade ono što nije po volji zvaničnog Vašintona.

Stoga je lako republikanskom kandidatu za predsednika Donaldu Trampu da govori kako je bilo “predivno gledati” dok njujorška policija upada u zgradu Kolumbije, koju su zauzeli “besni lunatici i simpatizeri Hamasa”, jer to i tako nisu glasači njegove stranke, ali je Bajden morao da bude mnogo oprezniji, tako da je podržao pravo studenata na proteste, jer je “neslaganje važno za razvoj demokratije”, ali je jasno poručio da nema mesta za govor mržnje, nasilje i destrukciju. “Vandalizam, neovlašćen pristup, razbijanje prozora, zatvaranje kampusa i prisiljavanje da se otkazuju časovi i matura – ništa od ovoga nije miran protest”, rekao je predsednik dodajući da protesti moraju da budu “u skladu sa zakonom”.

BAJDEN KAO STUDENT

Ništa neočekivano, ni kada je bio student, mladi Džozef Bajden nije bio sa svojim kolegama koje su se pobunile protiv rata U Vijetnamu. Negde je jednom prilikom rekao kako su mu oni koji su tada zauzimali univerzitetske zgrade izgledali kao “dupeglavci”, od svojih ranih godina predsednik je legalista i veruje da su institucije jedino mesto gde se započinju i sprovode promene.

Bez obzira na razlike u stilu, sa delom njegove poruke verovatno će se složiti i oni koji učestvuju u demonstracijama, jer njihovi protesti, uz retke izuzetke, nisu nasilni niti antisemitski, kritika politike Izraela nije isto što i mržnja prema Jevrejima koja je za svaku osudu, samo što još ostaje da se razluče neke sitnice. Prvo, što se tiče samih institucija. Da li su republikanskim članovima Odbora za obrazovanje uznemirujuće poruke belih supremacista, inače simpatizera njihove partije, koji otvoreno govore “da ih Jevreji neće zameniti”, ili samo kada se skandira “Sloboda Palestini”? Je li, na primer, jednako uvredljivo kada premijer Benjamin Netanjahu govori da Izreal mora da ima bezbednosnu kontrolu nad čitavom teritorijom “zapadno od reke Jordan”, ili samo kada propalestinski studenti skandiraju “Od reke do mora”, što znači isto? Koliko je za profesorku jevrejskog porekla Naomi Klajn uvredljivo kada Džozef Biden ističe kako je on “cionista” i da li je predsedniku SAD neprijatno kada ona, na protesnom skupu u Njujorku, kaže da je cionizam “lažni idol” koji pretvara biblijske priče “u planove za etničko čišćenje i genocid”? Da li je Donaldu Trampu predivno da gleda kada policija batina njegove pristalice koje su nasilno pokušale da otmu vlast upadom u Kapitol hil, kao što se raduje akciji na univerzitetima? Jesu li sve neprijavljene demonstracije u kampusima, kakvih je bilo na desetine tokom prethodnih meseci, razlog da se zove policija ili se snage reda pozivaju u pomoć samo kada se protestuje zbog neke određene stvari…? Može se ovako nizati u beskraj, ali ovde nije reč o dvostrukim standardima, što prvo pada na pamet, već o odsustvu kriterijuma, zbog čega će se studentski protesti i nastaviti.

Može predsednik, kao u ranoj mladosti, da okreće glavu na drugu stranu i ne gleda studente koji protestuju, ali će se i dalje čuti skandiranje da se zaustavi rat u Gazi. SAD mogu da uvere svoje saveznike da ne rade ono što izaziva osudu gotovo čitavog sveta. A oni koji više ne sede u klupama elitnih američkih univerziteta imaju priliku da dopune svoje znanje, jer se i najbolji menjaju. Ako ostanu na istom mestu, više neće biti ono što sada jesu.