Naftaši – u rovove

Decenija najrazličitijih ekonomskih zabrana, „sankcija“, ograničenja i protekcionističkih mera na terenu „jugoistočne Evrope“ još nije okončana. Tako je Slovenija samo u poslednja dva meseca učestvovala u čak tri „mini ekonomska rata“ pomenute vrste. Prvo je u decembru prošle godine, posle austrijske zabrane uvoza struje iz Slovenije (zbog ekološki „prljave“ struje iz nuklearke Krško), uvela kontrameru i zabranila uvoz austrijske stuje u Sloveniju; time je u roku od samo nedelju dana zvaničnoj Ljubljani poništena odluka austrijskog regulatora nadležnog za trgovinu strujom. Potom je usledio unutardržavni „pivarski rat“ između belgijskog Interbrua i pivare „Laško“. Razlog nije bio nimalo unutrašnjepolitički, još manje lokalni. Iza prozaične borbe dvaju proizvođača piva za deonice ljubljanske pivare „Union“, uistinu se vodila bitka za prevlast na pivarskim tržištima ex-Jugoslavije. Ta priča još nije završena, a mediji su dobili novu temu – buknuo je naftaški rat između Slovenije i Hrvatske.

PRIVREMENA SANACIJA: Spor je privremeno saniran povlačenjem spornog hrvatskog pravilnika o zabrani „tranzita“ naftnih derivata preko Hrvatske, ali i slovenačkom prijavom protiv komšija u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO) i ekonomskoj komisiji OUN-a. Veće za trgovinu robom WTO-a odlučivaće o slovenačkoj žalbi najverovatnije 11. februara.

Odluka hrvatskog ministarstva unutrašnjih poslova, doneta na osnovu promenjenog pravilnika o transportu opasnih materija preko teritorije Hrvatske, značila je zabranu prelaska granice za slovenačke cisterne natovarene naftom za Bosnu i Hercegovinu. Bio je to šok za više od 50 slovenačkih preduzeća koja prodaju naftu i njene derivate partnerima u Bosni. Mnogi vozači su morali da poslušaju instrukcije pretpostavljenih, koji su se nadali da je reč o nekom novom međudržavnom kapricu, bez dužeg roka trajanja, te su danima čekali na graničnim prelazima, nadajući se ulasku u Hrvatsku. U trenutku kada je pravilnik stupio na snagu, blokirano je na graničnim prelazima oko 250 cisterni, među njima i one koje su u vlasništvu hrvatskih preduzeća.

„Želimo da dobijemo bitku protiv kriminala i da zaštitimo okolinu. To je legitimno pravo svake države i o tome ne pregovaramo ni sa kim“, nabusito je komentarisao kritike novog pravilnika hrvatski premijer Ivica Račan. Posebno što je iz slovenačkih i bosanskih privrednih krugova procurelo da tu nije reč o ekologiji, već o pokušaju hrvatske INE da osigura monopol na tržištu Bosne i Hercegovine. To potkrepljuje činjenica da novi pravilnik, iako operiše visoko-moralnim normama i iz „ekoloških“ razloga dopušta prevoz naftnih derivata samo morem, u vazduhu i železnicom, ne predviđa ista ograničenja za cisterne hrvatskih firmi koje se snabdevaju naftom u rafinerijama u Sisku i Rijeci. Zanimljivo je da pravilnik zabranjuje i tranzit nafte preko Hrvatske ukoliko je u pitanju prevoz odnosno transfer derivata iz država koje se međusobno graniče. Time je praktično preko Hrvatske zabranjen prevoz nafte iz Bosne u Jugoslaviju i obratno. Stoga su tzv. ekološki razlog, na koji se poziva Račanova vlada braneći svoju odluku, u Sloveniji i Bosni ocenili kao „providan“. I dodaju da tranzit nafte železnicom nije bezbedniji od vožnje drumovima, ali je zato mnogo sporiji i do 40 odsto skuplji.

BITKA ZA MONOPOL: Rečeno, doduše, ne važi da hrvatsku petroindustriju, pošto je hrvatska vlada preko politike povoljnijih železničkih tarifa za domaća preduzeća osigurala izvesnu prednost za INU. Slovenački komentatori upozoravaju da INA, koja jeste monopolista u Hrvatskoj, namerava da sebi izbori sličan položaj u Bosni kao što u Istočnoj Evropi ima mađarska kompanija MOL. INU, pored Bosne, zanimaju još i tržišta Crne Gore i Srbije, a prvi korak u tom pravcu jeste planirana kupovina Energopetrola. Da sve bude transparentnije, iako je uredba hrvatskog ministarstva unutrašnjih poslova napisana još u oktobru 2001. godine, prihvaćena je uoči nadmetanja za Energopetrol, sve kako bi „ojačala“ INU i smanjila šanse ostalih zainteresovanih za kupovinu. I sve to uprkos činjenici da INA, zahvaljujući posebnim sporazumima između Hrvatske i BiH, ionako plaća niže carine na uvoz nafte i naftnih derivata od ostalih proizvođača i trgovaca naftom u regionu.

Sve su to razlozi da najveći slovenački trgovci naftom – državni Petrol i OMV Istrabenz, koji je 50 odsto u vlasništvu austrijske multinacionalke OMV i koji odnedavno na čelu ima Igora Bavčara, slovenačkog ministra za evropske poslove u ostavci – krenu u akciju međunarodnog osporavanja i ukidanja sporne uredbe. Državni sekretar u slovenačkom ministarstvu spoljnih poslova Iztok Simoniti uručio je protestnu notu hrvatskom ambasadoru u Sloveniji Celestinu Sardeliću, uz izjavu da je hrvatska mera u suprotnosti sa prihvaćenim međunarodnim sporazumima. Obaveštena je i treća oštećena strana, dakle austrijska diplomatija i austrijska ambasada u Zagrebu. Po mišljenju slovenačkih diplomata, u najnovijem hrvatskom pravilniku zlonamerno je upotrebio reč „tranzit“ umesto „transport“, čime je svim stranim preduzećima koja kupuju naftu izvan Hrvatske oduzeto pravo da je transportuju preko Hrvatske. Zna se da bosanski trgovci većinu derivata nafte kupuju u Sloveniji i drugim državama, a ne u Hrvatskoj. Iako ne treba isključiti uticaj politike, razlozi za to su pre svega ekonomski, tvrde slovenački stručnjaci, pošto je „poznato da su strani naftni derivati jeftiniji i kvalitetniji od onih koji se proizvode u hrvatskim rafinerijama“.

PRSTI POLITIČARA: Jasno je da nijedna strana neće olako odustati od svojih namera, pogotovo otkako je u Bosni i Hercegovini značajnije porasla potrošnja naftnih derivata. Od nafte koja se uveze u BiH, Federacija troši oko 70 odsto, a Republika Srpska oko 30 odsto raspoloživih količina. Prema podacima Ante Raspudića, odgovornog za naftne derivate u federalnom ministarstvu za energetiku, Federacija BiH je tokom prošle godine uvezla 839.000 tona naftnih derivata (u vrednosti od oko 539 miliona konvertibilnih maraka), dok je nezvanično preko poroznih granica u Bosnu ušlo još oko 150.000 tona nafte i njenih derivata. Oko 60 odsto pomenute količine uvezeno je preko INE, a preostalih 20 odsto naftne pogače dele preduzeća iz slovenačke naftne industrije, pre svega Petrol i OMV Istrabenz. Manja količina stiže preko preduzeća iz Mađarske, Austrije i Jugoslavije. Jasno je da se bitka za tržište zahuktava, ali su zahvaljujući poslednjoj slovenačko-hrvatskoj aferi mnoge stvari isplivale na površinu i u javnost, a o čemu je zapravo reč pokazuju projekti za budućnost slovenačkih naftnih kompanija: OMV Istrabenz, na primer, želi do kraja ove godine da izgradi deset novih pumpi u BiH, dok Petrol namerava da u sledećih pet godina izgradi čak 50 modernih pumpi, po deset godišnje.

Stoga i nije iznenađenje da u biznisu s naftom deset pronalazimo brojna zvučna imena iz krugova nekadašnje i aktuelne visoke politike, kako iz Račanove tako i iz Drnovšekove vlade, poput Silva Komara, direktora Petrol BH Oil Company, koji uvozi naftu iz Slovenije. Komar je nekadašnji visoki funkcioner slovenačkog SDB-a i blizak saradnik predsednika Slovenije Milana Kučana. Postao je poznat široj javnosti kada je početkom devedesetih tadašnji ministar odbrane Slovenije Janez Janša na aerodromu u Mariboru otkrio veliku količinu oružja, namenjenog za rat u Bosni; Janša, za koga se tvrdilo da i sam vodi milionske „posliće oko oružja za Bosnu“, ovim „otkrićem“ i raskrinkavanjem suparničkog tima pokušao je da uništi konkurenciju u sopstvenim redovima. Zato je javno optužio Silva Komara da je preprodavao oružje partnerima u Bosni po Kučanovom nalogu… Nekoliko godina kasnije, eto, pronalazimo Komara, ovog puta u Bosni, kao vezu između BiH i slovenačke naftne industrije.

Bilo da je u pitanju zaštita starih političkih drugova ili aktuelnih interesa državnih koncerna, tek, Drnovšekova vlada se zauzela za interese svojih naftaša uz primedbu da se Hrvatska poslužila nedopustivim protekcionističkim merama, čime krši odredbe sporazuma o slobodnom protoku roba koje je i sama potpisala. Dalje, slovenačka vlada smatra da su hrvatske mere usmerene na „ograničavanje konkurencije i trgovine u jugoistočnoj Evropi“, što dokazuje i „selektivnost“ uredbe pošto se ona tiče samo trgovaca naftom. Da Račanova vlada zaista želi jednom za svagda da zaštiti svoju okolinu, onda bi u tekstu pravilnika o ograničenju pisalo da zabrana važi za sve „tvari“, a ne samo za naftne derivate.

NEIZVESNI RASPLET: Rasplet spora je za sada neizvestan, a nije isključeno ni da će Slovenija uvesti „recipročne mere“. Posebno što su ovdašnji (a naročito ljubljanski) mediji puni optužbi na račun vlade Janeza Drnovšeka zbog „suviše meke“ reakcije na potez Hrvatske.

Javno su zatraženi smanjenje dozvola za tranzit hrvatskih kamiona i zabrana ulaska u Sloveniju za hrvatska vozila „bez katalizatora“, a kao pozitivan primer navodi se Bosna i Hercegovina, koja je na sednici Vijeća ministara privremeno zabranila uvoz nafte i naftnih derivata iz Hrvatske. Iako bi u vreme kada se ovaj članak pojavi na kioscima (prema dobro obaveštenim hrvatskim izvorima) ta odluka trebalo da bude povučena, ostaje velika šteta učinjena vlasnicima nekoliko desetina cisterni koje su danima blokirane na graničnim prelazima. Hrvatska je posle nekoliko dana slovenačkih protesta i obraćanja različitim svetskim institucijama unekoliko popustila i donekle izmenila sporni pravilnik, te za transport slovenačke nafte odredila „koridor“ preko hrvatske teritorije sa spiskom od osam (od 14) graničnih prelaza, na kojima je dozvoljeno obaviti transport nafte iz Slovenije, uz samo dva (Stara Gradiška i Županja) međunarodna granična prelaza prema BiH.

Slovenačku i bosansku vladu ovakvo popuštanje napetosti nije zadovoljilo, tako da pritužbe međunarodnim organima i dalje ostaju na snazi. A da još nije sasvim jasno ko u celoj priči pije, a ko plaća, pokazuju i tradicionalno podeljene reakcije iz BiH. Dok Federacija i njeni biznismeni drže stranu kolegama iz Slovenije, Vlada Republike Srpske pozdravila je novi hrvatski pravilnik i zatražila od Vijeća ministara u Sarajevu da što pre povuče „štetnu odluku o protivmerama“. Ni tu nema ekologije, računica je jasna – sve zbog „korisnog preusmeravanja naftnih derivata na ‘svoje’ granice“ i interesa vlastite naftne industrije. Dok se jednome smrkava – drugome se cisterne voze drumovima.