Nafta, tango i Gringosi

Umeren ili radikalan pomak ulevo jeste proces koji se u većini latinoameričkih zemalja završio ili će se završiti u veoma kratkom vremenskom periodu. Venecuela, Argentina, Urugvaj i Čile nalaze su u rukama levičara, Bolivija čeka na Eva Moralesa, Nikaragva na povratak Daniela Ortege, Peru na Alana Garsiju. Neoliberalizam je prošlost i u poslednjim konzervativnim državama u regionu.

Amerikancima nije potrebna humanitarna pomoć koju su neposredno nakon uragana Katrina ponudili Fidel Kastro i Hugo Čavez. Kuba i Venecuela, američko stilizovani delovi osovine zla, jesu opasnost za stabilnost u regionu i kvare imidž administracije Džordža Buša.

U Havani, poručuje Fidel Kastro, 1600 kubanskih lekara čeka na poziv iz Amerike. Osim lekara, Kuba nudi i nekoliko desetina tona humanitarne pomoći. „Socijalistička Kuba je uvek pomagala siromašnim i nemoćnim“, izjavio je kubanski predsednik koji Sjedinjenim Državama može da nudi i ono što nema jer će sigurno biti odbijen. Uostalom, kada je u julu uragan Denis dotakao i obalu Kube, ni Kastro nije prihvatio američku pomoć, čiji je iznos doduše bio dovoljan za jedan polovni traktor. Venecuelanski predsednik pak američkom narodu želi da pomogne sa 5.000.000 dolara, 50 tona hrane, 5000 ćebadi i nekoliko stotina pripadnika specijalnih spasilačkih jedinica, ali ni on za sada nije dobio odgovor iz Vašingtona. Verovatno ga neće ni dobiti jer je pre nekoliko dana američkog predsednika nazvao kaubojem koji se izležava na ranču dok stanovnici Nju Orleansa umiru.

Zategnutost u političkim odnosima SAD i Venecuele traju već šest godina tj. od kada je najveći simpatizer Kastrove revolucije, Hugo Čavez, došao na vlast. Od kauboja preko dvorske lude do satane, Čavez svako malo smišlja nova „zanimanja“ za američkog predsednika, ne propuštajući da u svom nedeljnom obraćanju naciji napomene činjenicu da Amerika pokušava da organizuje njegovu likvidaciju. Situacija je, međutim, postala ozbiljnija od pukog zabavljačko-retoričkog radikalizma nakon što je krajem avgusta venecuelanski predsednik prekinuo saradnju sa Sjedinjenim Državama na suzbijanju droga, zbog navodne američke špijunaže u Venecueli.

TAJNI PLAN „BALBOA„: Neposredno posle toga popularni i konzervativni američki sveštenik Pat Robertson je u televizijskom programu venecuelanskog predsednika opisao kao opasnog neprijatelja koji kontroliše izvore nafte. Sveštenik Robertson je pred kamerama ponudio i rešenje problema – uklanjanje venecuelanskog predsednika. Čavez još uvek razmišlja o zahtevu za ekstradiciju Robertsona, čiju je izjavu prokomentarisao kao javni poziv američkog građanina na teroristički čin. Nafta je čarobna reč koju Čavez upotrebljava svaki put kada mu se ne svidi neka od odluka Vašingtona – od ukupne količine uvezene nafte u Sjedinjene Države 15 odsto dolazi iz Venecuele. Trenutna situacija na tržištu nafte bi mogla omogućiti državama južne Amerike ekonomsku i političku nezavisnost od severnog suseda, što je ujedno i jedan od glavnih ciljeva Čavezove socijalističko-bolivarske revolucije. Najnovije otkriće venecuelanske obaveštajne službe jeste tajni američki plan „Balboa“, prema kojem bi Vašington u saradnji sa nekoliko zemalja, članica NATO-a, trebalo da izvede oružanu invaziju na Venecuelu. „Ako se to dogodi, rat će trajati narednih sto godina“, izjavio je Čavez i dodao da neće goreti samo Venecuela već „i dobar deo kontinenta“.

Kada su u poplavljenim američkim gradovima na površinu isplivali leševi, rasizam i brutalnost, socijalističke ponude Fidela Kastra i Huga Čaveza nisu se odnosile samo na humanitarno organizacioni fijasko Bušove administracije, već je poruka o nemoći Sjedinjenih Država bila prvenstveno upućena stanovnicima Latinske Amerike. Antiamerikanizam je deo latinoameričkog folklora isto kao i karneval, tango, Če Gevara, Amazonija i gerila, a kritike na račun američkog predsednika i Gringosa, moćnog severnoameričkog suseda, upravo su ono što narod južno od reke Rio Grande želi da čuje.

U većini latinoameričkih zemalja na vlasti se nalaze harizmatični predsednici koji na građane deluju kao sedativi. „Ko želi da zavede, mora da pojednostavi“, piše Aleksandro Dorna u knjizi Le Populisme, i dodaje: „Putem emocionalnog ili čak erotičnog kontakta može se mobilisati i organizovati masa ogorčenog naroda kao što su radili nekadašnji argentinski predsednik Huan Peron i njegova supruge Evita.“ Mešavina nacionalizma, antiimperijalizma i politika besklasnog društva je politika više nego emocionalnog predsednika Huga Čaveza koja se na kontinentu odlično prodaje.

Populizam zajedno sa umerenim ili radikalnim pomakom ulevo je proces koji se u većini latinoameričkih zemalja završio ili će se završiti u veoma kratkom vremenskom periodu. Venecuela, Argentina, Urugvaj i Čile nalaze su u rukama levičara, Bolivija čeka na Eva Moralesa, Nikaragva na povratak Daniela Ortege, Peru na Alana Garsiju. Neoliberalizam je prošlost i u poslednjim konzervativnim državama u regionu. Meksički predsednik Vinset Foks sledeće godine, hteo ili ne, nakon šestogodišnjeg predsedavanja, nema, prema zakonu, pravo na novu kandidaturu. Veoma je verovatno da će na njegovo mesto doći Andres Manuel Lopez Obrador, meksička varijanta brazilskog predsednika Lule, ili pragmatična levica. Koliko god bila pomirljiva, ovakva meksička vlada bi kao prvi sused Sjedinjenih Država mogla biti nezgodna.

ČUVARI REDA: Sjedinjene Države su zahvaljujući Monroovoj doktrini same sebi dodelile ulogu čuvara reda i mira u Latinskoj Americi. Posle skoro dva veka tu dominantnu ulogu mogli bi prepustiti zemljama južne Amerike za čiji se ekonomski prosperitet sve više brine Kina. Od 1999. do danas trgovinska razmena između Kine i Latinske Amerike je petostruko veća, brazilski ministar za razvoj i investicije je za dve godine devet puta posetio Kinu, Čavez užurbano traži rešenja kako bi venecuelansku naftu dopremio do Azije, a Argentina se polako pretvara u veliko polje soje. Kina, koja je u potrazi za sirovinama i za tržištem, oko petsto miliona stanovnika Latinske Amerike vidi kao potencijalne kupce svojih proizvoda. Sve je više glasina da Kina upravo u Latinskoj Americi želi da odmeri snagu Sjedinjenih Država. Međutim, ovakve glasine, tvrdi Kishore Mahbubani, profesor političkih nauka iz Singapura, dolaze najverovatnije iz Vašingtona koji pokušava da destabilizuje Kinu. „Za razliku od Sjedinjenih Država, Kina je uvidela da zemljama nije potrebna vojna akcija kako bi se ostvario ekonomski prosperitet.“ Kina primenjuje istu politiku ekonomskih integracija i trgovine kao i Nemačka i Japan nakon Drugog svetskog rata. Dok god je tako, Čavez može u svom programu „Alo Presidente“ da naziva predsednika Amerike kako želi. Umerena levičarska revolucija u Latinskoj Armerici ima sve izglede da uspe, pod uslovom da ubrzo i 60 odsto siromašnih koji žive na kontinentu osete šta znači ekonomski prosperitet.