Na putu ka građanskom ratu

Tokom vikenda i početkom nedelje Ndžamena, prestonica Čada, postala je poprište teških borbi između regularne armije i ujedinjenih snaga pobunjenika. Pobunjenici, koji pokušavaju da zbace sa vlasti aktuelnog predsednika Idrisa Debija, iznenada su u subotu napali vladine zgrade i predsedničku palatu. Vojska, koja je očigledno nepripremljena dočekala napad, u prvih nekoliko sati borbe je, prema izveštajima medija, pretrpela dosta gubitaka, tako da su pobunjenici uspeli da zagospodare dobrim delom grada.

Kasniji izveštaji bili su kontradiktorni. Obe strane više puta su tvrdile da je grad pod njihovom kontrolom. Vlasti su objavile da su ponovo preuzele kontrolu nad gradom, dok pobunjenici tvrde da će napraviti predah od nekoliko dana, kako bi omogućili civilima da napuste grad. Predsednik Čada Idris Debi od subote do utorka (dan nastanka ovog teksta) neprestano se nalazi u predsedničkoj palati, gde ga čuvaju najlojalnije trupe. Tokom nedelje i ponedeljka upravo su se oko predsedničke palate vodile najžešće borbe i, prema rečima očevidaca, otuda je dolazila najjača artiljerijska vatra.

MRTVI, RANJENI, IZBEGLI: Obe strane raspolažu približno istim brojem boraca, s tim što su baze pobunjenika daleko na istoku zemlje, pa se pretpostavlja da je njima teže da dođu do svežih zaliha municije i oružja. Istovremeno, borbe se vode i na istoku zemlje, gde traju već godinama. Situacija na istoku je znatno teža, često se govori o zbrisanim selima i stotinama žrtava. Još nije poznato koliko je osoba nastradalo u Ndžameni tokom vikenda, ali se procenjuje, od nekoliko stotina do hiljadu, dok je oko 300 civila zatražilo medicinsku pomoć.

Velike kolone izbeglica počele su da napuštaju Čad ubrzo po izbijanju sukoba u glavnom gradu. Nekoliko desetina hiljada njih pobeglo je u susedni Kamerun, dok je Nigerija podigla nivo borbene gotovosti, u iščekivanju talasa izbeglica i u strahu od prelivanja sukoba. Francuska, koja ima vojne baze u Čadu, evakuisala je oko 500 stranaca iz te zemlje. Francuske vlasti podržavaju režim predsednika Debija, i uloga njenih specijalaca u Čadu još uvek nije jasna. Nekoliko francuskih aviona u nedelju je letelo nisko iznad Ndžamene, a prema agenciji AFP došlo je i do kraćeg obračuna pobunjenika i francuskih vojnika u kome su dvojica vojnika povređena. Vlasti Čada i vlade SAD i Francuske optužile su Sudan da pomaže i podstiče pobunu u Čadu, kako bi sprečio raspoređivanje kontingenta EU u toj zemlji.

Pobunjenici i predsednikovi politički protivnici smatraju da je Debijeva vlada nasilna i ogrezla u korupciji. Oni takođe optužuju predsednika da je prisvojio dobar deo prihoda od nafte koji koristi za kupovinu oružja. Protiv predsednika su se ujedinile tri najjače pobunjeničke grupe: UFDD, koju predvodi Mahamat Nuri, bivši član vlade i ambasador u Saudijskoj Arabiji, RFC, sa Timaneom Erdimijem na čelu, bivšim načelnikom Generalštaba i ujakom predsednika Debija, i još jedna frakcija grupe UFDD. Do decembra prošle godine one su se borile odvojeno, da bi se potom ujedinile na jednom sastanku u Darfuru, navodno na inicijativu Sudana. Sudanske vlasti negiraju povezanost sa pobunjeničkim grupama u Čadu.

Čad nikada nije bio stabilna zemlja. U prošlosti je bio Francuska kolonija, ali se to nije mnogo odrazilo na razvoj zemlje, koja spada u najsiromašnije i najzaduženije države u svetu. Od sticanja nezavisnosti 1960. godine, zemlja je gotovo neprekidno potresana političkim i etničkim sukobima. Polovinu desetomilionskog stanovništva čine muslimani, Arapi i starosedeoci, nastanjeni na severu i istoku zemlje, a drugu polovinu crnačko stanovništvo drugih religija. Dosadašnje vlade uglavnom su se smenjivale pobunama i vojnim pučevima, često uz podršku susednih zemalja. Predsednik Idris Debi došao je na vlast 1990, kao vođa pobune protiv tadašnjeg predsednika Hisene Habrea, uz podršku Sudana. Do 1994. uspeo je da postigne mir sa glavnim protivničkim grupama u zemlji i učvrsti se na vlasti. Početkom 2005. promenio je ustav i omogućio sebi i treći predsednički mandat, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo u zemlji i u vojsci. Iste godine, vlada je donela set zakona, koji joj omogućava više diskrecionih prava u trošenju prihoda od nafte, koja se eksploatiše od 2003. godine. Nakon toga, protiv njega su se okrenuli mnogi članovi vlade i oficiri, koji su napustili svoje položaje, odnosno dezertirali i osnovali pobunjeničke frakcije.

SUDANSKA VEZA: U martu 2006. po prvi put je organizovana zavera, slična aktuelnoj, sa ciljem da se Debi zbaci. Pobunjeničke snage Ujedinjenog fronta za demokratske promene Mahamata Nurija pokušale su da napadnu Ndžamenu, ali su se pokazale suviše slabim i loše pripremljenim za sukobe sa regularnom vojskom. U zaveri je učestvovalo i nekoliko visokih oficira i predsednikovih rođaka koji su delom pohapšeni a delom prebegli u pobunjeničke redove. Međutim, iako se taj pokušaj zbacivanja predsednika završio porazom, unutrašnji sukobi su postajali sve žešći. Borbe su se uglavnom vodile na istoku zemlje, duž granice sa Sudanom i oko kampova sa izbeglicama iz Darfura. U prošlosti je bilo nekoliko pokušaja sklapanja primirja, ali se nijedan nije održao.

Krajem prošle godine izbili su novi, žestoki sukobi na istoku zemlje, koji još traju i u kojima je stradalo na stotine ljudi na obe strane. Tri glavne pobunjeničke frakcije dogovorile su se da ujedine snage protiv predsednika i da pokušaju da ga zbace. Zauzeta sukobima na istoku, regularna armija nije ni primetila veću grupu pobunjenika, koja je uspela neopaženo da pređe nekoliko stotina kilometara pustinje i napadne Ndžamenu.

Sukob u Čadu povezan je sa sukobima u Darfuru, provinciji susednog Sudana. U Darfuru od 2003. traje građanski rat između lokalnih plemena i centralnih vlasti u kojima je poginulo oko 300.000 ljudi i više od dva miliona raseljeno. Vlada Sudana i arapska džandžavid milicija, koja je pod njenom kontrolom, optužene su za zločin protiv čovečnosti pred Međunarodnim krivičnim sudom (ICC) 2005. godine. Ona pokušava da blokira svaku istragu o zločinima u Darfuru. Oko 250.000 izbeglica iz Darfura našlo je utočište u susednom Čadu. Predsednik Čada Idris Debi, koji je istog etničkog porekla kao i pobunjenici u Darfuru, od početka sukoba im je pružao podršku. Prema izveštajima UN-a i humanitarnih organizacija koje rade u regionu, pobunjenici iz Darfura imaju svoje baze u Čadu i od njega primaju pomoć u oružju. Debi se oslanja na njih i u sukobima sa domaćim protivnicima. Kao odgovor, vlada Sudana i džandžavid milicija na isti način podržavaju pobunjeničke grupe u Čadu. Džandžavid milicija, prema medijskim izveštajima, često prelazi granicu između dve zemlje i napada izbeglice iz Darfura, a bilo je sukoba i sa regularnom armijom Čada. Krajem 2005. Čad je proglasio ratno stanje sa Sudanom, ali je sukob većih razmera sprečen u martu 2006. uz posredništvo libijskog predsednika Moamera el Gadafija, kada je ratno stanje ukinuto. Pogranični sukobi, bez obzira na to, nikada nisu prestali.

U Darfuru bi trebalo da bude raspoređeno više od 20.000 plavih šlemova, čemu se vlada Sudana žestoko protivi. Radi zaštite izbeglica iz Darfura i radnika humanitarnih organizacija, odlučeno je i da se u toku ove nedelje na granici Čada i Sudana postavi mirovna misija Evropske unije, koja bi trebalo da broji oko 3700 vojnika. Aktuelni sukobi većih razmera izbili su uoči njenog raspoređivanja, tako da je čitava misija odložena. Čad je optužio vladu Sudana da podržava pobunjenike, kako bi sprečio slanje vojne misije Evropske unije. „Sudan ne želi te snage zato što bi to omogućilo istraživanje genocida u Darfuru“, izjavio je ministar spoljnih poslova Čada Amad Alam Mi.

MEĐUNARODNA AKCIJA: Međunarodna diplomatija nije ostala nema povodom događaja u Čadu, mada i dalje nema konkretnijih akcija. Savet bezbednosti UN-a prvo je pozvao svoje članice da pomognu vladi Idrisa Debija, a potom u ponedeljak doneo i rezoluciju kojom se osuđuje invazija i daje podrška vladi. Afrička unija (AU) takođe je osudila napad i ovlastila Libiju da nadgleda situaciju. U nedelju se pojavila informacija da je libijski predsednik Moamer el Gadafi uspeo da isposluje primirje, koja je odmah potom demantovana. Na samitu AU-a u Etiopiji doneta je odluka da će, ako pobuna uspe, Čad biti isključen iz organizacije, sve dok se ponovo ne uspostavi normalno stanje.

Među zapadnim državama, najzainteresovanija je Francuska, bivša kolonijalna sila. Ona u Čadu ima vojne baze sa oko 1450 vojnika, u Ndžameni i u gradu Abešeu na istoku zemlje. Takođe, između dve zemlje postoji ugovor o vojnoj saradnji, ali se, prema francuskim zvaničnicima, ugovor odnosi samo na pružanje logističke i obaveštajne pomoći. Francuska je u subotu osudila napad, okrivljujući za njega „strane oružane snage“. Žan-Moris Riper, francuski ambasador u UN-u, izjavio je da je još rano govoriti o tome da li će Francuska pružiti vojnu pomoć. „Pretpostavljam da će biti nekih zahteva vlade Čada prema članicama SB UN-a ili članicama Ujedinjenih nacija, videćemo. Važno je da Savet bezbednosti dozvoljava članicama da to urade i odgovore na zahtev za pomoć“, izjavio je Riper. Francuski ministar odbrane Erve Moren najavio je da će francuske snage „žestoko uzvratiti“ ukoliko budu bile napadnute. U utorak je Francuska upozorila pobunjenike da bi mogla da interveniše ako se sukobi u Ndžameni nastave.

Treba reći i da je krajem prošle godine izbio ozbiljan skandal u odnosima dve zemlje, kada je jedna francuska nevladina organizacija optužena za kidnapovanje i krijumčarenje dece iz Čada (o čemu je „Vreme“ već pisalo). Bernar Kušner izjavio je da će se Francuska za sada distancirati od konflikta, „ali ukoliko SB UN-a ili Afrička unija istupe sa novim predlozima, stvari se mogu promeniti“. „Mi podržavamo stranu na vlasti, podržavamo legalnost“, izjavio je Kušner.

Poznato je da je francuski predsednik Nikola Sarkozi uložio dosta napora da ubedi predsednika Idrisa Debija da dozvoli raspoređivanje snaga EU na granici Čada i Sudana. Vodeću ulogu u toj misiji trebala bi da ima Francuska, u kojoj se na to gleda kao na stvar nacionalnog prestiža, jer bi to bila najveća mirovna operacija u istoriji Evropske unije. Za Sarkozija to je i prilika da promoviše novu, humaniju i više etičku politiku Evrope prema Africi, drugačiju od nekadašnje, istorijske, kolonijalne i eksploatatorske. To bi takođe bio veliki test za zajedničke snage EU, koje su u povoju. U tom kontekstu, za Francusku je veoma važno da Debi ostane na vlasti jer bi u suprotnom misija verovatno propala, budući da su protiv nje i pobunjenici i vlada Sudana. Samim tim umanjile bi se i šanse da se sukob u Darfuru okonča, ili bar ograniči, i da se spreči njegovo prelivanje u susedne zemlje.