Može li žena da dođe na čelo Amerike

“Mislim da bi ona bila užasan predsednik”, izjavio je nedavno Donald Tramp, republikanski kandidat za predsednika SAD, u komentaru o Kamali Haris, potpredsednici SAD i kandidatkinji Demokratske stranke na predstojećim predsedničkim izborima u novembru. Tramp je u nedavnom intervjuu Ilonu Masku na Iksu naglasio da je Haris “komunista” jer predlaže takvu ekonomsku politiku, a komentarišući njen miting u Detroitu, rekao je da su video-prikazi tih skupova montirani i generisani uz pomoć veštačke inteligencije i da nju “niko nije došao da sluša”. Na pres konferenciji u Nju Džersiju o svojoj protivkandidatkinji još je rekao: “Jako sam ljut zbog onoga što je ona uradila ovoj zemlji. Ljut sam zbog načina na koji je naoružala pravosudni sistem protiv mene i drugih ljudi. Mislim da imam pravo na lične napade. I nemam puno poštovanja prema njoj, mislim da bi bila grozan predsednik.” Tramp je pre neki dan na Iksu podelio montiranu sliku Kamale Haris kako govori na nacionalnoj konvenciji Demokratske stranke ispred srpa i čekića, uz igru reči “kamunizam”.

Uvredljivi komentari, podmukle opaske na račun izgleda političkih protivnica, seksističke izjave kojima se žene svode na seksualne objekte i prikazuju manje vrednima za “mušku” političku borbu i mesto predsednika SAD obeležile su i prethodne izborne kampanje 2016. i 2020.

Tramp je o Hilari Klinton svojevremeno govorio da nema neophodnu životnu snagu, da je puna mržnje, da nema ono što treba da ima predsednik Amerike, da je trećerazredna političarka. U kampanji 2020. često je tvitovao i protiv drugih kandidatkinja, kojih je te godine bilo čak sedam, najviše u dosadašnjoj istoriji američkih predsedničkih izbora. Najgore su prošle Nensi Pelosi, Hilari Klinton i Stejsi Abrams, koje su pretrpele razne neprimerene, mizogine i rasističke komentare. Politički analitičari su tada prognozirali da bi ove uvrede mogle da koštaju Trampa izbora, naročito kad su u pitanju glasovi žena, i bili su u pravu. Te godine je, tek pred kraj kampanje i pod pritiskom svojih saradnika i čitave atmosfere sa povećanjem broja umrlih od kovida u Americi, Tramp prepolovio broj izrečenih uvreda, negativnih komentara o ženama, posebno prema političarkama, a na izborima je pobedio Džozef Bajden.

foto: ap photo

ŠKOLSKI PRIMER MIZOGINIJE I SEKSIZMA

Ni američki mediji ne pomažu mnogo ženama u predsedničkim kampanjama, pa ili iz neznanja ili namerno ili zbog puke senzacije izveštavaju najviše o fizičkom izgledu kandidatkinja i boji glasa shodno pokazanim emocijama, pa često ne mogu da izbegnu zamku rodne diskriminacije. “Vašington post” je 2016. u izveštavanju o kampanji hteo da ukaže na Trampovo loše ponašanje i pohvali Hilarin nastup, pa je objavio da je “Trampa gadno naljutila, i to devojka”.

U akademskim analizama ovo je primer koji pokazuje rodna očekivanja kad je u pitanju liderstvo u politici, a prema kome vlada uverenje da su muškarci bolji od žena i da je zato sramota kada muškarca nadmaši žena. Istovremeno, infantilno predstavljanje kandidatkinje za predsednicu kao devojke a ne odrasle žene u ovom, pa i mnogim drugim slučajevima medijskog izveštavanja o izborima, ističe nameru da se unizi njen politički autoritet.

Mediji su, pokazuju mnoga istraživanja, i pre osam godina imali vrlo složenu ulogu u predstavljanju kandidatkinje za predsednicu – Hilari je čas bila spremna, puna pažnje, iskusna, pametna, stroga, čas agresivna, kučkasta i nemilosrdna prema Trampu. Mnogo više se izveštavalo o “muškim” osobinama koje je pokazivala tokom zvaničnih debata sa Trampom, pa su je često ubacivali u okvire rodnih stereotipa u kojima su se veličale njena snaga, sposobnost za vođstvo, a jako se kritikovalo to što nije savršena. Jedna studija pokazuje da takav novinarski diskurs doprinosi održanju statusa quo u kojem se “ženski” oblici ponašanja ne tretiraju kao predsednički. Medijska reprezentacija žena kao kandidata za visoke državne funkcije u ovom se slučaju poklapa sa generalnom predstavom o ženama u američkoj politici, a to je da se ženama ne veruje i da je značenje žene i ženskog sinonim za slabost i potpuno je suprotno od pojma liderstva.

Stručnjaci koji se bave političkom komunikacijom, medijskom reprezentacijom i pitanjima rodne ravnopravnosti smatraju da Tramp ne pravi neku posebnu razliku kad kritikuje muškarce i žene koji misle drugačije od njega. Tako je Marka Rubija zvao “mali Marko”, Teda Kruza “lažov Ted”, Bernija Sandersa “ludak Berni”. Ovakvi nadimci, pogrdni nazivi, lični napadi i uvrede, bez obzira na to da li su nastali spontano ili ne, često služe kao taktika obmanjivanja kako bi se omalovažile predstave o drugim političkim kandidatima, a pažnja usmerila na onog kandidata koji takve uvrede izgovara.

Ipak, verbalni javni napadi na žene mogu da budu istovremeno i opasniji i delotvorniji kad je reč o biračkom telu kome se politčar obraća. Smiljana Milinkov, vanredna profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, kaže da je ovakav način Trampovog obraćanja ženama koje su mu političke protivnice deo njegovog ustaljenog ličnog diskursa koji obiluje brojnim primerima ksenofobije, mizoginije, seksizma, širenja laži i verbalne manipulacije.

“Način na koji on komunicira sa javnošću, a naročito kad je reč o ženama, školski je primer mizoginije i seksizma. Tu lako možemo da ukažemo na to kako nikako ne bi smelo da se komunicira u političkom i javnom diskursu, ali taj čovek je bivši predsednik i predsednički je kandidat, i vrlo jasno usmerava svoje reči svojim biračima”, kaže Milinkov.

Tramp je još u intervjuu za “Akses Holivud” 2005. godine, koji je procureo u javnost preko “Vašington posta” samo mesec dana pred izbore 2016, vulgarno komentarisao žene: “Startovao sam je i oduvala me je. Probao sam da je j**em. Tada je bila udata. I onda sam je napao, onako baš ozbiljno. Startovao sam je kao životinja, ali nije se dala… Ne čekam, a kad ste zvezda, to vam je dopušteno, možete sve”.

Zbog ovog snimka nekoliko Trampovih bliskih saradnika tada je probalo da ga nagovori da se povuče iz predsedničke trke, ali on je to odbio. Ubrzo se izvinio javnosti, naglasio da je izvlačenje afere od pre deset godina “skretanje pažnje” sa pravih pitanja i iskoristio priliku da još jednom podseti javnost da mu je Bil Klinton, bivši predsednik SAD i suprug njegove tadašnje protivnice Hilari, svojevremeno rekao mnogo gore stvari na terenu za golf. Zanimljivo je da je na izborima 2016, uprkos kontroverznim stavovima o abortusu i seksističkim izjavama, ipak uspeo da osvoji 42 odsto glasova žena, što je bilo znatno više od onog što su mu mnogi prognozirali. Profesorka Milinkov smatra da iz glasova žena koje su glasale za Trampa u tolikom broju zapravo “progovaraju patrijarhat i zamišljene rodne uloge, kao i glavno pitanje: da li možemo prepustiti ženi tako važnu poziciju da bude predsednica SAD? To je očigledno i u ovoj kampanji, vidimo da je Tramp krenuo prvo sa epitetima glupača i ludača za Kamalu Haris, a sada sve češće kaže da ona nije dovoljno inteligentna”.

KANDIDATKINJE I GLASAČICE

Prema mišljenju Ane Stojiljković, političke konsultantkinje i istraživačice na Lafborou univerzitetu u Velikoj Britaniji, postoji nekoliko glavnih problema za žene koje se kandiduju na tako visoke funkcije. “Kandidatkinje, za razliku od muškaraca, imaju sindrom da tu ne pripadaju, da to nisu zaslužile. Žena treba da uđe u tu arenu, a često ima problem sama sa sobom. One nemaju mačo pristup već osećaj odgovornosti, misle da nisu dovoljno dobre. Često uđu u politiku pa osete da taj svet nije za njih, pa izađu, pa opet uđu. To je svuda prisutno, ne samo kod nas ili u Americi. Drugi je problem koji imaju sa javnošću, kada krenu svi mizogini napadi”, kaže Ana Stojiljković.

Kao glavni problem za kandidatkinje ona izdvaja pitanje institucionalne podrške: “Tu mislim na sve, na organizacijske procedure, partijsko organizovanje, na ultrausko područje politike. Recimo, da je Kamala morala da ide onom normalnom procedurom nominacije, ona je ne bi dobila. Još uvek je najveći problem da žena bude garant neke odluke, neke nominacije, koalicije, udruženja, a u političkoj kulturi je tako da još uvek samo muškarac može da ima taj autoritet”, smatra naša sagovornica.

Ipak, način na koji Tramp govori o svojoj protivkandidatkinji pred predsedničke izbore 2024. drugačiji je u odnosu na prethodne izborne kampanje. Analizirajući aktuelnu situaciju, Smiljana Milinkov ističe da termini koje Tramp poslednjih nedelja koristi za Kamalu Haris, na primer “radikalna ludača” i “komunistkinja”, jasno pokazuju da on pokušava da balansira između ličnih uvreda i kritike politike. Tako se u njegovom stilu obraćanja primećuje i jedna specifična razlika u odnosu na prethodne izborne cikluse, a to je da su seksističke uvrede u neku ruku zamenjene ideološkim komentarima, pa je Kamala tako postala “komunistkinja”, “radikalna komunistkinja” i “levičarka”.

Razlog za ovaj stilski i komunikacioni zaokret Donalda Trampa, njegovo fokusiranje na ideološke i političke aspekte politike Kamale Haris i izbegavanje komentara koji bi mogli da se protumače kao mizogini, docent na Fakultetu političkih nauka Milan Krstić vidi pre svega u činjenici da Tramp uči na greškama iz 2020, kada je izgubio na izborima, između ostalog i zato što je Bajden uspeo da mobiliše veći broj glasova žena.

“U predstojećem izbornom ciklusu jedna od ciljnih grupa koja je Trampu od ključne važnosti jesu žene. On ima veoma visok stepen podrške kod belih žena, naročito u konzervativnim, ruralnijim sredinama i takozvanim predgrađima. One su mu važno uporište i on mora da konsoliduje podršku kod njih, ali isto tako i da pridobije druge žene koje bi glasale za njega iz ekonomskih razloga, zbog straha od toga da će na vlast doći, kako on predstavlja Kamalu Haris i njene liberalne saborce, komunisti i da će to negativno uticati na ekonomiju”, objašnjava Krstić.

Sagovornik “Vremena” ovaj Trampov zaokret ilustruje primerom republikanske konvencije u Milvokiju, na kojoj je izostao predlog za uvođenje federalne zabrane abortusa. “Ta zabrana ranije nije bila moguća zbog stava Vrhovnog suda da je to Ustavom garantovano pravo, ali su se republikanci zalagali za to da se to uvede kroz amandmane na Ustav i druge načine, što se i desilo promenom tumačenja presude iz 2022. godine, i otvoren je prostor da se na saveznom nivou donese zakon koji će zabraniti abortus. Tramp je čak i kritikovao neke radikalnije pripadnike Republikanske partije koji su zagovarali opštu zabranu abortusa i izbacio je to iz svoje političke platforme, zbog toga što zna da su mu žene ključne za pobedu na sledećim izborima”, navodi Krstić.

IGRA NA IDEOLOŠKOJ MATRICI

Izgleda da je Tramp po tom pitanju sada zauzeo mekši stav u odnosu na mnoge kolege iz stranke. Milan Krstić smatra da je i to novitet koji do sad nije bio vidljiv, imajući u vidu Trampovu političku biografiju. “I duh vremena se menja, seksizam se sve manje prašta. Javni diskurs u vezi sa takvim temama ipak je 2024. znatno drugačiji nego 2016, mnogo senzitivniji. To ne utiče na bazu Trampovih birača, ali ukoliko bi davao neke sporne izjave, to bi moglo da utiče na one neopredeljene, one koji će za njega glasati iz ekonomskih razloga i neće da ih antagonzuje sad”, smatra Krstić. Tome treba dodati i činjenicu da je Tramp prošle godine osuđen u građanskoj parnici za seksualno uznemiravanje, a to je jedna od glavnih tema na koju bi njegovi kritičari mogli da se fokusiraju u ovoj kampanji.

“Zato je on i na konvenciji u Milvokiju insistirao na tome da govornice ističu kako je on veliki zaštitinik žena, pa je govorila njegova unuka, a mnogo mu je bilo bitno da tamo govori i Niki Hejli kao predstavnica umerenog republikanskog sektora, ali i kao neko ko je spram svog porekla i rodnog i rasnog identiteta vrlo sličan Kamali Haris. Zato se on sad fokusira na ideološku matricu i Kamalu Haris predstavlja kao liberalnu komunistkinju iz Kalifornije, kao sve ono od čega strahuje prosečni Amerikanac koji se boji da bi mogla da mu mnogo poveća poreze, da mu stavi ruku u džep, da ga natera da plaća za neke kolektivne poduhvate, da ga osiromaši i sve ono od čega strahuju umereni, a ne nužno konzervativni Amerikanci”, objašnjava docent Krstić.

Učešće žena kao kandidata na izborima za predsednika Amerike izuzetno je važno za demokratiju, pitanje političke participacije, ravnopravnosti i ljudskih prava. Ali pravo je pitanje da li će žena ikad moći da bude izabrana za predsednika SAD, s obzirom na kvalifikacije, stručnost, biografiju, uspeh u kampanji, sve prepreke, uverenja i opredeljenje birača. Ana Stojiljković smatra da je polarizacija u Americi dostigla visoke nivoe i da će u ovoj kampanji, koja je izuzetno velika po broju funkcionera, aktivista i lobista, priča o ženama i Trampovim konzervativnim muškarcima biti vrlo aktivna, ali ne i bitan deo zvaničnog narativa.

“Živimo u svetu u kome žene, pa i te kandidatkinje, ne mogu da zadovolje javnost”, kaže Stojiljković. “Tu su brojna pitanja, ako je udata, zašto ostavlja decu kod kuće, ako nema decu, kao Kamala, zašto nema decu i kakav je njen zalog za budućnost, njoj onda nije stalo do budućnosti zemlje ako nema decu, ako se šminka, zašto se šminka, ako ima botoks, zašto ga ima, ako nema botoks, zašto je tako matora? Ne postoji nijedna oblast života u kojoj žena može da zadovolji biračko telo, ali žene sve više uspevaju da se izbore sa takvim napadima”, navodi Stojiljković. Ona dodaje da to više nije problem samo javnosti, društvenih mreža i medija, nego sociološki problem identiteta ljudi.

“Kad sam počinjala da se bavim kampanjama i da profesionalno radim kampanje, u praksi su političari sa kojima sam radila uvek imali tendenciju da traže kampanju za žene i da ja to osmislim. Žene nisu bile ciljna grupa. Ali sad se situacija promenila jer je rodni identitet postao bitniji, aktuelizovan je raznim dešavanjima, naročito u Americi, sa ograničavanjem slobode ženama i pitanjem abortusa”, navodi sagovornica “Vremena”.

ŠANSE, BIOGRAFIJE I ISTORIJA

Istraživanja javnog mnjenja u Americi su u prethodnim izbornim ciklusima pokazala da Amerikanci pokazuju interesovanje da glasaju za ženu na izborima za predsednika i da je to raspoloženje naročito prisutno kod glasača Demokratske stranke. U odnosu na pedesete i šezdesete godine, kada je tek nešto više od polovine Amerikanaca izjavilo da bi podržalo ženu kandidata, ta podrška je značajno porasla do skoro 75 odsto tokom osamdesetih godina. U januaru 2024, pokazuje Galup, čak 93 odsto Amerikanaca glasalo bi za ženu koja je visoko kvalifikovana da bude predsednik države. Uprkos tome, opšta predstava građana o instituciji predsednika često je vezana za pitanje muškosti, vođstva, komandovanja i vojnih snaga, često i sa njihovom konkretnom ulogom u vojsci i vojnim operacijama, što je odlikovalo nekadašnje predsednike generala Dvajta Ajzenhauera i generala Julisisa Granta ili Džona Kenedija. I dok građani Amerike smatraju da bi žena na ovoj liderskoj poziciji bolje rešavala probleme ranjivih grupa i da bi mnogo više uradila za oblast umetnosti, kulture, obrazovanja i zdravstvene zaštite, tek mali procenat njih smatra da bi se predsednica uspešno bavila pitanjima kriminala, nacionalne bezbednosti, korupcije i ekonomije.

Istraživanje Pju istraživačkog centra iz 2023. pokazuje da 46 odsto Amerikanaca smatra će muškarci i u budućnosti nastaviti da budu nosioci ovih važnih pozicija i kao glavne razloge navode to da žene moraju mnogo više da se dokazuju u politici, ističu problem rodne neravnopravnosti i nedostatka stranačke podrške i lidera partija, kao i porodične obaveze koje mogu da im se nametnu kao prepreka tokom predsedničkog mandata. Čak 48 odsto Amerikanaca misli da bi jedna od prepreka za predsednicu bila ukoliko ima malu decu kod kuće, za razliku od muškaraca koji se kandiduju za tu funkciju i kojima porodica ne bi predstavljala problem. Većina ispitanika u ovom istraživanju smatra da bi birači generalno podržali onog kandidata koji je belac i muškarac, a da druga identitetska obeležja, bilo da je reč o Afroamerikancu, Azijatkinji ili Latinoamerikanki zapravo nanose mnogo više štete nego koristi na predsedničkim izborima. Iako u istraživanjima javnog mnjenja i dalje najbolje prolazi belkinja, većina američke nacije smatra da to što je neko žena može samo da odmogne a ne da pomogne u izbornoj trci.

Najnovije ankete pokazuju da je Kamala Haris za samo mesec dana kampanje uspela da se približi Donaldu Trampu po popularnosti, a analize ABC Njuza o podršci građana i njenim izgledima na predstojećim izborima predviđaju da podršku birača neće odrediti pitanja seksizma ili rasizma, nego pre svega njihovi “strahovi da li kandidati sa tim identitetima uopšte mogu da pobede”. Ovaj koncept, poznat kao “strateška diskriminacija”, zapravo objašnjava da su žene i pripadnici manjina manje zastupljeni u američkoj politici zbog toga što birači oklevaju da podrže one koji nisu belci i nisu muškarci zato što više brinu o tome da li će ih drugi birači podržati ili ne.

Smiljana Milinkov sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu kaže da je prema najnovijem izveštaju Svetskog ekonomskog foruma o rodnom jazu za 2024. godinu “Amerika na četrdeset i nekoj poziciji, daleko od toga da se nalazi među prvih deset država u kojima je rodna ravnopravnost visoko postignuta. A kad je reč o ravnopravnosti u politici i učešću žena u politici, Amerika je vrlo loše kotirana, sa samo 26 odsto, za razliku od obrazovanja i zdravstva gde dobijaju skoro 100 odsto”. Ona smatra da aktuelnoj kandidatkinji nisu mnogo pomogle ni njene sadašnje kolege iz Demokratske stranke, jer je Kamala Haris u celu ovu priču ušla kao Bajdenova zamenica. Milan Krstić, docent na FPN, dodaje da je i Hilari Klinton 2016. ušla u kampanju sa bagažom senatorke i nekadašnje državne sekretarke SAD.

“Ja verujem da je Hilari kao državna sekretarka, senatorka i supruga predsednika Bila Klintona imala više realnog uticaja na politiku nego što je imala Kamala Haris kao potpredsednica. Iako nije formalno bila drugi čovek države, mislim da je ona bila deo političke elite koji je donosio odluke u većoj meri nego potpredsednica koja ima dosta ograničene nadležnosti. Činjenica je da je za neke od nadležnosti koje joj je Džozef Bajden dao na upravljanje, kao što je imigraciona politika, ostvarila dosta nezavidne rezultate”, smatra Krstić.

Sagovornik navodi da su po pitanju imigracione politike izbile ozbiljne krize, poput one na granici sa Teksasom i Meksikom, koja je eskalirala i dovela do sukoba državnih i saveznih organa.

“Tako da i to malo što je Kamala radila ima dosta prostora za kritiku. A Hilari je osim svojim funkcijama bila opterećena i time što je glasala za rat u Iraku, zbog činjenice da je podržavala brojne trgovinske sporazume koji su u međuvremenu postali nepopularni. Morala je da se pozicionira čak kao protivnica transpacifičkog partnerstva, što je posledica neke vrste potrebe da zauzme nešto kritičniji stav prema nekim temama iz prošlosti koje su se vezivale za njen legat”, objašnjava naš sagovornik.

Do sada su mnoge žene pokušavale da postanu predsednice Amerike. Osim Hilari Klinton i Kamale Haris, u Belu kuću je kao predsednica pokušala da uđe i Niki Hejli, bivša ambasadorka SAD u UN i umerena republikanka koja se povukla iz trke ove godine. Tramp joj se ponekad obraćao sa “Nimbra”, što je neprikladna verzija njenog pravog indijskog imena Nimarata, tvrdio je da je nesposobna i nepodobna da bude američki predsednik jer potiče iz migrantske porodice. Hejli je pre neki dan za “Foks njuz” izjavila da Tramp pod hitno mora da promeni retoriku ako hoće da postane sledeći predsednik Amerike.

Na prethodnim predsedničkim izborima kandidovalo se čak sedam žena, među kojima su i Tulsi Gabard, jedna od najmlađih političarki sa Havaja, senatorka Kirsten Gilibrand, aktuelna kandidatkinja Kamala Haris, koja je 2020. napustila trku, senatorka Elizabet Voren, profesorka prava na Harvardu, Merijen Vilijamson, preduzetnica i aktivistkinja, senatorka Ejmi Klobuhar, kao i Džo Jorgensen, psihološkinja i kandidatkinja Libertarijanske partije. Na ranijim izborima kandidovale su se i guvernerka Aljaske Sara Pejlin ispred Republikanske stranke 2008, Karol Mosli Braun, bivša ambasadorka SAD na Novom Zelandu na izborima 2004, Elizabet Doul 2000, Lenora Fulani u dva ciklusa 1988. i 1992, Elen Makormak 1976. i 1980, i mnoge druge. Prva žena koja se kandidovala za funkciju predsednika SAD bila je Viktorija Klafin Vudal, borkinja za ženska prava, vlasnica novina i prva žena koja je kupila investicionu firmu na Vol stritu, a kojoj su 1872. protivkandidati bili general Julisis Grant i urednik “Njujork Tribjuna” Horas Grili.

Autorka je vanredna profesorka Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu