Mis Evrope

Za „Vreme“ iz Helsinkija

Pre dve godine, britanski institut Legatum sproveo je istraživanje o zemljama u kojima se najbolje živi. Prvo mesto osvojila je Finska. U avgustu 2010. Finska je odbranila titulu. Naime, ovog puta u izboru Newseeka. Među kriterijumima su bili: zdravstvo, obrazovanje, kvalitet života, politička stabilnost…

Dome Karukoski, finski režiser, ispričao je da su, videvši rezultate, Finci bili pomalo skeptični. Onda je jedna grupa ljudi, umesto da slavi, počela sama da računa i zaključila su da je u stvari Švajcarska trebalo da ponese pobedničku lentu. Zvali su Newsweek i fino im objasnili da je postojala greška u proračunu. Iz redakcije je stigao odgovor da su se očigledno Finci preračunali te da, i nakon provere, njihova zemlja jeste prva.

U najprodavanijim dnevnim novinama u zemlji izašao je članak povodom radosne vesti o prvom mestu. Zaključak je glasio: „Finska je, s druge strane, rangirana tek kao dvanaesta kada je reč o indeksu humanog razvoja (2009) a i skliznuli smo pomalo kada je reč o indeksu korupcije.“ U tom trenutku, Finska drži šesto mesto po svojoj nekorumpiranosti. Sledeće godine, bili su četvrti.

No, ako bi nastavili sa rang listama, Finska prednjači i u nekim negativnim brojkama. Po broju samoubistava je na desetom mestu u svetu, a alkoholizam je nesumnjivo ozbiljan problem. Paradoks se pojavljuje i kada je reč o nasilju u porodici. Zemlja, pionir u rodnoj ravnopravnosti, ima stopu nasilja u porodici među najvišima u zapadnoj Evropi, a to se pogotovo odnosi na zlostavljanje žena. Neki za to okrivljuju kulturu ćutanja.

Finska ponekad deluje baš kao i njena klima. Ili je šest meseci dan (kolega iz Tunisa je, tokom našeg boravka u avgustu, pokušao da posti dok sunce ne zađe, ali se ispostavilo da je Finska vrlo nepodobna zemlja za takav post. Sunce je izlazilo oko četiri ujutru, a zalazilo oko jedanaest uveče. Ubrzo je odustao) ili je šest meseci sumrak.

Andrej Kodresku, američki pesnik i pisac, objavio je u Newsweeku komentar povodom „liste najboljih zemalja“, na kojoj su prva četiri mesta zauzele nordijske zemlje. „Izgleda da ‘najbolje države’ na svetu imaju nešto zajedničko: izbegavaju rat, žive u mraku i imaju stabilan nivo depresije i proizvodne aktivnosti.“

Gledano u prošlost, ova zemlja je dobila nezavisnost pre manje od sto godina, a ima veoma živo iskustvo rata u periodu između 1939. i 1945, kada su iskusili i građanski rat. Za šezdeset godina prošli su put od najsiromašnije do jedne od najbogatijih država Evrope.

Tačnost, poverenje u sistem u kome skoro sve radi kako treba i ima svoju svrhu, držanje do reči i kultura življenja sigurno su doprineli napretku ove zemlje.

Finsku je pre dve godine jako pogodila svetska ekonomska kriza i tada je BDP opao za 8,2 odsto. Međutim, već 2010. godine privreda je napredovala za 3,1 odsto, pre svega zahvaljujući izvozu koji je porastao za deset odsto, dok je uvoz porastao za 9,8 odsto. U 2011. očekuje se porast izvoza za 10,5 odsto, povećanje privatne potrošnje za 2,9 odsto i povećanje investicionog delovanja za 7,1 odsto. I pored inflacije zbog rasta cena za očekivanih 2,9 odsto, Finska se odlično nosi sa svetskom privredom, finansijskom i dužničkom krizom i jedna je od retkih evropskih zemalja koja sa lakoćom ispunjava ekonomske kriterijume Evropske unije.

JAVNI SRAM: Risto Uimonem je predsednik Saveta za mas medije u Finskoj (MMC). To je volonterska organizacija koju čine nekoliko ljudi obavezanih da „održe i unaprede etičke principe profesije“. To je, naime, način da mediji sami sebe regulišu, da se sačuva sloboda štampe. Finska je prva na listi Freedom Hausa kada je reč o slobodi štampe. Znači, stvari funkcionišu. Kako nam objašnjava Uimonem, Savet finansiraju medijske organizacije, ali jednu trećinu troškova pokriva Ministarstvo pravde. Tvrdi, međutim, da uplitanja nema.

Ljudi se žale na medije, pa se te optužbe ispituju. Ako neko prekrši kodeks, kazna, međutim, nije materijalne prirode. Pomalo bajkovito zvuči, ali glavna kazna je, u stvari, javni sram. Na „stubu srama“ nalazi se medij u kome novinar radi, te on (medij) mora da štampa na svojim stranicama ili postavi na veb-sajt odluku MMC-a. Na ovaj način Finska uspeva da održi svoj medijski sistem na visokom nivou, a mediji većinom poštuju etički kodeks, jer ne žele da budu izloženi ovakvoj kazni.

„Uopšte se ne postavlja pitanje da li je javni sram dovoljan ili ne. Mediji vrlo ozbiljno shvataju odluke Saveta i one su dostupne javnosti“, kaže za „Vreme“ novinarka i šef Alfa medija deska u Heslinkiju Kirsi Holta.

Jedan od primera kako radi MMC jeste objavljivanje članka u Helsinki Sanomatu 2009. godine gde je napisano da se pojedini muški članovi finskog parlamenta obraćaju ženskim članovima na nedoličan, šovinistički način. Izvor je bio anoniman. Član Parlamenta koji je bio spomenut sada ide da traži pravdu na Helsinškom sudu. Međutim, bitno je da ga je MMC podržao.

Drugi je objavljivanje kolumne poznate novinarke o preminulom finskom poslaniku Toniju Halmeu, koji je bio rvač i profesionalni bokser sa kriminalnim dosijeom. Kada se ubio 2010, kolumnistkinja je napisala tekst u kome je za Halema rekla: „Taj čovek je lakrdija, mozak mu je bio oštećen od prevelike upotrebe droge, on je junac…“ Javnost se uskomešala toliko da je nakon kolumne Savet za mas medije dobio 108 žalbi. Prihvaćena je žalba majke Tonija Halema, a odluka da je novinarka kriva dočekana je sa velikim odobravanjem i profesije, a još većim odobravanjem u javnosti.

Finci imaju nekoliko regionalnih novina, na stotine lokalnih i dva tabloida. Većina čitalaca kupuje listove preko pretplate, tako da nije neophodno privući ih „senzacionalnim“ naslovima. „Međutim, već nekoliko godina novinske kuće se ne osećaju sigurno. Broj pretplatnika opada“, kaže Kirsi Holta. Tu Finska prati svetski trend.

Čuje se takođe da je za vreme SSSR finska štampa bila vrlo oprezna i stidljiva kada bi pisala o moćnom susedu. Ovaj fenomen, koji nije bio ograničen samo na medije, nazivan je „finlandizacija“. Prema nekim procenama, moguće je u pojedinim medijima još naći tragove finlandizacije u stavu prema Rusiji.

Novinari sa kojima smo razgovarali tvrde kako je lagodno obavljati tu profesiju u Finskoj. Političari se ne mešaju, a vrlo su dostupni. „Dogodilo mi se nekoliko puta da zovem, na primer, kabinet nekog ministra ili premijera, ostavim svoj broj i po podne dok kuvam ručak, premijer me zove da vidi o čemu hoću da razgovaramo“, objašnjava Kirsi Holta.

NARCIZAM MALIH RAZLIKA: Osim što je medijska scena uređena, i neke druge stvari funkcionišu kako treba. O finskom obrazovanju je „Vreme“ već pisalo (broj 1077), a nepismenih u toj zemlji nema. Na ekološkoj svesti bi mogao da im pozavidi čitav svet. Iz svakog jezera u Finskoj je dozvoljeno, odnosno moguće, piti vodu. Zelene tehnologije i briga o životnoj sredini im je među prioritetima. Mada, u svakodnevnom razgovoru Finci će vam reći da bi to moglo i bolje.

Veoma su uključeni u regionalnu saradnju sa drugim nordijskim zemljama, iako postoje one surevnjivosti i kompleks „mlađeg brata“ („mlađe sestre“, ispravljaju me Finci) u odnosu na Šveđane. Na naše pitanje kako se bore sa onim čuvenim „narcizmom malih razlika“, Aleksandar Stub, ministar spoljnih poslova Finske, odgovara: „Izgradnja zdrave konkurencije među državama regiona traži vreme. Neke stvari u nordijskoj saradnji možda ne bi bile moguće pre nekoliko godina. Zdrava konkurencija je ona koja te tera da budeš bolji, nezdrava je ona koja dolazi kao produkt političke zloupotrebe, kada je zasnovana na tome da budeš protiv nekog. Nažalost, to se može dogoditi uvek i svuda.“

Stub je i strastveni pristalica EU i njenog proširenja. On je zagovornik ulaska Turske i preostalih balkanskih zemalja u Evropsku uniju. Smatra da je politika proširenja među najvažnijim političkim programima EU.

„Srbija je jedna od država koje su u zamahu. Hrvatska je skoro u Evropskoj uniji, a Srbija utire svoju stazu i na pravom je putu. Vaša država je veoma važna i zato mi treba beskrajno da razgovaramo sa Vukom Jeremićem“, kaže za „Vreme“ popularni finski ministar.

(Na naše pitanje o (ne)mogućnosti nalaženja evropskog demosa odgovara: „Mi ga nećemo naći, nema pravog osećanja u tom smislu. Više smo Evrovizija nego što pevušimo zajedno Odu radosti. Ali mi nikada i nećemo biti Evropa na taj način da ja navijam za Dansku u fudbalu. I nije ni potrebno da budemo.“)

Predsednica Finske Tajra Halonen je krajem marta ove godine takođe pružila podršku Srbiji na evropskom putu, procenjujući da su želje za članstvom realne. Svakako, dodala je, prečica nema. Na konstataciju jednog novinara da je ekonomska saradnja Finske i Srbije poslednjih godina na niskom nivou, navodeći podatak da je 2008. izvoz Srbije na tržište Finske bio 1,7 miliona evra, dok je uvoz iznosio 60 miliona evra, Tajra Halonen je kazala da osim ekonomske krize postoji i drugi razlog. „Mi smo poznanici, ali se ne poznajemo dovoljno dobro. I zato je potrebno uložiti trud.“

Finska je 7. marta 2008. priznala nezavisnost Kosova, a verovatno najpoznatiji Finac u Srbiji danas je Marti Ahtisari, dobitnik Nobelove nagrade za mir. I dok ovog čoveka u Srbiji vide kao „arhitektu nasilne secesije Kosova“, specijalnog izaslanika UN-a za koga postoje sumnje da je primio mito od albanske mafije, za mnoge Fince on je heroj i mirotvorac. Koleginica čija je majka Finkinja mi objašnjava da su u njenoj porodici plakali kada je Ahtisari primao zlatnu medalju norveškog komiteta.

Sedište Nokije