Mirna smena u Kremlju

Kao što se i očekivalo, na predsedničkim izborima u Rusiji pobedio je potpredsednik vlade Dmitrij Medvedev, čiju kandidaturu su podržali predsednik Putin i vladajuća partija Jedinstvena Rusija. Odmah nakon čestitki otvoreno je niz pitanja: da li će Medvedev produžiti politiku Vladimira Putina, da li će biti liberalniji prema Zapadu i da li je realno da najpopularniji lider u istoriji Rusije jednog jutra počne da prima naređenja od donedavno potčinjenog kolege. U Kremlju kažu da je zamena uloga između dva lidera realna i da je to cena kontinuiteta „proverene politike“ u dva prethodna Putinova mandata.

NAJIZVESNIJI IZBORI: Predsedničke izbore u Ruskoj Federaciji mediji uglavnom nazivaju „izborima sa najizvesnijim ishodom“. Prema zvaničnim rezultatima ruske izborne komisije, pobedu već u prvom krugu odneo je kandidat Medvedev sa osvojenih 70,23 odsto glasova. Iza njega je lider komunista Genadij Zjuganov sa 17,8 odsto glasova, treći je lider ultranacionalističke Liberalno-demokratske stranke Vladimir Žirinovski sa 9,4 odsto a samo 1,3 odsto glasova osvojio je Andrej Bogdanov.

Za Medvedeva je glasalo oko 52 miliona birača, znači nešto manje od polovine od ukupno 108 miliona upisanih birača. Na izbore je izašlo oko 70 odsto birača, što se ocenjuje kao izuzetno visok odziv.

Ako se uporedi sa prethodnim predsedničkim izborima, Medvedev je osvojio dva i po miliona glasova više nego Putin 2004. godine; Putin je tada dobio oko 50 miliona glasova. To je čak 12 miliona više od broja glasova koje je Putin dobio kada se prvi put kandidovao, zamenjujući predsednika Borisa Jeljcina (tada je osvojio 40 miliona glasova).

S obzirom na to da su i Putin i Medvedev u trenutku obelodanjivanja kandidatura uz jednocifreni rejting, uz propagandu i medijsku tehnologiju, kao i Putinova pre osam godina, i popularnost Medvedeva sada je porasla više od deset puta. Sve u svemu, može se konstatovati da su ruske vladajuće elite pronašle put za stvaranje državnih lidera. Sudeći po svemu, tu sasvim očiglednu polittehnologiju izbora iz redova vlasti prihvataju ruski birači. Izlaznost je visoka, što daje legitimitet izabranom predsedniku, bez alarmantnih nepravilnosti u samom toku izbora.

Proces predsedničkih izbora u Rusiji ipak je daleko od zapadnog shvatanja demokratije. Moglo bi se reći da je Rusija, koja je tradicionalno okrenuta centralizovanom načinu upravljanja državom, pronašla sopstveni model demokratije koji pomalo podseća na istočnoazijski.

Kritičari politike Kremlja predsedničke izbore nazivaju „nominacijom“ Medvedeva od strane Putina, dok oni koji pozitivno ocenjuju politički kurs savremene Rusije smatraju da je u ovom trenutku najvažniji „kontinuitet“ Putinove politike. Vladimir Putin svom „nasledniku“ ostavlja oporavljenu Rusiju, koja je postala sedma ekonomska sila u svetu, ali i državu koja ozbiljno zanemaruje pitanja ljudskih prava i demokratske vrednosti, kao što je zloupotreba državnog resursa, pritisak na medije, nevladine organizacije itd.

Nakon izbora, u nedelju uveče Dmitrij Medvedev zahvalio se građanima koji su izašli na glasanje. „Vama je stalo do budućnosti Rusije i zato treba da sačuvamo politički kurs koji je započeo predsednik Putin“, rekao je Medvedev.

PUTIN I MEDVEDEV: Predsednički izbori bili su „odrađeni“ u Putinovom stilu. Pompezno, trijumfalno, uz pokoju pretnju „spoljnom i unutrašnjem neprijatelju“. Izborni zakoni nisu omogućili slaboj opoziciji da se uključi u izbornu trku, a bivši premijer Mihail Kasjanov zbog nedovoljnog broja prikupljenih potpisa nije učestvovao u predizbornoj trci.

Posmatrači OEBS-a, Biroa za demokratske institucije i Parlamentarne skupštine nisu pristali da prate izbore pod uslovima koje im je nametala ruska izborna komisija. Predstavnik delegacije posmatrača Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Andreas Gros ocenio je da ruski predsednički izbori „odražavaju volju birača, ali da njima nije bio dovoljno realizovan demokratski potencijal“. Gros tvrdi da nisu bile uvažene složene okolnosti za registrovanje predsedničkih kandidatura, što otvara pitanje slobode predsedničkih izbora, kao i da nisu imali jednak pristup medijima, što otvara pitanje koliko su predsednički izbori u Ruskoj Federaciji bili fer.

U toku predizborne kampanje Putin se „očinski“ poneo prema mlađem kolegi Medvedevu. Vodio je oštru politiku prema Zapadu, ali i prema najbližim susedima, preteći da će, ukoliko budu sarađivali sa odbrambenim sistemima u kojima učestvuju Sjedinjene Američke Države, prema njima biti okrenute rakete. Takve pretnje najviše su se ticale Evropske unije i tradicionalnog ruskog partnera Ukrajine.

Retorika slična onoj iz hladnog rata sve vreme predizborne kampanje pratila je Medvedeva, koji se očito nalazio u Putinovoj senci. Donekle je to razumljivo: Putin dolazi i odlazi na talasu drugog čečenskog rata (1999–2006), ostavljajući iza sebe relativno rešen problem separatizma u Čečeniji i imidž političara „čvrste ruke“.

MEDVEDEV I PUTIN: Iako je možda na prvi pogled izvesnost ishoda predsedničkih izbora u Rusiji bila olakšavajuća okolnost za Medvedeva, Putinov naslednik ima težak zadatak da stekne autoritet kakav je imao njegov prethodnik.

Za razliku od Putina, Medvedev važi za liberalnijeg političara, mlađi je 13 godina od Vladimira Vladimiroviča, i smatraju ga modernim i pragmatičnim političarem. Medvedev je od dolaska u Moskvu sve vreme zauzimao visoke pozicije u gasnom gigantu Gaspromu, koji značajno doprinosi porastu ruskog bruto nacionalnog dohotka.

Takođe, ne treba zaboraviti da je Gasprom bio najjače Putinovo geopolitičko oružje u pozicioniranju Rusije na međunarodnom planu, upravo kada je kompanijom upravljao Medvedev. Sudeći po zaoštrenoj situaciji u međunarodnim odnosima između Vašingtona i Moskve, nagomilavanju oružja pojedinih država, zaoštravanju pitanja „energetske bezbednosti“ i planova za širenje NATO-a na Istok, Medvedev u ulozi predsednika verovatno će i sam biti u situaciji da primenjuje politiku „čvrste ruke“ i od toga će najviše zavisti buduće profilisanje Medvedeva kao lidera.

Ekonomisti upozoravaju da bi agresivna politika mogla u budućnosti da ugrozi interese Ruske Federacije. Prvenstveno zbog smanjenja stranih investicija, koje su u ovoj fazi neophodne za razvoj ruske privrede i zbog sveobuhvatne tendencije smanjenja tempa razvoja svetske ekonomije. Ministar finansija Ruske Federacije Aleksej Kudrin izjavio je da je neophodno u najskorije vreme odrediti spoljnopolitičku orijentaciju Rusije koja bi obezbedila stabilne investicije, a šef energetskog sektora Rusije Anatolij Čubajs smatra da je konfliktna spoljna politika Rusije „preskupa“.

Analitičari prognoziraju stagnaciju ruskog bruto nacionalnog dohotka, ukoliko se bude oslanjala samo na izvoz energenata i oružja, po čemu je među vodećim zemljama u svetu. Kristofer Grenvil, iz časopisa za investicije „Trasted Sorses“, tvrdi da Rusija mora ozbiljnije da reši kreditni sistem, dok rektor Ruskih ekonomskih studija Sergej Gurijev smatra da država treba ozbiljnije da se pozabavi borbom protiv korupcije, manjkavim uslovima za tržišnu konkurenciju i smanjivanjem uticaja monopolista na ruskom tržištu.

Takođe, ekonomisti upozoravaju na neophodnost smanjenja javne potrošnje i inflacije koja je u 2007. iznosila 12 odsto, dvostruko više nego što je planirala vlada Ruske Federacije. To znači da će Medvedev kao predsednik i Putin kao navodni budući premijer morati da budu oprezniji s najavama o povišici plata i penzija.

DVE FIGURE: Ukoliko Putin bude imenovan za premijera, to za njega neće predstavljati predah nakon dva predsednička mandata. I za Putina će biti težak zadatak da se u Ruskoj Federaciji, sa mnogobrojnim siromašnim stanovništvom koje živi na selu, u regionima daleko od Moskve, bavi ozbiljnim pitanjima razvoja ekonomije i životnog standarda. U Ruskoj Federaciji neophodno je reformisati penzioni fond. Ukoliko Putin ne planira da se brzo vrati na mesto predsednika Ruske Federacije, socijalne reforme u otežanim ekonomskim okolnostima mogle bi negativno uticati na njegov rejting, iako je on prema nekim anketama postao „najpopularniji lider u istoriji Rusije“.

Mnogi analitičari smatraju da će Medvedev ostati pod Putinovim uticajem, te da će ne samo nastaviti njegovu politiku već i postati „Putinova politička marioneta“. Medvedev mu je bio potčinjen gotovo dve decenije, od početka devedesetih, kada su zajedno radili u gradskoj kući Sankt Peterburga. Nakon imenovanja za Jeljcinovog naslednika, Putin je u Moskvu za šefa svoje administracije iz Peterburga poveo Medvedeva. Pretpostavlja se da će se Putin ponovo kandidovati za predsednika kada se za to steknu zakonski uslovi – najkasnije do 2012. godine.

Postoje i verzije koje govore o tome da bi Medvedev mogao da se „osamostali“ u određenim okolnostima odmeravanja moći u uticajnim krugovima (strukture sile, uticajna državna preduzeća i privatni biznis). Kritičari Putina smatraju da dolazi „vreme Medvedeva“, ekonomiste i pragmatičara, a ne Putina koji je „đak hladnog rata“.

Evropska unija pre svega očekuje dobre odnose sa Rusijom, potpisivanje strateškog ugovora o saradnji i usklađivanje Energetske povelje.

Bez obzira na sve kritike, Rusija je od sovjetskog perioda i gotovo potpuno autoritarne istorije ovim predsedničkim izborima napravila veliki korak prema demokratiji. Putin, koji ima status nacionalnog heroja, odlazi sa te pozicije u skladu sa ustavom Ruske Federacije. On nije menjao ustav da bi stekao mogućnost da se više puta kandiduje za predsednika, kao što je to uradio njegov bliski saradnik, predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev. Ipak, ne treba zaboraviti i kontinuitet u nepredvidivosti ruske politike.

Procedura je sledeća: prvo se očekuje inauguracija Dmitrija Medvedeva koja bi trebalo da se održi 7. maja, na dan kada je pre četiri godine i Putin polagao zakletvu. Istog dana, u skladu sa ustavom Ruske Federacije, premijer Zubkov predaje molbu za kolektivnu ostavku vlade, tj. kabineta ministara. U skladu sa tim novoimenovani predsednik Medvedev potpisuje ostavku vlade, čiji je i sam član.