Milioni bez posla i bez nade

„Ništa, ama baš ništa. Nema ničega.“ Hesus Alvares teško diše, u neverici klima glavom tamo-amo. Odeven je u teget odelo, nosi ružičastu kravatu. Ima 49 godina i inženjer je po struci. Upravo je pregledao oglase za posao ispred Zavoda za zapošljavanje u Legaspi, u južnom delu Madrida. Nudi se malo poslova i to uglavnom za poslastičare u supermarketima, električare, radnike u krojačkim radnjama… Hesus bi prihvatio bilo šta, ali svi traže dokaz o prethodnom radnom iskustvu.

Španske novine su pune ovakvih priča. Alvares je jedan od 6,2 miliona protagonista španske drame zvane „socijalna kriza“. Jedan od ljudi koji više nemaju prihode i koji više ne mogu da plaćaju ni osnovne račune. On je jedna od 2,9 miliona osoba koje su otpuštene i koje više od godinu dana ne mogu da pronađu posao. U oko dva miliona domaćinstava nijedan ukućanin nema posao.

Mediji krizi predstavljenoj grafikonima, bezimenim statistikama i računicama „ne-svete Trojke“ (Evropska komisija, Evropska centralna banka, Međunarodni monetarni fond) daju ljudsko lice. Egzistencijalni strah, beznađe, razočaranje, sumnja u dobre namere Evropske unije i u političare uopšte, nagrizaju špansko društvo. Ova osećanja nosi milionska armija nezaposlenih.

Dok se u Berlinu o finansijskoj i ekonomskoj krizi koja je zahvatila EU razmatra na nivou teorija i računica, na jugu Evrope ona je postala svakodnevica. Životi ljudi su se promenili, više ne mogu da planiraju budućnost, živi se dan za danom i sve je glasnije pitanje: da li bi mere koje se donose trebalo prioritetno da spašavaju finansijska tržišta, ili bi prioritet politike trebalo da budu interesi ljudi? Ljudske sudbine.

SUMORNE BROJKE: Dok konzervativna vlada premijera Marijana Rahoja po nalogu Trojke sprovodi drastične mere štednje, nezaposlenost u Španiji obara nove rekorde, a zemlja nikako da izađe iz recesije. U prvom kvartalu ove godine nezaposlenost je dosegla 27 odsto, to jest, u odnosu na poslednja tri meseca prošle godine, dodatnih 240.000 ljudi je ostalo bez posla. Ljudi kao što je Hesus Alvares. Sa porodicama, sa decom. Slaba je uteha što nezaposlenost u Španiji uvek raste početkom godine do sezonskih poslova u turizmu tokom leta. Nezaposlenost u četvrtoj po veličini privredi je posle Grčke druga najveća u evrozoni.

Nimalo nade Španiji ne uliva ni negativan trend u Francuskoj kojom rukovodi socijalista Fransoa Oland. Nezaposlenost u, posle Nemačke, drugoj po veličini evropskoj privredi dosegla je rekordnih 11,2 procenta: 3,225 miliona ljudi je bez posla. U Portugalu nezaposlenost iznosi 17,5 odsto. U Italiji je nezaposlenost prošle godine iznosila 10,7, dok se ove godine očekuje porast na 11,9 odsto.

Prema zvaničnim statistikama EU, prosečna nezaposlenost u zemljama evrozone u prvom kvartalu ove godine iznosi rekordnih 12,1 odsto, što je za 1,1 odsto više nego u istom periodu prošle godine. Početkom maja ona je bila već dvadeset treći mesec zaredom u porastu. U zemljama evrozone 19,1 milion ljudi je bez posla, što je porast od 1,72 miliona u odnosu na isti period prošle godine. Poseban je problem ogromna nezaposlenost među mladima i rastući evroskepticizam među njima: U Grčkoj je, na primer, nezaposlenost među mladima početkom godine iznosila 59,1 odsto, u Španiji 55,9 odsto, u Italiji 38,4 odsto.

Ima i izuzetaka: nezaposlenost u Austriji iznosi tek 4,7, u Nemačkoj 5,4, a u Luksemburgu 5,7 odsto. Jaz i nerazumevanje između država EU koje se dobro nose sa krizom i posrnulih zemalja sve je veći.

I ako nezaposlenost doseže razmere koje bi mogle da dovedu do ozbiljnijih političkih potresa diljem Evrope, a jug Evrope ne izlazi iz recesije, menadžeri krize predvođeni Nemačkom ne odustaju od dosadašnjeg kursa koji predviđa drastičnu štednju, masovna otpuštanja pre svega u javnom sektoru, „racionalizaciju“ budžeta, povećavanje poreza i taksi, smanjenje ili zamrzavanje prihoda. Tu i tamo se sa radikalnije levice čuje da „radnici ne treba da plaćaju za greške kapitalističkih špekulanata“, te da je birokratija EU uprta da štiti interese krupnog kapitala i banaka. Radikalna desnica krivicu vidi uvek u „onom drugom“, a spas u nacionalnom osvešćivanju i okretanju samome sebi. Duh Evrope slobodnih i ravnopravnih nacija koje žive u socijalnoj tržišnoj privredi izgubio se negde usput. Sa Odom radosti sve više ljudi najpre bi moglo da se identifikuje u nekoj sumornoj rok interpretaciji, nešto kao kada je Džimi Hendriks odsvirao američku himnu.

KRALJEV GAMBIT: Dok Španci gladuju i gube svoje domove, španski monarh Huan Karlos zaključio je da ni on ne treba više da se razbacuje. Ubuduće će se odreći kraljevske jahte „Fortuna“, saopštila je njegova PR služba. „Fortuna“ je dugačka 41 metar, njena izgradnja koštala je 18 miliona evra, a 20.000 evra košta jedno punjenje rezervoara. Huan Karlos dobio je ovu jahtu na poklon od grupe preduzeća sa Baleara 2000. godine, u znak zahvalnosti što kraljevska porodica „verno“ letnji odmor provodi na Majorci. Španski „Telegraf“ piše da ova jahta ionako zapravo pripada državi, a da kralju ona stoji samo na raspolaganju, te da ju je i inače koristio veoma retko.

Dok se španski kralj odriče „Fortune“, svakih petnaest minuta jedna porodica u Španiji završi na ulici. Od početka krize preko 400.000 porodica je izgubilo stan. Jedna od njih je i porodica Fernanda da Koste. Ima dvoje dece, žena mu je nezaposlena, a mesečnu ratu za kredit koja je porasla sa 1300 na 1600 evra ne može više da plaća. Dobio je nalog da napusti stan.

Milioni novih stanova u Španiji zvrje prazni, jer nemaju kupce, ili su to stanovi pod hipotekom koji su vraćeni bankama zbog neredovnog otplaćivanja kredita. Širom zemlje oko milion gradilišta je utihnulo. Jedno od njih je i čitavo naselje od 200 vila na Granadi koje avetinjski podseća na situaciju u Španiji.

„Za krizu su odgovorni građevinski oligarsi, preduzeća koja se bave nekretninama i korumpirani političari“, kaže najmlađi poslanik Španije Alberto Garson iz Ujedinjene levice. Dodaje da ništa od toga ne bi bilo moguće bez kapitala iz Nemačke i Francuske, a ispaštaju građani Španije. On govori o plodnom tlu za izbijanje nasilja i socijalnom buretu baruta.

Ljudi koji su ostali bez stanova i kuća organizuju se u međuvremenu u protestna udruženja i upadaju u zgrade koje su prisilno vraćene bankama. U njima žive kao u izbegličkim logorima: nabavljaju generatore, vodu donose odnekud. Takvo je jedno „naselje kriznih beskućnika“ u Sevilji. Vlada pokrajine Andaluzije je, da bi ublažila socijalni gnev, donela uredbu na osnovu koje će se bankama i vlasnicima nekretnina konfiskovati stanovi ukoliko stoje prazni. Parola „okupatora“ glasi: „Nećemo ljude bez kuća, nećemo kuće bez ljudi.“

I NAKON ŠTEDNJE, ŠTEDNJA: Poznati novinar Basilio Baltasar objašnjava da je neistina da su ljudi u Španiji živeli iznad svojih mogućnosti. Zakonski utvrđena minimalna zarada iznosi okruglo 625 evra mesečno, tj. 3,91 evro po satu, dok je na primer u Francuskoj 1425 evra, ili 9,43 evra po satu.

Budžet Španije se raspao kada su u špekulacijama i nekontrolisanim hipotekarnim i građevinskim kreditima propale banke koje je trebalo spasavati. Pre oko godinu dana vlada u Madridu je od EU zatražila pomoć od 100 milijardi evra za sanaciju posrnulog bankarskog sistema i od tada je budžetska politika pod kontrolom Trojke. A Španci se pitaju ko je zapravo koga i čijim novcem tu spasao?

Evropska komisija i za ovu godinu predviđa recesiju u evrozoni, pre svega zbog problematičnog ekonomskog stanja na jugu kontinenta. U Francuskoj i Španiji se predviđa minus od jedan odsto. Ni jedna ni druga zemlja neće uspeti da budžetski deficit svedu na propisanih maksimalnih tri odsto. Evropski komesar za ekonomska i monetarna pitanja Oli Ren najavio je da će obe zemlje dobiti dodatno vreme da svoj budžet dovedu u red, ali i zahtevao dodatno „pooštravanje strukturalnih reformi“. Brisel je tako najavio da ni u kom slučaju ne odustaje od mera drastične štednje.

Za to vreme iscrpljena Španija se nekako neprimetno urušava. Ljudi su oguglali na priče o krizi, naslovne strane pune samo novi „kandidati za bankrot“, kao što su to neko vreme bili Slovenija i Kipar. Ispred Zavoda za zapošljavanje širom Španije se više ne vide nepregledni redovi nezaposlenih, što je bila uobičajena slika na početku krize. Od marta informatički sistemi dozvoljavaju da se preko interneta traži posao. Tako ljudi ne moraju da dolaze u Zavod svaka tri meseca da bi obnovili molbu i dobijali socijalnu pomoć. Ovime se bar umanjuje teskoba i jad u čekaonicama.

Nezaposleni imaju prava da, najviše dve godine, dobiju posebnu i ograničenu pomoć koja iznosi između 426 i 1087 evra. Premijer Rahoj je obećao da im tu pomoć neće uskratiti. Socijalna mreža koja uključuje pomoć za nezaposlene i dečji dodatak za sada održava kakav-takav socijalni mir u Španiji pokunjenoj zbog turobnih dešavanja kojima se ne vidi kraja.

Naročito među mladima provejavaju pretnje pobunjeništvom. Ipak, nedavna pretnja „opsade parlamenta“ od koje se vlast pribojavala, klima protesta i tučnjave, vlastima je zadala samo “ kontrolisanu glavobolju“. Za sada.

Posve izvan radara javnosti kriza u Španiji pogađa i stranu radnu snagu koja je ovde došla trbuhom za kruhom. Jedan od njih je i Peruanac Huan Anselmo. Radio je na gradilištu, ostao bez posla i prima socijalnu pomoć od 400 evra od kojih bi trebalo da izdržava ženu i dvoje dece. Stavljen pred izbor „hrana ili kirija“, prestao je da plaća iznajmljeni stan. Potpuno je klonuo duhom i razmišlja se da napusti Madrid i vrati se u domovinu, kao što je to prošle godine učinilo 200.000 stranih radnika u Španiji. U Zavodima za zapošljavanje sprovode projekat „Eures“, evropski program koji nudi slobodna radna mesta u 31 zemlji na kontinentu. On se, međutim, pre svega odnosi na građane EU.

Povodom Prvog maja venecuelanska televizija emitovala je prilog u kome se kaže da bi „Dan rada u Španiji trebalo preimenovati u Dan nerada“. Jer, od 38,2 miliona radno sposobnih osoba, 6,2 miliona je nezaposleno, 15,4 radno neaktivno, dok broj zaposlenih iznosi 16,6 miliona.