Ljuljanje predsedničke stolice

Pakistan je 14. avgusta obeležio šezdeset godina od sticanja nezavisnosti, ali proslava je protekla u senci zebnje. Pre samo nekoliko dana sve svetske agencije prenele su vest da predsednik države, general Pervez Mušaraf, razmišlja o uvođenju vanrednog stanja. Kada se Mušaraf nije pojavio 9. jula u Kabulu, na otvaranju zasedanja Đirge, skupa avganistanskih i pakistanskih političkih i plemenskih vođa posvećenom suzbijanju nasilja u ove dve zemlje, izgledalo je da je takav rezultat krize u državi neizbežan. Mada je nešto kasnije, posle sastanka zvaničnika vlade i Mušarafa, ministar za informisanje Mohamad Ali Durani rekao da je Mušaraf bio pod velikim pritiskom da preduzme takav korak, ali i kategorično demantovao da general namerava da uvede vanredno stanje, strah od eskalacije je ostao prisutan u Pakistanu.

UDARAC ZA UDARCEM: Mušaraf se u poslednje vreme suočava sa velikim problemima. Popularnost mu drastično opada posle opsade i osvajanja Crvene džamije u kojoj su bili zabarikadirani militantni islamisti, kada je ubijeno više od sto osoba. Žestok udarac njegovom autoritetu zadat je i odlukom Vrhovnog suda koji je doneo presudu u korist vrhovnog sudije Iftikara Mohamada Čandrija, koga je prethodno Mušaraf suspendovao („Vreme“ br. 864). Grozničavo pokušavajući da sačuva poljuljanu vlast, Mušaraf je pregovarao i sa ljutim političkim protivnikom, bivšom premijerkom Pakistana Benazir Buto, koja od 1999. živi u egzilu zbog optužbi za korupciju. Benazir Buto je vođa najjače opozicione partije, Narodne partije Pakistana, i eventualni savez s njom bi Mušarafovoj vlasti mogao dati bar privid kompromisa sa sekularnom opozicijom.

Sastanak je održan u Abu Dabiju, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, i posle njega su izdata saopštenja da su razgovori vođeni u cilju unapređenje demokratije, društvenih i privrednih prava naroda Pakistana. Međutim, Benazir Buto je izjavila da njen osnovni zahtev Mušarafu ostaje nepromenjen i da se, ako želi da ostane predsednik, general mora odreći uniforme.

Buto je još ranije najavila da će se vratiti u Pakistan pre izbora koji bi trebalo da budu održani do kraja ove godine, baš kao i još jedan bivši premijer Navaz Šarif, koji je na čelu Pakistanske muslimanske lige. I Buto i Šarif su bili premijeri u dva mandata, a ako bi želeli da se kandiduju ponovo, morao bi da se promeni zakon koji kaže da jedna osoba ne može za premijera biti birana više od dva puta. Da dogovor o mogućoj podeli vlasti između Mušarafa i Benazir Buto verovatno nije postignut svedoči i njegova izjava od pre nekoliko dana da neće dozvoliti da se dvoje bivših premijera vrate u zemlju pre izbora.

Ništa manji pritisak na Mušarafa stiže od strane militantnih islamista. Atentati bombaša samoubica polako postaju svakodnevica Pakistana. U Severnom i Južnom Vaziristanu, oblastima koje se graniče sa Avganistanom, vlada Pakistana gotovo da nema nikakvu kontrolu bez obzira na veliki broj vojnika koji su tamo raspoređeni. Sukobi u tom delu zemlje traju otkad su u julu starešine lokalnih plemena rešile da prekinu primirje ranije dogovoreno sa vladom, a poginuli i na strani vojske i na strani pobunjenika broje se u stotinama.

Uvođenje vanrednog stanja Mušarafu sigurno deluje bar kao trenutno rešenje nekih problema, jer bi time mogao da ograniči pravo na slobodu kretanja, okupljanja i učestvovanja u političkom životu. Ipak, vrhovni sud, koji se opire njegovoj kontroli, i dalje može dovesti u pitanje zakonitost te odluke. Generalu još teže pada činjenica da vanredno stanje ne odobrava ni Amerika, njegov trenutno glavni saveznik. Mada su zvaničnici vlade uglas govorili da je general sam, bez ikakvog pritiska, odlučio da vanredno stanje ne uvede, neki zapadni mediji javili su da je Mušaraf odustao od te odluke tek na zahtev Kondolize Rajs, američkog državnog sekretara.

Pokušaj rešavanja situacije u pograničnim oblastima bio je i susret političkih lidera i plemenskih vođa paštunskih plemena iz Avganistana i Pakistana u Kabulu. Glavna tema bio je nastavak zajedničke borbe protiv talibana i Al kaide. Dogovor o održavanju Đirge postignut je prilikom susreta Mušarafa i avganistanskog predsednika Hamida Karzaija u Vašingtonu krajem prošle godine. SAD su insistirale na takvom susretu njihova dva važna saveznika, ali susret nije bilo lako ugovoriti. Mušaraf i Karzai su sve samo ne prijatelji, između njih se godinama razmenjuju optužbe o tome ko je veći krivac za delovanje talibana i Al kaide.

NEUSPEH PRE POČETKA: Susret pompezno nazvan Avganistansko-pakistanski skup za mir još pre početka bio je osuđen na neuspeh. Ophrvan mukama unutar zemlje, Mušaraf se nije ni pojavio na otvaranju Đirge. Osim njega, zbog odsustva talibana na skupu se nisu pojavili ni vođe plemena iz Severnog i Južnog Vaziristana. Jedan od tih vođa je dao izjavu koja verovatno najbolje odslikava izglede ovog skupa na uspeh. „Ako talibani nisu prisutni, s kim bi trebalo da pregovaramo? Problemi se rešavaju između suprotstavljenih grupa.“

Na skupu su izrečene mnoge krupne reči. Karzai je istakao veliko zadovoljstvo zbog održavanja Đirge, navodeći da ona predstavlja „susret dve države, dva brata i dva bliska suseda“. Mušaraf je, doduše opet pod pritiskom Kondolize Rajs, ipak stigao na zatvaranje Đirge u nedelju. General je rekao da za Pakistan i Avganistan nema druge opcije do „mira i jedinstva, poverenja i saradnje“ i dodao da je, zajedno sa Avganistanom, i Pakistan svedok narastajućeg ekstremizma i nasilja koji prete njegovom društvu. Obe zemlje obavezale su se da neće dozvoliti pobunjenicima da se kriju i obučavaju na njihovoj teritoriji. Karzai je dodao i da se skup završava sa „dobrim rezultatima, dostignućima i porukom za obe zemlje“.

NA SVE MANJEM PROSTORU: Bez obzira na silni verbalni optimizam, od skupa održanog najviše zbog spoljašnjeg pritiska, ne treba očekivati velike rezultate, sve i da obe strane bezrezervno veruju u sve ono što je rečeno. Potrebno je mnogo više od nekoliko deklaracija da bi se bilo šta pomerilo sa mrtve tačke tamo gde su i strane sile i domaće vlasti decenijama stvarale i koristile ekstremiste protiv kojih se sada bore. I Karzaijeva i Mušarafova vlast pokrivaju sve manji prostor. Dok se za Karzaija to znalo od samog početka, za Mušarafa je to nova situacija. Ono što bi, pored bezbrojnih unutrašnjih problema, trebalo da ga brine je to što podrška koju dobija od Amerike kao da počinje da slabi. Sve su brojnije zamerke na njegov račun sa te strane, od prebacivanja da se nedovoljno angažuje u borbi protiv talibana i Al kaide do pretnji da će Amerika sama uzeti stvar u svoje ruke unutar teritorije Pakistana. Većina stanovnika Pakistana podršku Americi uglavnom vidi kao teško poniženje, i takav potez bi bio doživljen kao još jedan šamar. Mušaraf je toga svestan, otuda njegove naizgled buntovne izjave da se tako nešto sigurno neće desiti. Međutim, teško da i te reči mogu da izmene generalovu sliku u očima njegovih sunarodnika. U državi gde nasilje postaje svakodnevica i haos se preteći nazire iza horizonta, u kojoj dve trećine stanovnika živi sa dva dolara dnevno, verbalna ekvilibristika ne može nikoga održati na vlasti.

A što se Amerike tiče, deluje kao da u ovom trenutku vaga da li joj je na čelu Pakistana uopšte potreban čovek koji u rukama ima sve manje moći, ili je za takvu ulogu potrebno potražiti neku pogodniju ličnost.