Lična ograničenja kao društveni, državni i problem čitavog sveta

Za “Vreme” iz Njujorka

Sunčano jutro nakon predsedničke debate nije nagoveštavalo oluju koja se kasnije sručila na Džozefa Bajdena. Stanovnici Bruklina razmenili su tek po koju reč o njegovom televizijskom duelu sa Donaldom Trampom u redu za plaćanje na kasi marketa Čeri vali razgledajući na putu do kuće stvari koje su se prodavale na trotoaru Stenli avenije. Oni već znaju da tih improvizovanih tezgi ne bi bilo da imaju dovoljno novca da kupuju u regularnim prodavnicama, tako da nisu ni morali da slušaju rasprave o inflaciji u specijalnoj emisiji Si-En-En-a.

Ali televizijski nastup predsednika zabrinuo je one koji žive u mnogo bogatijim delovima Njujorka. Grubu šalu koja se potom pronela gradom – “Uh, izgleda da mi ne radi kabl za struju; nije to ništa, i Bajden ima isti problem” – dobro su razumeli svi koji prebiraju po kutijama sa polovnim robom u radničkim predgrađima Njujorka, ali i stanovnici Menhetna, koji te stvari traže u Eplovoj prodavnici u Petoj aveniji. Jer i jednima i drugima je jasno da predsednik njihove zemlje sve više podseća na one mimove, gifove i tiktokerske klipove koji ga već odavno prikazuju na iskarikiran način.

Surov u iskrenosti poput svog grada, “Njujork tajms” je prvi javno izrekao ono što su mnogi već naslućivali. “Služeći svojoj zemlji, predsednik treba da odustane od izborne trke”, jer “to nije čovek kakav je bio pre četiri godine”, a bilo bi rizično gajiti nadu “da će Amerikanci zanemariti njegovu očiglednu starost i nemoć”.

Njujorško nebo postalo je tmurno za Džoa Bajdena jer je ovaj uticajni, liberalni dnevnik do sada tako oštro kritikovao jedino Donalda Trampa nazivajući ga “pretnjom za demokratiju” i “sebičnom figurom” koja “nije dostojna poverenja javnosti”.

foto: ap

PREDIZBORNA PREKRETNICA

Ono kroz šta trenutno prolazi predsednik utoliko je paradoksalnije što je upravo Bajdenova izborna kampanja inicirala održavanje prvog televizijskog duela koji je po mnogo čemu bio drugačiji od svih prethodnih. Ranijih godina sučeljavanja kandidata organizovala je Komisija za predsedničke debate, a sada je to prvi put uradila jedna medijska kuća; prvi put su u njoj učestvovali jedan sadašnji i bivši predsednik; prvi put se debata održava pre nego što su Demokratska i Republikanska stranka zvanično potvrdile na konvencijama njihove kandidature; prvi put nema publike; prvi put su mikrofoni jednog govornika isključeni za vreme izlaganja drugog; prvi put su se Tramp i Bajden našli zajedno u zatvorenoj prostoriji nakon četiri godine. I konačno, prvi put je jedan predsednički kandidat svojim nastupom izazvao toliku paniku u redovima vlastite stranke.

Već ne samom početku, ulazeći nesigurnim korakom u Si-En-En-ov studio u Atlanti, sa ispruženom rukom koja je otkrivala nedoumicu da li ide u pravom smeru, Bajden je otkrio sav teret svojih godina. Nije tu samo reč o verbalnim omaškama o “hiljadi trilionera” koji žive u Americi, nego su njegov hrapavi, tihi glas, nerazgovetno i, na momente, nepovezano izlaganje, odavali utisak da on ne vlada situacijom u potpunosti, posebno kada je govorio o zdravstvenom osiguranju koje i dalje koristi ogroman broj Amerikanaca: “…Da možemo omogućiti svakom pojedincu… Da bude kvalifikovan za ono što sam uspeo da postignem… Sa kovidom, izvinjavam se, sa… Suočavanjem sa svim što moramo da uradimo… Gledajte… Ako… Mi smo konačno pobedili Mediker…”

Slično je bilo nakon što je usledilo pitanje o rekordnom broju imigranata koji su nelegalno prešli južnu granicu tokom Bajdenovog mandata, na šta je on odgovorio: “Nastaviću da radim dok ne dobijem totalnu zabranu… Na totalnu inicijativu u vezi sa tim šta ćemo uraditi sa više graničnih patrola i više… službenika za azil”.

Kada se voditelj Džek Taper, inače jedan od najboljih novinara Si-En-En-a, obratio Trampu za komentar, bivši predsednik je izrekao ono čega su najviše pribojavali svi oni koji podržavaju Demokratsku stranku: “Zaista ne znam šta je rekao na kraju te rečenice. Mislim da ni on sam ne zna šta je hteo da kaže”.

Ništa bolje nije bilo ni kada je pokrenuto pitanje republikanskih restrikcija u pravu na abortus, što je, inače, jedan od najjačih argumenta koje demokrate imaju u rukama protiv konzervantnog dela Trampovih pristalica. Poput đaka koji nije spremio lekciju, predsednik je počeo da pravi nejasne analogije o trimestrima trudnoće propuštajući priliku da direktno prozove onoga ko je odgovoran zbog toga što ogroman broj žena mora da putuje stotinama milja daleko od svojih domova da bi prekinule trudnoću koja, u nekim slučajevima, direktno ugrožava njihov život, ili što krišom naručuju mifeprek i misoprostol iz drugih saveznih država, koje im prijatelji kupuju u Volgrinsu ili Si-Vi-Es-u na svoje recepte, a potom prepakuju da se ne bi video naziv leka i šalju brzom poštom Fedeksa.

Sva ograničenja koja su nametnuta kao pravila debate – dva minuta za odgovor, minut za repliku i isključivanje mikrofona koje je sprečavalo upadice, dobacivanja i prekidanja sagovornika – najviše su pomogla samom Trampu jer je izgledao mnogo kontrolisanije i pristojnije. Naravno, sve ostalo je bilo u njegovom dobro poznatom stilu. Neutemeljene tvrdnje, izvrtanje činjenica, preterivanja oko svojih učinaka, nipodaštavanje uspeha Džozefa Bajdena u sprovođenju predsedničke agende, nerealna obećanja i, ono što uvek izaziva zebnju, uporno izbegavanje odgovora da li će priznati rezultate izbora. “Ako budu fer, legalni i dobri” onda može hoće mada je više nego jasno da rezultati sa birališta jedino nisu sporni ako pobeđuje Donald Tramp.

SNAGA NARATIVA

foto: ap

Prenos je gledalo 51,2 miliona ljudi, što je za trideset procenata niže od prethodne debate između ove dvojice rivala ili čak 33 miliona gledalaca manje od Trampovog sučeljavanja sa Hilari Klinton 2016. godine. Birajući svoje najbolje voditelje, poput Tapera i Dejne Beš, Si-En-En nije imao gledaniji program u svojoj istoriji mada se i dalje ne stišavaju kritike zbog toga što ova medijska kuća nije tokom prenosa proveravala tvrdnje koje su iznosila dvojica političkih lidera, bez obzira što svako od onih koji su gledali program to može da uradi na svom telefonu. Naravno, ukoliko živi tamo gde ima signal za mobilni.

Zvuči čudno, ali telefonske mreže nema već na sat i po vožnje od Njujorka na sever prema Deliju, mada se sve što treba moglo saznati pre nego što se sa I-87 skrene prema planinama oko Čestera. Pitanje je jedino koliko bi to bilo šta promenilo u stavovima onih koji su gledali televizijski prenos. Birači se više rukovode svojim uverenjima nego činjenicama, oni koji su za Bajdena sigurno se neće lako pokolebati zbog njegovog lelujavog hoda i gubljenja toka misli, kao što ni Trampove pristalice ne zameraju kada on govori da je ekonomija tokom njegovog mandata bila najjača u istoriji SAD, bez obzira što je rast tada bio niži nego tokom mandata Bila Klintona.

Zbog svega ovoga neprekidno se povećava broj onih kojima Donald Tramp nije ništa manje drag od Džozefa Bajdena. “Dvostrukih mrzitelja”, kako ih nazivaju, na osnovu poslednjeg merenja javnog mnjenja Nešnal Pablik Rejdia, trenutno ima oko 14 procenata, mada za njihovo nezadovoljstvo time što se ova moćna zemlja, sa milionima pametnih, sposobnih i vrednih ljudi, našla pred izborom između jednog osuđenog kriminalca i čoveka za koga specijalni tužilac Robert Hur opisuje kao “starijeg čoveka sa lošim pamćenjem”, izgleda da nema pravog rešenja.

foto: ap

Tramp je pretvorio stranku u svoju privatnu kompaniju, gde njegova snaha Lara rukovodi Republikanskim nacionalnim komitetom, tako da se niko nije usudio ni da progovori kada je pred sudom u Njujorku osuđen za 34 krivična dela, ali bi, zbog liberalnih vrednosti koje zagovara, Demokratska stranka trebalo da bude drugačija. Za demokratiju koja se traži u delovanju spolja, izgleda da nema mesta unutra, jer najuže rukovodstvo odbija da čuje one koji traže da Bajden odustane od predsedničke kandidature.

Među njima su i neki od onih koji tvrde da je on jedan od najboljih predsednika u američkoj istoriji, poput kolumniste Tomasa Fridmana, koji je predsednikov lični prijatelj još od njihovih zajedničkih putovanja u Avganistan i Pakistan nakon terorističkog napada 11. septembra. Fridman kaže da ga je debata Bajden-Tramp, koju je gledao u sobi svog lisabonskog hotela, gotovo dovela do suza.

“Blisko sam sarađivao sa njim, bio je u punoj meri sposoban za svoj posao. Očigledno da to više nije slučaj. Porodica i saradnici to moraju da znaju. Sklonili su se na nekoliko dana u Kemp Dejvid da se pripreme za ovu važnu debatu. Ako je ovo njegovo najbolje izdanje, on bi trebalo da sačuva svoje dostojanstvo i napusti pozornicu na kraju ovog mandata”, priznaje Fridman.

Slično smatra i poznati ekonomista Pol Krugman pozivajući Bajdena da se dobrovoljno povuče: “Možda će neki Bajdenovi lojalisti ovo doživeti kao izdaju s obzirom na to koliko sam podržavao njegovu politiku, ali se plašim da mi moramo da prihvatimo realnost”.

Njih dvojica, naravno, nisu jedini. Ne samo da je bivša direktorka za komunikacije Bele kuće Kejt Bedingfild rekla da je Bajdenov nastup bio “razočaravajući”, nego je uticajni demokrata Tomas Rajbak pozvao da se izvrši pritisak na čelnike Demokratske stranke kako bi uklonili Bajdena sa liste. On opisuje “šokantno ćutanje u javnosti” demokrata s obzirom na to koliko njih govori privatno da bi to moralo da se desi: “Oni se plaše političke osvete, ali bi zapravo trebalo da strahuju da ćemo izgubiti izbore zato što nemaju hrabrosti da urade ono što znaju da se mora učiniti”.

Sa tim se slaže i senator iz Ajove Tom Harkin, koji je debatu nazvao “katastrofom od koje se Bajden ne može oporaviti”.

DEMOKRATSKA ISKLJUČIVOST

Na sve te pozive, savete, molbe i vapaje ljudi sa kojima dele politička uverenja da se o svemu otvoreno razgovara na avgustovskoj Konvenciji stranke, Bajden i njegov tim odgovaraju odlučnim odbijanjem. Jedan od čelnika predsedničke kampanje Kventin Fulks kaže da će predsednik biti kandidat stranke na novembarskim izborima i da pitanje o Bajdenovoj smeni nije dostojno bilo kakvog razgovora. Svi članovi njegove najuže porodice, a pre svega supruga Džil i sin Hanter, kojima najviše veruje, čvrsto su ga podržali da ostane u predsedničkoj trci uveravajući ga da je on sposoban da obavlja predsedničku funkciju i naredne četiri i po godine.

Sasvim je normalno što bližnji vole i poštuju jedni druge, pa to ne moraju ni da obrazlažu, ali zato ostali moraju da smišljaju prave misaone vratolomije, poput onih kongresmena koji govore da je nazadovanje pozicioniranje za povratak ili da je pad način da se nastavi dalje. Za to vreme najnovije merenje raspoloženja javnog mnjenja koje su sproveli Si-Bi-Es i JuGov neumoljivo pokazuju da čak 72 procenata birača ne veruje kako je Bajdenovo mentalno i kongnitivno stanje na nivou da može da obavlja funkciju predsednika naredne četiri godine.

Uprkos svemu tome, čelnici demokrata istrajavaju u tome da je jedino on u stanju da pobedi Donalda Trampa. Zbog čega? Zato što ga je pobedio pre četiri godine. To što je uradio jednom ne znači da će se ponoviti, ono što važi za pojedinačne, ne vredi nužno za sve slučajeve. Istovremeno se ne odustaje od verovanja da je Tramp toliko loš izbor da nema nikakve šanse za pobedu i uporno se poriču činjenice da većina birača smatra da Bajden ima previše godina za drugi mandat, čime se nastavlja putem koji sve više liči na onaj lelujavi predsednikov hod u studiju Si-En-En-a. Time se lična ograničenja jednog čoveka pretvaraju u društveni, državni i problem čitavog sveta, koji se i tako nalazi na tački preloma.

Sve ovo govori da nisu problem samo diktatori i desničari, već i oni koji se bore za demokratiju sledeći porive isključivosti i netolerancije, koji bi morali da bude strani svima koji iskreno veruju u liberalne vrednosti. Nisu problem Amerike samo autokratske ideje Donalda Trampa i njegov pokret MAGA koji postaje radikalniji od svog tvorca, već i autoritarnost u krugovima onih koji su lojalni aktuelnom predsedniku i podržavaju njegovu nominaciju bez obzira što je sve očiglednije da to može da vodi u poraz koji bi predstavljao opasnost za čitavu zemlju.

To je samo jedna od nedoslednosti onih koji bi trebalo da čine svet boljim, demokratske vrednosti ne mogu primenjivati selektivno, jer se tako realnost samo dodatno približava onim karikaturalnim mimovima koji su preplavili društvene mreže. Naravno, oni koji žive na Mehnetnu sigurno neće morati zbog toga da se presele u siromašna pregrađa Njujorka i kupuju kablove kod uličnih prodavaca, ali se tezge sa polovnom robom nezadrživo šire okolnim ulicama pored avenije Stenli preteći da progutaju čitave kvartove radničkog Bruklina.