Debata ili dijagnoza

Predizbornu debatu, održanu 27. juna na televiziji CNN između Džozefa Bajdena i Donalda Trampa, u Americi je gledalo 51,27 miliona gledalaca. Ovaj televizijski događaj već se time upisao u istoriju, pa se može porediti sa finalom Superbola, a jedino je debata između Donalada Trampa i Hilari Klinton imala veću gledanost. Ukratko, CNN je uspeo da od ovog događaja napravi vrhunski, višednevni TV šou, koji su druge mreže mogle da preuzmu besplatno, poštujući pravila o komentarisanju i oglašavanju. Ukoliko stvari svedemo na zaradu, ovo je, sudeći po interesovanju oglašivača, bio fantastičan poslovni potez i mreža je zaradila ogroman novac.

Počnimo od forme, jer kažu da je ona važna za razumevanje suštine. Nedeljama ranije izborni štabovi oba učesnika u debati usklađivali su propozicije. Dogovorena su dva duela, a onaj zakazan za septembar na mreži ABC danas zvuči sve neizvesnije. Pravila su usaglašena i mikrofon je bio uključen samo onom ko ima reč, da bi se izbegle neumesne upadice, komentari i vređanja. Voditeljski par je takođe biran kao porota na sudu i bili su to Džejk Taper i Dana Beš. Kandidati nisu mogli da imaju beleške, a dobili su papir, olovku i vodu, gotovo kao deca u Srbiji kad polažu malu maturu.

Zanimljivo je da su neki analitičari zamerili voditeljima što nisu pitali kandidate o poreklu ili verodostojnosti informacija koje su iznosili. U pitanju je odluka uredništva da voditelji ne ispituju kandidate da bi sačuvali neutralnu poziciju, jer bi svaki “fektček” mogao da se protumači kao pristrasnost. To je prepušteno učesnicima u duelu.

Ideja ovogodišnje predsedničke debate bila je pokušaj civilizovanog razgovora, što je u najvećoj meri i postignuto. Mora se reći da je dolaskom Trampa na CNN, koji smatra glasilom svojih političkih protivnika, zakopana ratna sekira, jer je na kraju mandata uživo doživeo cenzuru – prekinut je prenos njegovog obraćanja kada je odlazio iz Bele kuće. Zauzvrat, Tramp je za razliku od prethodnih duela bio mnogo suzdržaniji i mnogo manje je vređao Bajdena, ali nije propustio svaku priliku da ga kritikuje. Može se reći da je najveća insinuacija bila poziv da se obojica podvrgnu testiranju, čime je aludirao na Bajdenovo zdravstveno stanje, pošto su ga, kako poznavaoci tvrde, bustovali lekovima da bi bio sposoban da izdrži celu emisiju. Nažalost, ni to nije mnogo pomoglo i ukupan utisak koji je Bajden ostavio veoma je zabrinuo ljude u Demokratskoj stranci i njegovom izbornom štabu.

CNN je danima “vozio” TV šou, tražeći izjave stručnjaka u rasponu od medicine do politike. Praćen je dolazak kandidata u Atlantu, priprema studija, propozicija, a anketirani su i gledaoci. Tako smo stigli i do sadržaja, odnosno odgovora na pitanje: “Ko je pobednik duela?”

Ovde je na scenu stupila surova statistika. Prema relevantnim istraživanjima koja je CNN sproveo pre, za vreme i posle emisije, uz poređenja sa istraživanjima Galup instituta, moglo se sa sigurnošću reći da se danas kroz televizijska istraživanja publike može prilično precizno utvrditi i rezultat na mogućim predsedničkim izborima. Ukoliko gledaoce debate izaberemo među registrovanim biračima, dobijene podatke možemo prihvatiti kao relevantnu sliku političkog stava birača u SAD. Najveći broj anketiranih, preko 75 odsto, nije zadovoljno ponudom, odnosno smatraju da Amerika sigurno može da ponudi bolje kandidate od Bajdena i Trampa.

Pre emisije gledaoci su prognozirali pobednika (odnosno ko će ostaviti bolji utisak), i to 45 odsto za Bajdena i 55 odsto za Trampa. Nakon emisije, ovaj procenat je bio 33 odsto za Bajdena i 67 odsto za Trampa. Svakako treba imati u vidu da se radi o gledaocima mreže CNN, koja je daleko naklonjenija Bajdenu. Godinama unazad praksa pokazuje da se konačni rezultati u ovakvim anketama razlikuju od rezultata predsedničkih izbora za maksimalno tri odsto, što sa ovakvom razlikom ne menja Trampovu pobedu.

Šou se nastavio i posle debate, jer je usledila statistika u “neopredeljenim državama”, gde se takođe potvrdila Trampova dominacija. Ukratko, upaljen je alarm u štabu demokrata. Prvo su se oglasili “ugledni članovi”, sve glasnije otvarajući pitanje Bajdenove zamene pre ili tokom predizborne konvencije u avgustu. Na CNN je sada glavna tema mogućnost promene kandidata, ispituju se mogući pravni scenariji, a psiholozi pokušavaju da prokljuve da li će Bajden biti voljan da eventualno sam odustane od kandidature, a da to ne izgleda kao političko samoubistvo ili lapot. Načinjena šteta se maskira izjavama Kamale Haris ili Obame u kojima se politika opisuje kao “kolektivni sport”, gde su važna načela, a predsednik je samo kapiten tima.

U realnosti, doveden je u pitanje predsednički sistem, jer u njemu danas imamo kandidata za kojeg teško možemo reći da je potpuno orijentisan prema sebi, okolini, vremenu i prostoru.

Ko onda zapravo vlada Amerikom, ako je predsednik samo figura ili senilni starac koji je imao problem da održi koncentraciju tokom predizborne debate?

Ova emisija je Americi preko noći pokazala dubinu krize u kojoj se nalazi. Za ishod su zainteresovani ne samo politički faktori unutar Amerike već i saveznici širom sveta, kojima kandidati nisu ulili nadu da će budući predsednik, ma ko da pobedi, biti pouzdan partner, prvenstveno na polju bezbednosti.

Na kraju, predsednička debata nas je podsetila da smo u Srbiji poslednji put ovu formu imali kada su se sučelili Tomislav Nikolić i Boris Tadić. Na tim izborima pobedio je Toma Nikolić, a tokom duela je delovao smirenije, bliže pitanjima običnih ljudi i paradoksalno, okrenut budućnosti. Boris Tadić je ostavio utisak suvoparnog, pomalo samoljubivog, akademskog političara koji nije ponudio nove ideje. Tada je Srbija u političkom smislu napravila polukružni okret unazad. Od tada smo imali mnogo izbora, ali se duel nikada nije ponovio, iako je Vučić je na svim izborima nosilac svih lista. Od tada Vučić ništa ne prepušta slučaju, pa je na televiziji isključivo on, i samo on.