Krim kao Knin

U žestokoj konkurenciji vesti koje najfatalnije deluju na moždano tkivo, protekle nedelje ubedljivo je pobedila informacija o četnicima koji su otputovali na Krim da pomognu Rusima. Za razliku od nekih drugih vesti – koje su očigledno rezultat spinovanja, medijskih kampanja i predizbornih borbi, ova o četnicima sadrži sve elemente dramaturgije za koju uvek nekako pomislimo da je nestala, a ona se uvek nekako ponovo pojavi.

Šta se, dakle, dogodilo? Petorica pripadnika „brzodelujuće borbene grupe“ Četničkog pokreta „Knez Lazar“ doputovala su iz tri različita pravca (preko Rusije, Bugarske i Turske), bez oružja, kako bi predstavljali „ne srpsku državu, već srpski narod“ i pomogli pravoslavnoj braći koja su „uvek bila uz nas“. Odmah po dolasku, oni su priključeni „Armiji Autonomne Republike Krim“, i raspoređeni na punkt „gde vrše proveru putnika i vozila“. Da se sve završilo samo na tome, ova priča bila bi jedna od bezbroj onih koje zabavljaju ljude željne pravog humora.

No, stvar se dalje razvijala i oni koji je prate više ne znaju da li da plaču, da li da se smeju, ili da zapomažu nad zlehudom sudbom koja ih je smestila baš na ovo mesto.

Čim su doputovali u Sevastopolj, srpski četnici nastupili su na konferenciji za novinare, na kojoj su momentalno odagnali sve sumnje da se radi o uračunljivim osobama, svesnim gde su i zašto su tu gde su. „Nas možete uporediti sa kozacima u Rusiji. Naš cilj je da u ime srpskog naroda damo podršku ruskom narodu. U ovom trenutku je ovde sve isto kao nekada u Srbiji. Zapad i Evropa finansiraju opoziciju i oni govore da hoće u Evropu, a sve je to laž. Nas su pozvali kozaci i mi smo se odazvali“, objasnio je Milutin Mališić, komandant četničke garde „Vukovi“.

Sasvim u skladu sa mešanjem kozaka, opozicije i evropskih fondova, bilo je i Mališićevo objašnjenje činjenice da se srpski patriotizam i pravoslavno bratoljublje završava s petoricom bradatih persona u neurednim i neidentifikovanim uniformama: on je, naime, istakao kako ne očekuje masovan dolazak iz Srbije, jer su Srbi, iako gaje veliku ljubav prema Rusiji, ipak jedan „mali narod“.

Impresionirani količinom medijskog prostora koji im je ustupljen, četnički emisari i pristalice koje su ostale „u centrali“ prosto su se utrkivali u nivou budalaština koje će uputiti domaćoj i stranoj javnosti. Zahvaljujući tome, obavešteni smo da su četnici-saobraćajci na Krimu dobili pojačanje u vidu dvojice Rusa, da su u ratovima na teritoriji SFRJ „mnogi Rusi položili živote ili postali invalidi u borbi za Pravoslavlje“, kao i da je cilj ove četničke vojne akcije „prenošenje iskustva koja smo stekli u sličnoj situaciji na Kosovu i Metohiji i o tome što smo preživeli i dobili od NATO i EU“.

Vrhunac drame dogodio se 9. marta, kada je kraljevačka centrala objavila saopštenje čiji navodi vrlo lepo ilustruju mentalno stanje svojih autora. Objašnjavajući da njihovi saborci nisu otišli na Krim „kao psi rata“, oni uz očekivane teze o NATO-u i izdajnicima srpstva navode i jednu istinski užasavajuću tezu: „Naša braća na Krimu su u vaskršnjem postu i nije im cilj da ubijaju.“ Da je Uskrs pao nešto ranije ili nešto kasnije i da braća jedu mrsno, sigurno je da bi pokazali šta sve znaju i umeju.

No, pošto je ovim i ovakvim tezama i inače posvećeno daleko više pažnje nego što zaslužuju, pozabavimo se malo suštinom. Pre svega, ko su ovi ljudi? Odgovor na to pitanje najbolje pruža biografija njihovog vođe – Milutina Mališića. Još 2000, on je optužen da je kao pripadnik Oslobodilačke srpske armije (OSA) pripremao atentat na Slobodana Miloševića i Nebojšu Pavkovića. Mališić je na suđenju demantovao te optužbe, navodeći da OSA jeste radila tajno u Srbiji i na Kosovu, ali da je on prekinuo kontakte sa ostalim optuženima jer je shvatio da nisu dorasli zadatku odbrane srpskog naroda. Zajedno s ostalim optuženima, pomilovan je u decembru 2000. Posle toga, pojaviće se u grupi koja je išla u Preševo da ruši spomenik pripadnicima OVPBM, ali i kao redovan gost ruskih kozaka na različitim tematskim skupovima.

Ako imamo u vidu ovakvu biografiju, fotografije srpskih boraca koje dolaze s Krima i niz čudesnih izjava četnika-humanitaraca i njihovih saboraca, zaista je teško razumeti nekolicinu analitičara koji ovih dana upozoravaju na mogućnost da ova epizoda izazove ozbiljan diplomatski skandal. Iako iz iskustva znamo da je za međunarodnu aferu dovoljno ne pet, nego samo jedna „patriotski“ orijentisana figura, bilo bi zaista neverovatno da Srbija na bilo koji način nastrada zbog događaja na Krimu.

Rusima odani četnici zaista dodatno urušavaju I inače urušen imidž Srbije, ali im domet nije ništa veći od toga: na Krim su došli u sopstvenom aranžmanu, očigledno nemaju predstavu šta se oko njih događa i očigledno su lica sumnjive prošlosti. Sve to neće abolirati Srbiju ukoliko zaista dođe do problema s međunarodnom zajednicom, ali bi ipak trebalo da bude olakšavajuća okolnost.

U međuvremenu, prosečan medijski konzument može da se nada da „brzodelujuća grupa“ neće imati dovoljno vremena za obraćanje medijima, ali i da će svoju misiju završiti pre Uskrsa. Da ne rizikujemo. Ko će ga znati kakvi su kad ne poste.