Kremaljska „čistka“

Hapšenje Mihaila Hordokovskog i ostavka Aleksandra Vološina, šefa administracije predsednika Rusije, obeležili su političku scenu u Rusiji u protekle dve nedelje. Hordokovski, najbogatiji čovek u Rusiji, uhapšen je i optužen za prevare i utaju poreza u vrednosti od milijardu dolara, što predstavlja početak predsednikove borbe protiv tzv. oligarhije. Aleksandar Vološin je druga priča. Njega je ruski predsednik Vladimir Putin dobio u paketu sa predsedničkim položajem, kao čuvara poretka nastalog u Jeljcinovo vreme. Sada, kada se taj poredak raspada, Vološinova ostavka je samo nužna reakcija na hapšenje Hordokovskog.

U poslednjih nekoliko meseci ruski milijarderi našli su se pred izborom da beže iz Rusije ili da budu uhapšeni. Oni koji su do sada pobegli uspeli su da odnesu i svoj novac, a oni koji su ostali bivaju uhapšeni, jedan po jedan. Mihail Hordokovski, jedan od vlasnika Jukosa, četvrte po veličini naftne kompanije u svetu i (smatra se) još najmanje četrdesetak firmi registrovanih u inostranstvu spada u grupu ovih drugih.

NAJVEĆI I NAJMOĆNIJI: Kao jedan od srećnika koji su uspeli da se pod plaštom privatizacije dokopaju državnih firmi pod krajnje sumnjivim okolnostima, on je za nešto više od petnaest godina uspeo da zaradi više od osam milijardi dolara. Privatizacija je pretvorena u pljačku državne imovine, a novopečeni biznismeni stekli su kontrolu nad ruskom ekonomijom. Ulažući u korumpirane političare, nastojali su da zadrže postojeće stanje. Hordokovski je bio najveći i najmoćniji među njima i njegovo hapšenje je težak udarac oligarhiji i opomena ostalima šta može da im se desi.

Hapšenje Mihaila Hordokovskog, ma koliko bilo očekivano, ipak ne liči na ostala. Umesto policije, njega su hapsili specijalci Federalne službe bezbednosti (FSB), a predsednik Putin u narednih nekoliko dana uopšte nije želeo to da komentariše, pod izgovoroma da je to posao policije i tužilaštva. Vreme hapšenja takođe otvara nova pitanja, pošto se odigralo u trenutku kada je Hordokovski pregovarao da proda pakete akcija Jukosa američkim firmama Ekson-Mobil i Ševron-Teksako. Da li je Hordokovski želeo da postupi po receptu Romana Abramoviča i da s novcem koji bi dobio od prodaje Jukosa pobegne iz zemje (možda u SAD gde mu odnedavno živi porodica)? Ako je želeo, zašto to nije učinio ranije? Možda je verovao da ga njegovi američki prijatelji mogu zaštititi? Da li su motivi njegovog hapšenja druge vrste, pošto postoje indicije da je imao predsedničkih ambicija? Šta god da je želeo, zakasnio je.

IZNENADNI DOLAZAK: Aleksandar Vološin, sada već bivši šef administracije ruskog predsednika, takođe je deo Jeljcinovog nasleđa. Iako ne spada u krug milijardera, on je bio pretpostavljena nezaobilazna karika u njihovom planu da drže Rusiju pod svojom kontrolom. U Jeljcinovo doba bio je blizak Borisu Berezovskom, milijarderu i medijskom magnatu koji je u to vreme u Rusiji bio svemoćan. Kao stručnjak za finansije postao je glavni čuvar finansijskih interesa oligarhije. S tim ciljem Vološin je, do tada anoniman, iznenada 1999. došao na mesto šefa administracije predsednika i faktički postao čovek br. 2 u Rusiji. Ipak, ma kako njegov položaj u početku izgledao snažan, Putin ga je već u samom startu okružio pravom vojskom svojih pristalica, tako da je Vološinov uticaj ipak bio poprilično ograničen.

Pretpostavlja se da je upravo on bio neimenovani izvor informacija koje su koristili mediji kontrolisani od strane milijardera, a usmereni protiv Putina. Posle hapšenja Hordokovskog pukla je i grana na kojoj je on sedeo i njegova pozicija postala je neodrživa. Na njegovo mesto došao je Dmitrij Medvedev, čovek blizak Vladimiru Putinu. Time se možda najavljuje i skori odlazak sa funkcije Mihaila Kasjanova, predsednika vlade, kao poslednjeg simbola Jeljcinovog doba u visokoj ruskoj politici.

UČVRŠĆIVANjE: Ruski predsednik Vladimr Putin je već na samom početku mandata pokazao da ne želi da bude igračka u rukama ruskih milijardera. Kada se još 2000. oslobodio medijskih magnata Gusinskog i Berezovskog, počeo je da se priprema za konačan obračuna sa oligarhijom. Tokom tri naizgled mirne godine uspeo je da na kjučne pozicije u policiji, tužilaštvu, vojsci, FSB-u dovede sebi odane ljude.

Njegovo učvršćivanje na vlasti i dovođenje ljudi na koje može da se osloni, tzv. čekista, na mesta koja su ranije držali pripadnici „familije“ tj. oligarhije koja se obogatila za vreme Jeljcina, pratili su manji sukobi. Iako je Hordokovski pretio da će obustaviti isporuke gasa u samoj Rusiji i time uslovljavao predsednika da donosi odluke u njegovu korist, ipak je na kraju sâm izvukao deblji kraj. Putin je uspeo da se učvrsti na vlasti i sada drži one poluge moći koje mu omogućuju da se suprotstavi finansijskim moćnicima.

Prvi cilj je pobeda na parlamentarnim izborima, zakazanim za 7. decembar ove godine. Obračun s oligarhijom i zavođenje reda u državi podržava 80 odsto stanovništva i to su parole od kojih se očekuje dobijanje parlamentarnih izbora. Predizborna kampanja već uveliko traje na svim frontovima. U nju su uključeni i gubernatori, koji su posle sloma Sovjetskog Saveza postali gotovo nezavisni, i svojom samovoljom zadavali muke ne samo Jeljcinu već i Putinu – bar u početku. On je uspeo da ih stavi pod kontrolu, i sada oni zavise od njega, a ne obrnuto. Pobeda na parlamentarnim izborima veoma je važna, da bi se omogućilo donošenje zakona neophodnih za dalje reforme u Rusiji. Podsećanja radi, neposredan povod za sukob s oligarhijom bilo je upravo njihovo stavljanje na stranu opozicionih partija u Dumi i pod njihovu kontrolu, kako bi se sprečilo donošenje zakona za ispitivanje porekla imovine i omogućilo adekvatnije oporezivanje milijardera.

Putinova eventualna pobeda na predsedničkim izborima sledeće godine omogućila bi mu potreban predah i veću sigurnost u daljoj borbi s oligarhijom. Stekao bi još veći legitimitet i, na kraju, on bi se za taj položaj izborio sopstvenim snagama i ne bi nikome bio dužan. Pobeda bi mu omogućila da nastavi s neophodnim reformama u Rusiji.

Vladimir Putin je do sada uspevao da iskoristi okolnosti koje su mu išle naruku. Rat protiv terorizma, rat u Iraku, sukob s Iranom i Severnom Korejom učinili su da u očima Amerikanaca postane važniji od biznismena i eventualnih američkih ekonomskih interesa u Rusiji. Administracija Džordža Buša preko noći je zaboravila na kršenje ljudskih prava, za koje je Putin svojevremeno bio kritikovan od njegovog prethodnika Bila Klintona.

Iako se za Putina baš ne može reći da je demokrata i da ne pokušava da vlada čvrstom rukom, možda je upravo to ono što je potrebno Rusiji. Zemlju koja se suočava s problemima koje ona ima, samo jaka vlast može ponovo da postavi na noge.

MEĐUNARODNA DIMENZIJA: U Rusiji je, prvi put nakon raspada SSSR, uspostavljen kakav-takav mir. Opredelivši se da postepeno rešava krupne probleme, Putin se odlučio za žestok obračun s oligarhijom. Za ostale goruće probleme morao je da pravi kompromise. Jedan od njih svakako je i situacija u Čečeniji.

Postoje i nagoveštaji da bi se i s oligarhijom mogao postići kompromis, i to pod uslovom da država zadrži kontrolu nad resursima, a da pojedinci dobiju koncesije za njihovo korišćenje. Ukoliko je to tačno, važno je da se to sledeći put radi pod drugačijim uslovima, a ne kao ranije.

S druge strane, ima i onih koji tvrde da Putin samo želi da jednu oligarhiju zameni drugom, tako što bi na mesto nekadašnjih Jeljcinovih mentora došli njegovi „čekisti“. Da li to oligarhija samo uzvraća na optužbe, preko medija koje ona kontroliše, ili je to istina, još nije poznato.

Na kraju, nemoguće je izbeći i međunarodnu dimenziju trenutne situacije u Rusiji. Najzainteresovaniji za Rusiju su, kao i uvek, Amerikanci. Pošto njima odgovara stabilna, ali ne i mnogo jaka Rusija, sigurno je da ne žele da je vide da ponovo ojača. Stalno prigovarajući kako kršenje ljudskih prava i nasrtaji na privatno vlasništvo ne pomažu strana ulaganja, oni bi želeli da zadrže postojeće stanje. Za sada im je izmakao krupan zalogaj, kupovina 40-50 odsto akcija Jukosa i s tim povezana manja zavisnost od nafte sa Bliskog istoka. Ako se tome doda i namera Rusa da obnove svoje nuklearne potencijale, kao i sve tešnje povezivanje sa Kinom preko naftovoda i s bivšim sovjetskim republikama, eto američkim analitičarima još jedne teme za razmišljanje.