Kraljevske cipele

Slom talibanskog režima nije ni na vidiku, a američka administracija već razmišlja o posttalibanskom Avganistanu. Uprkos tome što se u početku žestoko opirao i samoj pomisli da bi SAD trebalo da se aktivnije uključe u izgradnju avganistanskog društva nakon završetka ratnih operacija, američki predsednik Džordž Buš sve češće zamišlja budućnost Avganistana bez talibana.

Buš je, dakle, izvukao pouku kako iz vojnih intervencija koje su sprovodili njegovi prethodnici tako i iz sovjetske invazije na Avganistan (vidi na sledećoj strani). „Ne smemo naprosto da odemo čim vojni ciljevi budu ostvareni“, izjavio je nedavno Buš. Do pouke da kraj ratnih operacija ne znači nužno da će zavladati mir pre njega su na mnogo teži način došli predsednici Endrju Džonson nakon velikog građanskog rata, Hari Truman pošto je naredio da se bace bombe na Hirošimu i Nagasaki, i nedavno Bil Klinton nakon intervencije zbog Kosova. Drugim rečima, za razliku od rata, mir „ne izbija“, mir se gradi. Robert Or, zvaničnik Veća za nacionalnu bezbednost u vreme Klintonove administracije, nazvao je novu Bušovu strategiju „Somalija plus“, aludirajući na pokušaj SAD da ne ponove grešku iz Somalije.

KANDIDAT ZA OCA NACIJE: Iako je u ovom trenutku teško zamisliti i kraj rata, a kamoli vlast koja će ispuniti vakuum nakon sloma talibanskog režima, pod pretpostavkom da se vojnom intervencijom to postigne, sve oči su uprte u svrgnutog avganistanskog kralja Zahira Šaha. „Jedino on ima dovoljno velike cipele da ispuni vakuum“, kaže jedan avganistanski analitičar u egzilu, imajući u vidu političku i vojnu rascepkanost Avganistana na bezbroj frakcija koje čas stvaraju koalicije, čas se cepaju na još manje grupe.

Dva velika događaja učvrstila su vremešnog monarha kao kandidata za „oca posttalibanske avganistanske nacije“. U Rimu, gde se kralj nalazi u egzilu od kada je svrgnut 1973. godine, sastali su se početkom oktobra predstavnici skoro svih opozicionih grupa i sporazumeli se oko osnivanja Vrhovnog veća nacionalnog jedinstva. Veće bi činilo 120 predstavnika svih etničkih i političkih grupa i ono bi pozvalo na sazivanje Velike skupštine (Loya jirga), institucije koja u Avganistanu postoji duže od 1000 godina. Nekoliko nedelja kasnije u pograničnom gradu Peševaru u Pakistanu, održana je šura – sastanak koji je okupio više od 700 plemenskih starešina, predstavnika različitih političkih i vojnih frakcija i hodža. Kralj Zahir Šah na sastanak nije poslao nijednog predstavnika, a šura se završila mlakom podrškom kralju. No, u deklaraciji je istaknuto da povratak kralja ne znači automatski i povratak monarhije u Avganistanu. Kralj je tako dobio podršku kao neko ko bi predvodio Avganistan tokom mukotrpnog prelaznog perioda dok se ne izgradi sistem nove vlasti. Loya jirga, prema zakonima Avganistana, mora se sastati na avganistanskom tlu, i protivnici talibana maštaju da će se to ubrzo desiti u Kabulu. Međutim, teško je zamisliti kada će Kabul biti dovoljno bezbedan za održavanje Velike skupštine, koja bi okupila velik broj bivših i sadašnjih neprijatelja. Velika je nepoznanica i da li kralj Zahir Šah zaista može da predstavlja zajednički imenitelj za sve avganistanske frakcije. Izbor je pao na njega upravo zato što SAD ne žele da dozvole da u Kabul pobedonosno ušetaju predstavnici Severne alijanse, odnosno da loša vlast zameni goru. Osim što Alijansa ne uživa podršku celokupnog avganistanskog stanovništva, Pakistan bi Americi takođe obustavio svaku saradnju, ukoliko SAD dozvole da vakuum ispune jedino predstavnici Alijanse, bez uključivanja umerenih talibana.

S druge strane, Pakistanu kralj Zahir Šah nije po volji i zbog sećanja na dane njegove vladavine, kada je, po njihovom mišljenju, uspostavio previše bliske odnose sa Indijom, zakletim neprijateljem Pakistana. Izglede da kralj predvodi naciju do stvaranja nove vlasti osujećuje i mlaka podrška koju kralj uživa kod Severne alijanse. Osim toga, veoma je važno da građani Avganistana ne dožive povratak kralja kao produženu ruku američke hegemonije. Čak i oni kojima je ostao u lepom sećanju kao vladar oštro će se usprotiviti ukoliko postoji i najmanja sumnja da je kralj američki, a ne izbor stanovnika Avganistana.

REFORMATOR: Zahir Šah rođen je 1914. godine, a je postao kralj sa 19 godina, iste godine kada je Hitler došao na vlast u Nemačkoj, samo nekoliko sati pošto mu je otac ubijen. Prvih godina njegove vladavine zemljom su upravljali njegovi stričevi. Školovao se u Avganistanu i Parizu. Tokom Drugog svetskog rata kralj Zahir Šah sačuvao je zemlju od razaranja održavajući kurs neutralnosti. Njegov rođak Mohamed Daud postao je premijer 1953, ali ga je kralj smenio deset godina kasnije, uvodeći duboke političke reforme koje je trebalo da feudalno avganistansko društvo pretvore u moderno, nalik evropskim ustavnim monarhijama. Ojačao je instituciju parlamenta i vlade, a zabranio članovima kraljevske porodice da zauzimaju javne funkcije. Društvene reforme obuhvatale su i veća prava žena, kojima je dozvoljeno školovanje, i mnogi Avganistanci sećaju se sa nostalgijom ovog perioda. Početkom sedamdesetih, međutim, nekoliko godina pre nego što je svrgnut sa vlasti, Avganistan je pogodila strašna suša. Istovremeno, pripadnici etničke grupe Paštun, kojoj pripada i kralj, skoncentrisane na granici sa Pakistanom, sve jače su zahtevali autonomiju.

Kralj je često putovao u inostranstvo, a naročito je voleo Italiju i banje sa lekovitim blatom pokraj Napulja, gde se lečio od lumbaga. Vest da je svrgnut saznao je upravo dok se lečio kupkama od blata u jednoj takvoj banji 1973. Smenio ga je njegov rođak i bivši premijer Daud, koji je 1973. Avganistan proglasio republikom, a sebe predsednikom. Kralj Zahir Šah od tada se nije vraćao u zemlju, a živi pored Rima u jednoj skromnoj vili. Ubrzo je usledila sovjetska intervencija i rat u Avganistanu praktično ne prestaje od tog vremena.

„Kada je kralj otišao, s njim je otišao i mir“, s nostalgijom se seća jedan Avganistanac koji je kao i milioni njegovih sunarodnika izbeglica u Pakistanu. „U njegovo vreme, ni komarce niko nije ubijao…“, dodaje drugi. Od tada su prošle skoro tri decenije i ove idile sećaju se samo najstariji Avganistanci.

No, čak i da zamislimo idealne uslove da će kralja prihvatiti sve etničke grupe, ostaje veliko pitanje da li će sam monarh, koji je nedavno napunio 87 godina, dočekati taj srećni dan.