Ukrajina je jedna od najmlađih, po veličini jedna od najvećih i u društvenom smislu najheterogenija evropska zemlja. Šavovi koji su najslabiji u savremenom ukrajinskom društvu odnose se na istoriju, jezik, crkvu, teritorijalnu celovitost i spoljnju politiku.
ISTORIJA: Ukrajinska nacija je definisana početkom XX veka spajanjem zapadnih Rusina, uglavnom grkokatolika, i istočnih, uglavnom pravoslavnih Malorusa. Do Drugog svetskog rata Ukrajina je bila politički projekat zapadnih sila, sa ciljem da se spreči izlazak Rusije na toplo Crno more. Posle 1945. Staljin je preuzeo i iskoristio ideju „ukrajinstva“, s ciljem da proširi evropski deo sovjetske imperije na jugozapad. Ma kako paradoksalno zvučalo, Ukrajina je teritorijalno najviše prosperirala pod Sovjetima, dobivši deo Čehoslovačke – Zakarpatje, Poljske – Lavov i poluostrvo Krim, koje je predsednik Hruščov pri reviziji granica 1954. pripojio sovjetskoj republici Ukrajini.
Ukrajinski narod je za vreme sovjetske vlasti 1932–1933. doživeo genocid, kada je zbog otimanja poljoprivrednih poseda od gladi umrlo više od tri miliona ljudi. Bez obzira na to što je ozvaničena zakonom, „ukrajinska glad“ iz 1932–1933. i danas je jedna od tačaka razlaza ukrajinske i proruske političke elite.
Za zapadne Ukrajince, odgovornost za najveću tehnološku katastrofu u istoriji čovečanstva, u Černobilu 1986, direktno snosi SSSR. Za istočne Ukrajince, nacionalizam na zapadu zemlje i njihove težnje priključenje NATO-u direktno se povezuju sa istorijskom nacističkom kolaboracijom.
JEZIK: Državni jezik u Ukrajini je ukrajinski, ali je u zvaničnoj upotrebi i ruski. Problem upotrebe ukrajinskog jezika je u tome što gotovo polovina državljana Ukrajine govori takozvanim suržikom – mešavinom ruskog i ukrajinskog jezika. U Kijevu je donedavno na ukrajinskom pričalo samo 30 odsto građana, ali su Ustav, državna administracija i mediji doprineli da se taj procenat poveća u korist ukrajinskog jezika. Novinari u Kijevu tvrde da je upotreba ukrajinskog jezika procentualno povećana i posle narandžaste revolucije. Isključivo na ukrajinskom govori se u prestonici zapadne Ukrajine Lavovu, a najmanje na istoku u industrijskim centrima Donbasa i Dnjepropetrovska. Posle narandžaste revolucije, kao odgovor na nezadovoljstvo izbornim rezultatima, mnogi delovi istočnoukrajinske lokalne samouprave tražili su da se uz ukrajinski, državnim jezikom proglasi i ruski. Tako su ruski jezik lokalne vlasti u Autonomnoj Republici Krim, Mikolajevskom regionu, gradu Donjecku proglasile zvaničnim, iako to nije predviđeno Ustavom.
CRKVA: U Ukrajini ima najviše pravoslavnih vernika, ali su oni podeljeni u tri različite crkve: Ukrajinsku pravoslavnu crkvu moskovskog patrijarhata, Ukrajinsku pravoslavnu crkvu kijevskog patrijarhata i Ukrajinsku autokefalnu pravoslavnu crkvu. Pravoslavlje u Ukrajini karakterišu zategnutost u odnosima između tih crkava i njihova podeljenost. Na zapadu zemlje uticajna je Grkokatolička crkva, koju čine bivši pravoslavci koji su pre četiri veka Brestovskom unijom priznali vrhovnu vlast rimskog pontifika. Najbrojnija (oko 11.000 zajednica i manastira) i najuticajnija pravoslavna crkva u Ukrajini je ona moskovskog patrijarhata. Vlasti u Kijevu od sticanja nezavisnosti pokušavaju da primire odnose među pravoslavnim crkvama i vernicima, koji se menjaju paralelno sa društveno-političkim prilikama. Ukrajinske nepriznate pravoslavne crkve i Grkokatolička crkva imale su znatan udeo u mobilisanju opozicionih birača za vreme narandžaste revolucije. Nakon podrške predsedniku Juščenku koju je prošle nedelje, uoči Uskrsa potpisalo pet ukrajinskih verskih zajednica, parlament se pismeno obratio direktno papi Benediktu XVI, s molbom da „Katolička crkva ostane iznad ukrajinske politike“.
TERITORIJALNA CELOVITOST: Odmah nakon narandžaste revolucije, početkom 2005. godine, politički lideri, državni činovnici i oligarsi u istočnoj Ukrajini pokrenuli su inicijativu za referendum o teritorijalnoj podeli zemlje na autonomne jedinice. Proces federalizacije Ukrajine ocenjen je kao neslaganje istočnoukrajinskih oligarha, u čijim se rukama nalazi dve trećine privrede zemlje, sa privredno siromašnim, ali evropski orijentisanim zapadnim regionom koji je na izborima 2004. podržao predsednika Juščenka. Istovremeno, najavljivanje referenduma o federalizaciji (koji nije bio održan) mnogi su procenili kao pretnju proruskih moćnika patriotskim snagama okupljenim oko Viktora Juščenka, da će, ukoliko se ne usliši njihov stav, promeniti teritorijalno ustrojstvo zemlje i ugroziti jedinstvo kome su stotinama godina težili zapadni Ukrajinci.
Krim, koji većinom naseljavaju Rusi, Tatari i Ukrajinci uglavnom ruske orijentacije, sve više postaje potencijalna krizna tačka međuetničkih sukoba u Jugoistočnoj Evropi. U Sevastopolju je razmeštena ruska Crnomorska flota, a osetljiva situcija na Krimu sve više izmiče kontroli ukrajinskih vlasti. U najzapadnijem delu Ukrajine, Zakarpatju, veću autonomiju traže Rusini koji se ne smatraju delom ukrajinske nacije i u tome ih podržava Ruska pravoslavna crkva moskovskog patrijarhata. Na Zakarpatju su smešteni ruski radarski sistemi za protivraketnu odbranu koji su veoma cvažni za rusku nacionalnu bezbednost.
EVROATLANTSKE INTEGRACIJE: Polovinom marta američki Senat je usvojio zakon o podršci Ukrajini i Gruziji za priključenje NATO-u. I oko toga je ukrajinska politička elita podeljena: predsednik Viktor Juščenko ulazak u Severnoatlantsku alijansu smara spoljnjopolitičkim prioritetom, dok premijer Janukovič smatra da „za sada“ nema potrebe da se Ukrajina integriše u NATO. Procenjuje se da bi, teoretski, Ukrajina mogla ući u NATO 2011. godine, ali je podrška stanovništva takvim ciljevima slična našoj u Srbiji, čak i manja od 50 odsto. Komunistička partija Ukrajine je poslednjih meseci organizovala dve ankete na tu temu: u decembru prošle godine, na Krimu i u Kijevu više od 80 odsto ispitanika bilo je protiv. Aktivna proruska propaganda protiv NATO-a, u Ukrajini je polsednjih meseci u zamahu – demonstranti vode aktivnu medijsku kampanju i ometaju konferencije za štampu posvećene toj temi. Rusija tvrdi da ulazak Ukrajine u NATO narušava njen sistem bezbednosti, koji je tehnički vezan za ukrajinski, prvenstveno preko radarskog sistema ruskog protivraketnog štita smeštenog na Zakarpatju i na Krimu.
Zatvorivši se u probleme svoje unutrašnje politike, politička elita u Srbiji ne primećuje da sve više postaje objektom geopolitičke trgovine između Sjedinjenih Američkih Država i Rusije. Naime, onoliko koliko SAD podržavaju na Kavkazu Gruziju koja je u sferi ruskih političkih interesa, toliko Rusija na Balkanu podržava Srbiju koja je nakon novog proširenja EU-a u centru evroatlantskih interesa. Zbog SAD i NATO-a, Rusija neće moći na Kavkazu da zadrži dominantnu bezbednosnu ulogu koju je tradicionalno imala. Takođe, EU i NATO teško će sa Srbijom moći da zaokruže bezbednosnu politiku na Balkanu željenim putem, zbog antinatovskih stavova i razlika po pitanju budućeg statusa Kosova, koje sve više prerasta u nacionalnu frustraciju koju podržava Rusija. Verovatno je da će Vašington i Moskva trgovati međusobnim ustupcima u tim regionima. A posredi je Ukrajina, čija će sudbina, s geopolitičkog aspekta gledano, direktno zavisiti od rezultata odmeravanja njihovih snaga na Balkanu i Kavkazu.
