Ukoliko se ne prevaziđe višegodišnja politička kriza, Ukrajini preti potpuni raspad
Politička kriza u Ukrajini traje već treću godinu. Ovog puta su se sukobili predsednik i parlament. Predsednik Ukrajine Viktor Juščenko raspustio je ukrajinski parlament (Verhovna rada) i raspisao vanredne parlamentarne izbore za 27. maj. Smatrajući takvu odluku protivustavnom, stranke parlamentarne većine i premijer Viktor Janukovič obratili su se Ustavnom sudu. Istovremeno, oba Viktora pozvali su svoje pristalice da izađu na ulice Kijeva. S jedne strane barikada ponovo je okupljena „narandžasta koalicija“ sa predsednikom Juščenkom i liderkom opozicije Julijom Timošenko, dok su sa druge strane policijskog kordona pristalice koalicije stranaka parlamentarne većine i ukrajinske vlade sa premijerom Viktorom Janukovičem na čelu.
VIKTOR I VIKTORIJA: Jedan od glavnih razloga raspuštanja ukrajinskog parlamenta i raspisivanja vanrednih izbora, predsednik Juščenko je obrazložio „učestalim kršenjem Ustava i izborne volje građana od strane vladajuće koalicije“. Naime, za mesec dana čak 11 poslanika opozicije i partije predsednika Juščenka prešli su u vladajuću koaliciju koja u parlamentu od 450 mesta, i bez „preletača“, ima 238 mandata. Juščenko tvrdi da su namere većinske koalicije i vlade da pridobiju 300 poslanika koliko je potrebno za dvotrećinsku većinu u parlamentu, s ciljem da se nesmetano donose najvažnije odluke i menja Ustav. Stranke parlamentarne većine raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora smatraju nelegitmnim i uzurpacijom vlasti od strane predsednika Juščenka. Koalicija stranaka parlamentarne većine sa Janukovičem na čelu traži da se uz parlamentrane provedu i vanredni predsednički izbori, i referendum o ulasku zemlje u NATO.
Ko ima najviše koristi od izbora? Od novih izbora najviše profitira liderka opozicije Julija Timošenko, koja je i počela priču o raspisivanju vanrednih izbora nakon njene nedavne posete Sjedinjenim Američkim Državama. Izbori odgovaraju i Viktoru Janukoviču, koji se njima javno protivi, ali – kako procenjuju analitičari – takvim nastupom njegov rejting neprestano raste. Od vanrednih izbora najmanje koristi ima predsednik Viktor Juščenko, koji je u poslednje dve godine, menjajući strane između Timošenkove i Janukoviča, značajno izgubio podršku birača. Znači, prema proceni istraživača javnog mnjenja, politička scena u Ukrajini koja je podeljena gotovo na dve jednake polovine, prozapadno i proruski orijentisane, neće se bitno promeniti ukoliko se održe vanredni parlamentarni izbori, osim što će najverovatnije „ukrajinski olimp“ deliti Julija i Viktor. Ovog puta Janukovič.
POLITIČKA MAGLA: Novonastala politička kriza u Ukrajini teško je do u detalje razumljiva i zapadnoevropskim političarima, a kamoli običnim ljudima izvan Ukrajine. Unutar Ukrajine poslednjih godina politička situacija se razvija dinamično, poprimajući nagle zaokrete, od „narandžaste revolucije“ u novembru 2004, preko povratka poraženih „janukovaca“ u vladu do poslednjeg, prošlonedeljnog ponovnog pokušaja „narandžastih“ snaga da povrate uticaj u državi. U tom vrtlogu, sklapani su politički savezi između neprijatelja, kao što je to bio slučaj prošlogodišnje koalicije za podršku vladi između Viktora Juščenka i Viktora Janukoviča; bivši saveznici postajali su zadrti neprijatelji, kao što je to bilo u slučaju razilaska „narandžaste koalicije“ između Viktora Juščenka i Julije Timošenko, dok je po strani stajao ukrajinski narod koji danas sa sve manje entuzijazma izlazi na ulice. U ukrajinskom slučaju, političke elite ipak smatraju da je narod izvor demokratije i sa narodnim glasom se računa, što se spolja pozitivno ocenjuje kao razvoj demokratije na postkomunističkom prostranstvu. Ali, isti taj narod je ujedno i oruđe za odmeravanje političke moći suprotstavljenih snaga i frustrirana živa sila koja u svakom trenutku može da preraste u sukobljene mase na ulicama Kijeva.
Tenziju od mogućih fizičkih sukoba i nasilnog preuzimanja vlasti povećao je status quo pri podeli bezbednosnih struktura: predsednik kontroliše vojsku i Službu državne bezbednosti, a premijer Ministarstvo unutrašnjih poslova. Pominje se da je u slučaju eskalacije krize moguće proglašenje vanrednog stanja.
Iza suprotstavljenih političkih interesa direktno stoje oligarsi, ukrajinski milijarderi, kojih je, prema pisanju američkog časopisa „Forbs“, ove godine sedam, čak dvostruko više nego lane. Enormno nagomilavanje kapitala u privatnim rukama povezuje se sa dolaskom u vladu premijera Viktora Janukoviča, koga podržava većina ukrajinskih oligarha. Ipak, procenjuje se da će paradoksalna pojava gomilanja privatnog kapitala uz najverovatniji pad bruto nacionalnog dohotka u Ukrajini naterati oligarhe da razmišljaju o stišavanju krize. Jer, „novac voli tišinu“, kaže stara slovenska narodna poslovica.
PODELJENI STAVOVI: Stavovi Brisela i Moskve o političkoj krizi u Ukrajini ponovo se dijametralno razilaze: u EU-u su izjavili da ne vide prepreke za raspisvanje vanrednih parlamentarnih izbora, dok je ruska Duma usvojila rezoluciju po kojoj je odluka predsednika Juščenka o raspuštanju parlamenta i raspisivanju vanrednih izbora protivustavna.
Zapadna štampa je prošle nedelje uglavnom pisala o kontinuitetu zamršene političke krize, koja izaziva zabrinutost u političkim krugovima EU-a. Mediji u EU-u tvrde da se borba za demokratiju u Ukrajini pretvorila u „bezobzirnu borbu za vlast“. Zapadna štampa piše i da je Juščenkov „povratak na barikade“ samo neiskrena, bleda senka narandžaste revolucije, te da je zemlja zbog stalne krize sve dalje od EU-a i NATO-a.
Politički analitičari procenjuju da Ukrajina nije imala sreće sa evrointegracijom, jer se narandžasta revolucija poklopila sa neizglasavanjem evropskog ustava u Francuskoj i Holandiji i sa protivljenjem novom proširenju EU-a. Tako su proevropski lideri u Ukrajini, sa praznom torbom obećanja o priključenju EU-u, ostavljeni na milost i nemilost proruskoj političkoj eliti i oligarsima.
RAĐANJE DEMOKRATIJE: Analitičari su podeljeni kada je reč o proceni daljeg razvoja političke situacije u Ukrajini. Jedni tvrde da je dinamičan odnos između grana vlasti i aktivno učestvovanje naroda u izbornim procesima zapravo rađanje demokratije zapadnog tipa u Ukrajini, što povećava šanse za ulazak te zemlje u evroatlantske strukture. Drugi pak tvrde da dugogodišnja politička kriza i ozbiljno sukobljavanje raznih grana vlasti najmanje koristi interesima zemlje. Teoretičari politikologije podsećaju da je stalno pozivanje na Ustav u najnapetijim trenucima i rešavanje političkih problema uz pomoć Ustavnog suda dokaz da se poštuje izborna volja građana. Konkurencija između raznih grana vlasti predstavlja neku vrstu garanta da neće doći do apsolutne uzurpacije vlasti, kao što je to bilo 1993. u Rusiji, kada je nakon Jeljcinovog pohoda tenkovima na Beli dom ta zemlja krenula putem višestranačkog autoritarizma. Analitičari skreću pažnju na u svetu jedinstven slučaj da, uporedo sa narastanjem političke i društvene tenzije na ulicama Kijeva, oba protivkandidata ponavljaju frazu po kojoj se do rešenja krize „mora doći mirnim putem“.
Ukrajina je jedna od najmlađih, po veličini jedna od najvećih i u društvenom smislu najheterogenija evropska zemlja. Šavovi koji su najslabiji u savremenom ukrajinskom društvu odnose se na istoriju, jezik, crkvu, teritorijalnu celovitost i spoljnju politiku.
ISTORIJA: Ukrajinska nacija je definisana početkom XX veka spajanjem zapadnih Rusina, uglavnom grkokatolika, i istočnih, uglavnom pravoslavnih Malorusa. Do Drugog svetskog rata Ukrajina je bila politički projekat zapadnih sila, sa ciljem da se spreči izlazak Rusije na toplo Crno more. Posle 1945. Staljin je preuzeo i iskoristio ideju „ukrajinstva“, s ciljem da proširi evropski deo sovjetske imperije na jugozapad. Ma kako paradoksalno zvučalo, Ukrajina je teritorijalno najviše prosperirala pod Sovjetima, dobivši deo Čehoslovačke – Zakarpatje, Poljske – Lavov i poluostrvo Krim, koje je predsednik Hruščov pri reviziji granica 1954. pripojio sovjetskoj republici Ukrajini.
Ukrajinski narod je za vreme sovjetske vlasti 1932–1933. doživeo genocid, kada je zbog otimanja poljoprivrednih poseda od gladi umrlo više od tri miliona ljudi. Bez obzira na to što je ozvaničena zakonom, „ukrajinska glad“ iz 1932–1933. i danas je jedna od tačaka razlaza ukrajinske i proruske političke elite.
Za zapadne Ukrajince, odgovornost za najveću tehnološku katastrofu u istoriji čovečanstva, u Černobilu 1986, direktno snosi SSSR. Za istočne Ukrajince, nacionalizam na zapadu zemlje i njihove težnje priključenje NATO-u direktno se povezuju sa istorijskom nacističkom kolaboracijom.
JEZIK: Državni jezik u Ukrajini je ukrajinski, ali je u zvaničnoj upotrebi i ruski. Problem upotrebe ukrajinskog jezika je u tome što gotovo polovina državljana Ukrajine govori takozvanim suržikom – mešavinom ruskog i ukrajinskog jezika. U Kijevu je donedavno na ukrajinskom pričalo samo 30 odsto građana, ali su Ustav, državna administracija i mediji doprineli da se taj procenat poveća u korist ukrajinskog jezika. Novinari u Kijevu tvrde da je upotreba ukrajinskog jezika procentualno povećana i posle narandžaste revolucije. Isključivo na ukrajinskom govori se u prestonici zapadne Ukrajine Lavovu, a najmanje na istoku u industrijskim centrima Donbasa i Dnjepropetrovska. Posle narandžaste revolucije, kao odgovor na nezadovoljstvo izbornim rezultatima, mnogi delovi istočnoukrajinske lokalne samouprave tražili su da se uz ukrajinski, državnim jezikom proglasi i ruski. Tako su ruski jezik lokalne vlasti u Autonomnoj Republici Krim, Mikolajevskom regionu, gradu Donjecku proglasile zvaničnim, iako to nije predviđeno Ustavom.
CRKVA: U Ukrajini ima najviše pravoslavnih vernika, ali su oni podeljeni u tri različite crkve: Ukrajinsku pravoslavnu crkvu moskovskog patrijarhata, Ukrajinsku pravoslavnu crkvu kijevskog patrijarhata i Ukrajinsku autokefalnu pravoslavnu crkvu. Pravoslavlje u Ukrajini karakterišu zategnutost u odnosima između tih crkava i njihova podeljenost. Na zapadu zemlje uticajna je Grkokatolička crkva, koju čine bivši pravoslavci koji su pre četiri veka Brestovskom unijom priznali vrhovnu vlast rimskog pontifika. Najbrojnija (oko 11.000 zajednica i manastira) i najuticajnija pravoslavna crkva u Ukrajini je ona moskovskog patrijarhata. Vlasti u Kijevu od sticanja nezavisnosti pokušavaju da primire odnose među pravoslavnim crkvama i vernicima, koji se menjaju paralelno sa društveno-političkim prilikama. Ukrajinske nepriznate pravoslavne crkve i Grkokatolička crkva imale su znatan udeo u mobilisanju opozicionih birača za vreme narandžaste revolucije. Nakon podrške predsedniku Juščenku koju je prošle nedelje, uoči Uskrsa potpisalo pet ukrajinskih verskih zajednica, parlament se pismeno obratio direktno papi Benediktu XVI, s molbom da „Katolička crkva ostane iznad ukrajinske politike“.
TERITORIJALNA CELOVITOST: Odmah nakon narandžaste revolucije, početkom 2005. godine, politički lideri, državni činovnici i oligarsi u istočnoj Ukrajini pokrenuli su inicijativu za referendum o teritorijalnoj podeli zemlje na autonomne jedinice. Proces federalizacije Ukrajine ocenjen je kao neslaganje istočnoukrajinskih oligarha, u čijim se rukama nalazi dve trećine privrede zemlje, sa privredno siromašnim, ali evropski orijentisanim zapadnim regionom koji je na izborima 2004. podržao predsednika Juščenka. Istovremeno, najavljivanje referenduma o federalizaciji (koji nije bio održan) mnogi su procenili kao pretnju proruskih moćnika patriotskim snagama okupljenim oko Viktora Juščenka, da će, ukoliko se ne usliši njihov stav, promeniti teritorijalno ustrojstvo zemlje i ugroziti jedinstvo kome su stotinama godina težili zapadni Ukrajinci.
Krim, koji većinom naseljavaju Rusi, Tatari i Ukrajinci uglavnom ruske orijentacije, sve više postaje potencijalna krizna tačka međuetničkih sukoba u Jugoistočnoj Evropi. U Sevastopolju je razmeštena ruska Crnomorska flota, a osetljiva situcija na Krimu sve više izmiče kontroli ukrajinskih vlasti. U najzapadnijem delu Ukrajine, Zakarpatju, veću autonomiju traže Rusini koji se ne smatraju delom ukrajinske nacije i u tome ih podržava Ruska pravoslavna crkva moskovskog patrijarhata. Na Zakarpatju su smešteni ruski radarski sistemi za protivraketnu odbranu koji su veoma cvažni za rusku nacionalnu bezbednost.
EVROATLANTSKE INTEGRACIJE: Polovinom marta američki Senat je usvojio zakon o podršci Ukrajini i Gruziji za priključenje NATO-u. I oko toga je ukrajinska politička elita podeljena: predsednik Viktor Juščenko ulazak u Severnoatlantsku alijansu smara spoljnjopolitičkim prioritetom, dok premijer Janukovič smatra da „za sada“ nema potrebe da se Ukrajina integriše u NATO. Procenjuje se da bi, teoretski, Ukrajina mogla ući u NATO 2011. godine, ali je podrška stanovništva takvim ciljevima slična našoj u Srbiji, čak i manja od 50 odsto. Komunistička partija Ukrajine je poslednjih meseci organizovala dve ankete na tu temu: u decembru prošle godine, na Krimu i u Kijevu više od 80 odsto ispitanika bilo je protiv. Aktivna proruska propaganda protiv NATO-a, u Ukrajini je polsednjih meseci u zamahu – demonstranti vode aktivnu medijsku kampanju i ometaju konferencije za štampu posvećene toj temi. Rusija tvrdi da ulazak Ukrajine u NATO narušava njen sistem bezbednosti, koji je tehnički vezan za ukrajinski, prvenstveno preko radarskog sistema ruskog protivraketnog štita smeštenog na Zakarpatju i na Krimu.
Zatvorivši se u probleme svoje unutrašnje politike, politička elita u Srbiji ne primećuje da sve više postaje objektom geopolitičke trgovine između Sjedinjenih Američkih Država i Rusije. Naime, onoliko koliko SAD podržavaju na Kavkazu Gruziju koja je u sferi ruskih političkih interesa, toliko Rusija na Balkanu podržava Srbiju koja je nakon novog proširenja EU-a u centru evroatlantskih interesa. Zbog SAD i NATO-a, Rusija neće moći na Kavkazu da zadrži dominantnu bezbednosnu ulogu koju je tradicionalno imala. Takođe, EU i NATO teško će sa Srbijom moći da zaokruže bezbednosnu politiku na Balkanu željenim putem, zbog antinatovskih stavova i razlika po pitanju budućeg statusa Kosova, koje sve više prerasta u nacionalnu frustraciju koju podržava Rusija. Verovatno je da će Vašington i Moskva trgovati međusobnim ustupcima u tim regionima. A posredi je Ukrajina, čija će sudbina, s geopolitičkog aspekta gledano, direktno zavisiti od rezultata odmeravanja njihovih snaga na Balkanu i Kavkazu.
Razgovori između Sjedinjenih Američkih Država i Irana u Švajcarskoj su otkazani. SAD i pored toga ukidaju pomorsku blokadu Persijskog zaliva nakon elektronski potpisanog Memoranduma o razumevanju. Očekuje se otvaranje Ormuskog moreuza
Dim koji se izvio nad Moskvom nakon udara ukrajinskih dronova i sve veći problemi na frontu približavaju posledice rata Vladimiru Putinu. Iako je pod pritiskom spolja i iznutra, malo je znakova da je spreman da odustane od sukoba koji je sam pokrenuo
Ruski opozicioni umetnik Semjon Skrepecki, poznat po karikaturama Vladimira Putina i drugih ruskih i beloruskih lidera, ubijen je u Bjala Podlaski, saopštile su poljske vlasti
Ukrajina izvela jedan od najvećih napada dronovima na Moskvu u poslednje dve godine. Na snimcima na društvenim mrežama vidi se kako dronovi pogađaju ključnu rafineriju nafte "Gaspromnjefta" i jednu od najvećih moskovskih pijaca „Sadovod"
Predsednici Sjedinjenih Američkih Država i Irana, Donald Tramp i Masud Pezeškijan, elektronski su potpisali Memorandum o razumevanju kojim je predviđeno okončanje rata između dve zemlje. Vest su potvrdili i američki i iranski zvaničnici, dok je sporazum stupio na snagu odmah po potpisivanju.
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Što treba znati o Vučićevoj najavi ostavke? Zašto neće sesti u fotelju koju mu greje Macut? I zbog čega mora da spoji predsedničke i parlamentarne izbore
Intervju: Radovan Lazić, tužilac
Kako je kontaminiran slučaj Veselina Milića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
