Kad nema mame, dobar je i tata

Za „Vreme“ iz Bona

Retko se smeje, nikada ne drži vatrene govore i, ako u pojavi ima harizme, onda posmatrač mora da se pomuči da je nađe. Ne ulazi u zađevice, niski udarci ne postoje u njegovom repertoaru. Olaf Šolc (63), ranije gradonačelnik Hamburga, a sada nemački vicekancelar i socijaldemokratski kandidat za kancelara, nije u stanju da oduševi, ali ni da razočara.

I to je, dvadesetak dana pred parlamentarne izbore (26. septembar), Nemcima izgleda dovoljno da ukažu poverenje više samom Šolcu nego njegovoj odavno klinički mrtvoj stranci.

Poslednje ankete mere socijaldemokrate na 23-24 odsto podrške, čime su prvi put ispred demohrišćana u šesnaestogodišnjoj eri večne kancelarke Angele Merkel. U ponedeljak je u tabloidu „Bild“ objavljeno istraživanje prema kojem je razlika velika: SPD može da računa na 25 odsto, demohrišćani na svega 20. Slede Zeleni (16,5), liberali (13,5), Alternativa za Nemačku (11) i Levica (7).

foto: ap photo

Iako ta anketa neprirodno štrči u odnosu na ostale, jasno je da su karte drugačije podeljene nego pre par sedmica, kada je delovalo da će se stvar svesti na trku demohrišćanskog kandidata Armina Lašeta (60) i zelene rivalke Analene Berbok (40). Danas se i analitičarski žreci uzdržavaju od prognoza u ovoj neobičnoj trci.

I to ne prevashodno zbog kataklizmi, od korone, preko poplava i klimatske krize do drame u Avganistanu, već najpre jer Angela Dorotea Merkel ide u penziju. Žena koja je četiri puta pobedila socijaldemokratske kandidate na slovo Š (Šreder, Štajnmajer, Štajnbrik, Šulc) nije tu da se suprotstavi petom, Šolcu.

Upravo je Šolc, njen vicekancelar, čovek vičan brojkama i finansijama što je retko u njegovoj stranci, ubedljivo najmerkelastiji kandidat od svih. Stoički miran, nikad na ekstremnim pozicijama, spreman da prilagodi politiku kako vetar duva, oslobođen podele na levicu i desnicu. Može se reći da se Nemci, u situaciji kad im odlazi mama (Mutti), okreću tati (Vati), koji, posle dugog braka, silno podseća na mamu.

PRVI NEMAČKI TRIEL

Većina komentatora i gledalaca koji su glasali u blic-anketama smatra da je Šolc pobedio u prvom trielu, debati troje kandidata koja je prošle nedelje (29. avgust) održana na televiziji RTL. Novinarima je palo na um da sudar troje takmaca ne može da se nazove „duelom“, pa su preko noći popularizovali reči „triel“, koje nema ni u čuvenom Dudenovom rečniku.

Televizijsko sučeljavanje pred izbore ima dvodecenijsku tradiciju u Nemačkoj, ali se uvek svodilo na duel demohrišćanskog i socijaldemokratskog kandidata, koji su jedini imali realne izgleda da zasednu u Kancleramt. Sada su prvi put u igri i Zeleni, koji su godinu dana bili popularniji od Socijaldemokrata, a u maju su čak bili prvi.

Bilo je to u vreme dok su se šefovi dve sestrinske stranke, Armin Lašet iz CDU i Markus Zeder iz bavarske CSU, bespoštedno borili za mesto kancelarskog kandidata. U laktanju je na kraju pobedio Lašet, jer je tako odlučilo uže rukovodstvo CDU kao veće stranke. I to iako je Zeder daleko popularniji i među običnim članstvom i u narodu. Štaviše, Bavarac je kao „strogi otac“ tokom pandemije postao jedan od najomiljenijih politčara Nemačke, dok je Lašet jedan od najmanje omiljenih.

Nasuprot demohrišćanskom klinču, Zeleni su harmonično odabrali Analenu Berbok za kandidatkinju, što je izazvalo oduševljenje i njenu turneju po medijima.

No, uzlet Zelenih bio je kratkog daha, i sada se mnogi pitaju da li je greška što za kandidata nije izabran Robert Habek, drugi kopredsednik Zelenih, koji je imao veće šanse da privuče i glasače van urbanog zelenog miljea. Nije se krilo da su, u izboru između dvoje jednako dobrih kandidata, Zeleni odlučili da daju prednost ženi kako bi i time poslali političku poruku.

U jednom novinskom tekstu se u polušali kaže da Šolc ima sreće što većina građana ne razume baš takozvani CumEx skandal, poresku prevaru u kojoj je Nemačka ostala bez 31,8 milijardi evra poreza, a Šolc kao ministar finansija nije na vreme reagovao.

Više je za zlo uzeto Analeni Berbok što se u zvaničnoj biografiji na sajtu Zelenih okitila članstvima u nekim organizacijama gde nije članica, ili što je uhvaćena u navodnom plagiranju par rečenica u svojoj knjizi.

Šta tek reći za Lašeta i njegovo na momente karikaturalno držanje nakon poplava, koje su u njegovom kraju Nemačke odnele dvestotinak života? Od troje kandidata, kao da na njegova pleća najviše pada i fijasko u Avganistanu, iako je u tu avanturu pre dve decenije krenula crveno-zelena vlada Gerharda Šredera, kao i prethodno u bombardovanje Jugoslavije.

KAMPANJA „CRVENE ČARAPE“

„Frankfurter algemajne cajtung“ piše da Šolc podseća birače na prvog socijaldemokratskog kancelara Helmuta Šmita, ali ne po nastupu – Šmit je bio zabavno nadrndan tip, upamćen i po citatu da za politiku nije potreban talenat, nego volja i cigarete. Šolc na Šmita podseća po tome što je desnije od svoje stranke, zapravo negde u sredini, baš kao i Merkelova (koja je pak levlje od demohrišćana kakve je preuzela posle ere Helmuta Kola). „Ništa više od toga nije potrebno da se imaju dobre šanse za Kancleramt“, piše frankfurtski dnevnik.

Kao i sva konzervativna štampa u zemlji, „Frankfurter algemajne“ potencira činjenicu da Šolc nije šef svoje stranke – zapravo, u toj unutarstranačkoj trci je straobalno poražen od tandema izrazitih levičara, ranije manje poznatih široj javnosti: Norberta Valter-Borjansa i Saskije Esken. To dvoje imali su podršku i šefa omladine SPD-a i njihove zvezde u usponu, nesvršenog studenta Kevina Kinerta.

Konzervativci su time već krenuli u kampanju „crvene čarape“, kako se nazivala izborna kampanja CDU 1994. godine. Tada su birači pozivani da biraju demohrišćane da bi tobože sprečili vladu socijaldemokrata i reformisanih istočnonemačkih komunista. Izraz „crvena čarapa“ se u DDR koristio za ruganje komunističkoj vrhuški, i sličan je sintagmi „banda crvena“ na prostoru bivše Jugoslavije.

U dosadašnjim medijskim nastupima Šolc – mudro i očekivano – zaobilazi odgovor na pitanje da li bi, ako pobedi, ciljao crveno-crveno-zelenu koaliciju sa Zelenima i Levicom, strankom koja se, recimo, zalaže za ukidanje NATO-a. Da je do Šolca, sigurno bi pre pokušao da privoli Zelene i liberale u takozvanu semafor-koaliciju, nazvanu prema partijskim bojama, koja već funkcioniše u nekim pokrajinama. Da je do partijskih šefova Eskenove i Valter-Borjansa, oni bi sigurno pre sa Levicom nego liberalima, koje optužuju za službovanje krupnom kapitalu i bogatašima.

Ako ne bude ludih promena biračke ćudi, Nemačka će prvi put dobiti vlast sastavljenu od tri raznorodne političke snage. U igri je i koalicija demohrišćana, Zelenih i liberala o kojoj je pregovarano i pre četiri godine, pa je stvar propala. Merkelova je tada završila u još jednoj „velikoj koaliciji“, kako se naziva saradnja demohrišćana i socijaldemokrata.

Van svih kombinacija je desničarska Alternativa za Nemačku, stranka oko koje su ostali podigli neku vrstu sanitarnog kordona. Sa isplative teme izbeglica, Alternativa se prešaltala na „ukidanje građanskih prava i sloboda“ u jeku pandemije. Ta partija kao da je prošla svoj zenit, a izjeda je unutrašnja borba između radikalnog krila koje koketira sa fašizmom, i brojnije, ali tiše grupacije koja bi da AfD bude klasična konzervativna partija.

U jednoj analizi na portalu „Špigela“ – magazina koji se može ubrojati u zeleno-liberalne – iznenađujuće se predviđa da će ipak pobediti Armin Lašet, nevoljeni premijer Severne Rajne-Vestfalije. Lašet je svestan, navodi „Špigel“, da će njegova stranka zabeležiti istorijski loš rezultat, te da više ne može da pridobije birače van kruga simpatizera. Zato sve radi da motiviše staru gardu glasača – tako što upozorava na dolazak „crvenih čarapa“, obećava da neće biti novog lokdauna ili se protivi rodno osetljivom jeziku.

U tom čitanju, nevažno je što Lašet za tri četvrtine birača deluje neprihvatljivo ili čak odbojno. Važno je da ga ona jedna četvrtina zaokruži i dovede do kancelarije u kojoj sada boravi Merkelova, žena čiji je verni saborac bio decenijama.

„Mogu li se izbori dobiti mrštenjem i agresivnim nastupom? Generacije političkih savetnika to nikako nisu preporučivale. Armin Lašet ipak tako pokušava. I uopšte mu ne ide loše“, piše lokalni list „Rajn-Nekar cajtung“. „Lašet cilja na stalnu klijentelu demohrišćana, koji su pouzdano glasali još za Helmuta Kola – a ne na merkelijance koji vole da piju kafu iz kartonske čaše u svom elektro-autu.“

VIŠE UTISCI NEGO PROGRAMI

Ako se pitate zašto u ovom tekstu ne piše skoro ništa o političkim idejama i programima kandidata, to je zato što kampanja baš tako izgleda – glasaće se na osnovu osećaja i površnih utisaka, a manje zbog programa.

Zeleni se osećaju kao na domaćem terenu, jer konačno je tematika klimatskih promena postala dominantna. Utoliko su i sve druge stranke naprasno postale ekološke, ali, za razliku od Zelenih koji zagovaraju asketsko odricanje od letova i vožnje, sugerišu da se velike društvene promene mogu desiti bez velikih žrtava.

Šolc potencira pravedniju podelu i više poreze za veoma bogate. Lašet obećava jaku ekonomiju i povratak normalnom životu posle pandemije. Među kandidatima, on je najpopustljiviji prema nevakcinisanima, i odbija mogućnost da kovid-pasoš (dokaz o vakcinaciji, preležanoj bolesti ili negativnom testu) uvede kao uslov za ulazak u gradski prevoz.

Troje potencijalnih kandidata čekaju još dva televizijska sučeljavanja i, verovatno, još pokoja spletka. U izbornu nedelju u 18.05 znaće se prve projekcije na osnovu izlaznih anketa, koje su obično u dlaku precizne, i tada će početi koalicioni poker.

U triviju spada činjenica da će Merkelova – ukoliko formiranje iduće vlade potraje barem do 17. decembra – prestići političkog oca Helmuta Kola kao najdugovečnija posleratna kancelarka. Onda će definitivno odjahati u zalazak sunca, da krcka penziju koja bi trebalo da iznosi petnaestak hiljada evra mesečno.