Stanovništvo Kine smanjilo se prvi put od Velike gladi pre 60 godina. Kina više nije najmnogoljudnija zemlja sveta; po broju stanovnika, ustupila je prvo mesto Indiji.
Kina je, prema podacima Nacionalnog statističkog biroa, krajem 2022. godine imala milijardu i 411 miliona stanovnika, osam stotina hiljada manje nego godinu dana ranije. Indija je u istom periodu dobila oko pet miliona novih stanovnika. Podaci nisu sasvim precizni, u Indiji se popis stanovništva vrši svakih deset godina – bio je predviđen za 2021. godinu, ali je zbog korone odložen. Situacija je za sociologe ipak jasna: Kina je izgubila primat u broju stanovnika, a Indija, u kojoj polovina stanovnika nema ni 30 godina, zauzela je njeno mesto. Sva je prilika da će se trend pada nataliteta u Kini nastaviti i u godinama koje slede.
Prema prognozama Ujedinjenih nacija, broj stanovnika će u Kini nastaviti da pada: 2050. godine iznosiće 1,31 milijardu ljudi, a krajem veka 767 miliona. To je dva puta manje nego danas! Pošto se radi o zemlji koja zauzima trenutno drugo, a za koju godinu i prvo mesto po privrednoj snazi, ovakav razvoj značajno će uticati ne samo na situaciju u Kini, već će imati posledice i na globalnom planu.
Prošle godine u Kini se rodilo 9,56 miliona dece, gotovo milion manje nego 2021. godine, a umrlo više od deset miliona. U Indiji, poređenja radi, rodilo se 23 miliona.
ZAŠTO PADA NATALITET: Smanjenje nataliteta nije neka posebna kineska karakteristika. Sa takvim problemima suočavaju se i Japan, Južna Koreja i druge razvijene istočnoazijske države koje gravitiraju sličnom civilizacijskom modelu. U Kini, porodice koje pripadaju srednjoj klasi i koja je najmnogobrojnija, sa manjim brojem dece imaju priliku da se više posvete poslu i biznisu, pa mnogi odlažu zasnivanje porodične zajednice i rađanje dece.
Ono što je za Kinu karakteristično jeste to da je sadašnji pad nataliteta posledica prethodne politike ograničavanja rađanja na samo jedno dete. Takva politika je vođena od početka osamdesetih godina prošlog veka, kao odgovor na nagli porast stanovništva nakon neuspešnog “Velikog skoka napred” u sferi ekonomije i katastrofalne Velike gladi koja je usledila 1959–1961.
Usledila je takođe katastrofalna Kulturna revolucija u sferi politike i ideologije. Politika nataliteta vođena je putem direktiva. Mao Cedung je podsticao supružnike da imaju što više dece jer “svako na svet donosi par ruku”, to jest novu radnu snagu. Deng Sjaoping je dodao da su to i “nova usta koja treba hraniti”.
Početkom 21. veka pekinška štampa je pisala da je, zahvaljujući ograničavanju rađanja na jedno dete, u Kini rođeno 350 miliona ljudi manje nego što bi se bez zabrane desilo. Smatralo se da je postignut veliki uspeh. Politika ograničenja rađanja sprovođena je striktno, a na udaru su se našle i poznate ličnosti. Čuveni filmski režiser Džang Jimo morao je da plati kaznu od milion juana jer je imao četvoro dece – istina, sa različitim ženama.
Ako bi se, uprkos zabrani, u porodici rodilo i drugo dete, roditelji su gubili pravo na besplatno školovanje i zdravstvenu zaštitu, nisu mogli da smeste dete u obdanište i svuda su nailazili na svakojake administrativne prepreke. Dece je bilo sve manje i zato generacije koje se danas rađaju nemaju ni tetke, ni ujake, ni stričeve. Njihovi roditelji su bili jedinci.
Broj stanovnika se često menjao, a na to su najviše uticali ratovi, pobune, suše koje su dovodile do masovne gladi, ali i nerazumne političke odluke. Kineski naučnici proračunali su da je od 108. godine pre nove ere do 1911. godine bilo 1828 “gladnih godina”. Umirale su desetine miliona ljudi. Za vreme Mao Cedunga, zbog ultralevičarske politike Velikog skoka napred i uvođenja narodnih komuna, od gladi je umrlo između 25 i 45 miliona ljudi. Tada je 90 miliona seljaka prebačeno da radi u primitivnim čeličanama, a 70 miliona da kopa kanale.
Za vreme Kulturne revolucije 1966–1976. poginulo je najmanje tri miliona ljudi.
Unutrašnji sukobi i pobune takođe su bitno uticali na broj stanovnika. Za vreme Tajpinškog ustanka 1850. godine, u sukobima i od gladi umrlo je 30 miliona ljudi.
Međutim, u Kini se nikada nije dogodilo da u mirna vremena opada broj stanovnika. Možda je paradoks da se to dogodilo zbog povećanja životnog standarda. Ali, tako je i u drugim zemljama.
STROGO KONTROLISANE PORODICE: U prvoj deceniji novog veka počeo je da se oseća nedostatak radne snage. Pad stope rasta stanovništva doveo je do toga da se danas svega 62 odsto stanovništva Kine ubraja u kategoriju radnosposobne populacije (od 16 do 59 godina), a pre deset godina taj procenat je bio viši od 70.
Kina, pored svega, ima i ogroman broj penzionera – muškarci odlaze u penziju sa 65 godina a žene sa 60. Demografi predviđaju da će Kina u ne tako dalekoj budućnosti – pod uslovom da se ništa ne promeni – imati više penzionera nego zaposlenih. Moglo bi se dogoditi da godišnje gubi po pet do deset miliona radno sposobnog stanovništva.
Prema predviđanjima Blumberga, sredinom veka ukupnu radnu snagu Kine činiće svega 650 miliona zaposlenih, što je 260 miliona manje nego sada. Svaki treći Kinez će za nešto više od decenije biti stariji od 60 godina. Finansiranje penzionog fonda biće ugroženo, kao što će i država imati manje budžetskih sredstava.
Ozbiljno je narušen i brojčani odnos među polovima. U Kini sada ima 722 miliona muškaraca, ali 32 miliona manje žena. Debalans se naročito oseća na selu gde su žene ilegalno prekidale trudnoću ako bi se ustanovilo da će roditi devojčicu: svaki seljak hteo je sina.
Posle dužeg kolebanja, 2016. godine porodicama je dozvoljeno da imaju po dva deteta, a kada se ništa suštinski nije promenilo, limit je povećan na tri deteta. Sada ni najnovija mera nije dala rezultate. Mnoga, posebno privatna obdaništa se zatvaraju, neke fabrike za proizvodnju dečjih kolica su bankrotirale jer nema potražnje za njihovom robom.
Apeli nisu pomogli. Opštinski funkcioneri i partijski radnici su pozivali, čak i prozivali bračne parove, kada će povećati porodicu. Ali, bračni parovi nisu odgovorili entuzijazmom. Razlozi su najviše ekonomski: skupo školovanje u dobrim školama i predškolskim ustanovama, kratko porodiljsko odsustvo, manje vremena za rad i, shodno tome, manji prihodi.
Vlasti zato sada nastoje da finansijskim merama podstiču porodice da imaju više dece. Smanjuju se porezi, daju olakšice za kupovinu stana, produžava se plaćeno odsustvo i za majke i za očeve. Neke lokalne uprave, na primer u Šangaju i Šendženu, daju porodicama po više hiljada dolara za drugo ili treće dete. Još je rano da se vide rezultati nove politike.
U Kini se više od dve i po hiljade godina vrše popisi stanovništva. Statistički biro u Pekingu danas ima podatke da je u vreme perioda Ratujućih carstava (400 godina pre Hrista) u Kini živelo 43 miliona ljudi. Popis stanovništva bio je državi nužan radi prikupljanja poreza. Svaka porodica bila je obavezna da državi plaća porez, a računalo se da u porodici ima između pet i osam članova. Mnogi su to izbegavali pa su prijavljivali manji broj članova porodice, ali su podaci uglavnom bili realni.
Za vreme dinastije Sung, početkom 12. veka, Kina je prvi put imala više od sto miliona stanovnika. U vreme dinastije Ming 1600. godine imala je blizu dve stotine miliona, za vreme poslednje, dinastije Ćing, 475 miliona stanovnika.
Narodna republike Kina osnovana 1950. godine imala je 552 miliona ljudi, a granica od milijardu stanovnika pređena je 1982. godine. Za trideset dve godine broj stanovnika je povećan za 500 miliona!
MIGRACIJA, IMIGRACIJA I EMIGRACIJA: Na pad fizičkog obima tržišta radne snage u ovoj donedavno najmnogoljudnijoj zemlji sveta utiče i imigracija u Kinu koja, za razliku od drugih razvijenih zemalja, gotovo da ne postoji. Kina ima stroge zakone o imigraciji koji otežavaju ljudima da se u nju usele.
Stopa neto migracije, to jest razlika između broja ljudi koji ulaze u zemlju (imigranti) i broja ljudi koji napuštaju zemlju (emigranti), u Kini je statistički veoma niska iako je broj kineskih imigranata i njihovih potomaka u svetu relativno veliki – oko 40 miliona.
Kinezi ne oklevaju da kada treba, dignu sidro i krenu trbuhom za kruhom u potrazi za boljim životom i mogućnostima. Unutrašnja ekonomska mobilnost bila je važan generator ekonomskog napretka Kine krajem 20. veka. Ali ne samo unutar same Kine, već i širom sveta, kada se ukaže povoljna prilika za rad ili učenje.
Migracije su smanjile pritisak na budžet i socijalne fondove, doprinele održanju društvenog mira i povećale prihod od “izvoza” radne snage – to jest slanja “gastarbajterskih” doznaka kući. Mobilnost je doprinela i snažnom otvaranju ruralne Kine prema novim idejama, savremenom načinu poslovanja i postindustrijskoj radnoj kulturi.
Dok moderne ekonomije u zemljama opadajuće populacije svoja tržišta radne snage nadoknađuju stranim radnicima, Kina vodi restriktivnu imigracionu politiku i umesto rasta radnosposobne populacije, suštinsko rešenje vidi u rastu tehnološke produktivnosti. Na talasu tehnološke revolucije koja je upravo u toku – od veštačke inteligencije preko kvantnih računara do robotike i kontrolisane nuklearne fisije – Kina zauzima jedno od najviših mesta u svetu. Peking ponovo vidi rešenje u revoluciji – ovog puta tehnološkoj – kako bi rešio izazove sa kojima se kinesko društvo i država suočavaju.
Ako su za transformaciju kineskog društva od opljačkane kolonije do druge svetske sile bile potrebne generacije, brzina kojom razvija svoje tehnološke kapacitete dovešće je na prvo mesto već u ovoj generaciji. Uprkos padu nataliteta i posledicama koje taj pad uzrokuje. ¶
