Izbori u senci terorizma

Treći teroristički napad u Britaniji za manje od tri meseca udario je jak pečat na finiš ostrvskih vanrednih parlamentarnih izbora zakazanih za 8. jun. U subotu, 3. juna, oko deset sati uveče, jedan iznajmljeni beli kombi je kosio prolaznike na Londonskom mostu da bi iz njega potom iskočila trojica muškaraca i vičući „Ovo je za Alaha“ dugim noževima nasumično ubadali svakoga na koga su naišli u obližnjem Borou marketu. Ubili su sedam, a ozledili je 48 osoba. Stigavši na lice mesta za osam minuta policajci su likvidirali svu trojicu napadača ispalivši u njih oko pedeset metaka.

foto: ap

Jedan od identifikovanih napadača je Rašid Redan (30) marokansko-libijskog porekla, koji je pod pseudonimom Rašid Elkadar pre pet godina živeo u Dablinu i oženio se tridesetosmogodišnjom Čaris O’Liri. Kasnije se preselio u Barking gde je živeo razdvojeno od supruge s kojom se rastao zbog sporova oko načina vaspitavanja ćerke koja sada ima osamnaest meseci.

Drugi identifikovani napadač je Kuram Bat, koji je rođen 1990. u Pakistanu. Bio je oženjen i imao je dvoje dece. Bio je britanski državljanin, govorio je londonskim akcentom, od 2012. radio je u administraciji autleta kompanije Kentucky Fried Chicken, zatim šest meseci 2016. u Londonskoj transportnoj kompaniji, a jedno vreme bio je i direktor u međuvremenu ukinute kompanije Kool Kosmetics.

Izgleda da je policija Bata ubrajala u 500 sumnjivih islamista, ali da nije imala informacije o njegovim terorističkim planovima. Bat je od 2015. bio uključen u mrežu Almudžaherun, koja je u međuvremenu zabranjena, a čiji je suosnivač bio kontroverzni propovednik Adžim Kodari, portparol kampanje Islam4UK, osuđen na pet i po godina zatvora.

DŽIHADISTI U SUSEDSTVU: U dokumentarcu Džihadisti u susedstvu (The Jihadis Next Door), koji je prošle godine emitovao britanski Kanal 4, Bat je snimljen kako u jednom londonskom parku maše crnom zastavom i raspravlja se s policijom. U tom filmu se pojavio i Sidarta Dar, za koga se sumnja se da je onaj maskirani „dželat“ Islamske države u Siriji, koji je pred kamerama izvršio veliki broj egzekucija nakon smrti kolege Britanca Mohameda Emvazija, poznatog pod nazivom Džihadi Džon.

Ta dramatična kontroverza se zapetljavala u istočnom delu Londona, u etnički mešovitom naselju Barking u kome, sudeći prema Popisu iz 2011, živi 40 procenata Muslimana. U centralnom delu tog naselja živi 15 odsto Pakistanaca, 15 odsto crnih Afrikanaca, 11 odsto Indijaca, 16 odsto belih Britanaca.

Neki desni listovi, pogotovu tabloidni, pisali su o iseljavanju iz tog naselja belih britanskih starosedelaca, čije je učešće u toj populaciji opalo sa 80,86 odsto u 2001. na 49,46 odsto u 2011. Povećavao se broj crnih Afrikanaca i doseljenika iz Bangladeša.

Bilo je rasprava o tome da li je ta segregacija rasno ili socijalno motivisana. Očito u nameri da ublaži utisak o dominantno rasnom karakteru te segregacije, „Gardijan“ u jednom tekstu primećuje da se u to naselje u poslednje vreme doselilo i na hiljade Litvanaca svetle puti. Italijanka Erika Gaspari je ispričala za BBC da je Bata prijavila policiji zato što je zaključila da on pokušava da njenu decu prevede u islam i radikalizuje ih. Čak je napravila i nekoliko snimaka koje je dala policiji, ali nije dobila nikakav odgovor.

Izgleda da su u tom mešovitom naselju mulitetničkog megapolisa Londona tenzije bile vidljive još od osamdesetih, zato što je bela britanska radnička klasa bila antagonistički raspoložena prema imigrantima, a posebno prema „halal mesarima“. Britanska think tank organizacija Getstin institute ubraja taj deo Istočnog Londona u „zone u koje se ne zalazi“, što vlasti nikako ne priznaju. Taj utisak su očito želeli da pojačaju islamistički aktivisti koji su u pojedinim migrantskim naseljima rasturali na hiljade letaka u kojima piše da se ulazi u zonu šerijatskog prava.

U Barkingu je 2005. britanska nacionalna partija dobila 17 odsto glasova, a 2014. UKIP je bila druga iza Laburista sa 15 odsto. Na referendumu o Bregzitu 62,8 odsto birača je glasalo za izlazak Britanije iz EU, a samo 38 odsto za ostanak.

PARALELNE STRUKTURE: Neke je masakr na Londonskom mostu podsetio na napad na Vestminsterskom mostu 22. marta.

Neki ga porede s tragedijom u foajeu Mančester arene u ponedeljak, 22. maja, kada je bombaš samoubica Salman Abedi usmrtio 22 osobe, a 59 ozledio aktiviravši bombu u masi koja je napuštala koncert američke pevačice Arijane Grande.

Sudeći po socijalno-političkoj pozadini, možda je tačnije ovo drugo poređenje, jer ono ukazuje i na nepoželjni bumerang efekat zapadnih vojnih i specijalnih intervencija.

Abedi se nedelju dana pre napada vratio u Mančester iz Libije, gde je njegov otac Ramadan, koji je svojevremeno od Gadafija pobegao u Britaniju, a onda se, dok su britanske vlasti „gledale kroz prste“, kada je došao trenutak, vratio u Libiju da se bori u okviru antigadafijevske, Libijske islamističke borbene grupe bliske Al kaidi.

Područje u Mančesteru u kome je Salman Abedi odrastao bilo je stecište brojnih drugih militanata.

Od Male Italije u Njujorku tridesetih godina, preko turskog Krojcberga u Berlinu sedamdesetih, do Milebeka u Briselu dvehiljaditih nije nepoznat fenomen „paralelnih struktura“ koje vladaju u naseljima u kojima su koncentrisani neintegrisani i često deprimirani migranti u zapadnim megapolisima.

I ranije je bilo signala da je ta smeša potencijalno eksplozivna: u noći između 27. i 28. oktobra 2005. u pariskom predgrađu Kliši su posle pogibije dvojice adolescenata izbili teški neredi uz paljevine i masovne sukobe s policijom, pa se proširili na velike delove Pariza. Serija žestokih sukoba uz paljevine u Londonu, Bristolu, Liverpulu, Mančesteru, Lidsu od 6. do 9. avgusta 2011. eksplodirala je nakon ubistva dvadesetdevetogodišnjeg tamnoputog Marka Dagana, oca četvoro dece.

Sada se ta eksplozivna smeša dubokih socijalnih kontroverzi sinergijski povezuje s aktuelnim problemom terorizma čiji uzrok mnogi vide isključivo u ideologiji Islamske države koju treba osujetiti, raskrinkati i ukloniti sa lica zemlje.

Dežurna politička retorika (i britanske premijerke Tereze Mej) govori o tome da se mora sprečiti teroristička indoktrinacija mladih preko interneta, ali, reklo bi se da uzroci te tragedije koja se ponavlja nisu u virtuelnom prostoru, nego na zemlji.