Ime kao sudbina

Za „Vreme“ iz Soluna

U nedelju 4. februara reka ljudi sa plavo-belim i žuto-crnim zastavama slivala se iz svih pravaca u centar Atine, na trg Sintagma. Ispred grčke skupštine su skandirali „Makedonija je Grčka!“ Mobilni telefoni, foto-aparati, kamere, dronovi – snimalo se svim i svačim. Događaj su prenele sve veće grčke i strane, privatne i javne televizije.

Na protest su došli svi mogući desni ekstremisti, radikalni i konzervativni nacionalisti, popovi i članovi raznoraznih crkvenih organizacija, ali i „uznemireni“ i nezadovoljni građani, koji su stigli u Atinu iz raznih delova Grčke. Zvanična procena policije je da je bilo 140.000 demonstranata, dok su organizatori govorili o pola miliona, a neki čak i o milion ljudi. U svakom slučaju, skup je bio velik i raznovrstan.

Svojim prisustvom i govorima skup su obeležili i pohvalili uglavnom desničarski političari, kao što su bivši premijer Adonis Samaras ili vođa neonacističke partije Zlatna zora Nikos Mihaloliakos.

MAKEDONIJA JE GRČKA: Bilo je, međutim, i levičara. Jedan od glavnih govornika na ovom svojevrsnom „molebanu“ bio je i devedsettrogodišnji legendarni muzičar i kompozitor Mikis Teodorakis, stari komunista koji je u mladosti bio iskusio progone, zatvore i mučenja kako nemačkih okupatora, tako i grčke hunte (1967–1974).

Teodorakis u očima grčkog naroda predstavlja simbol otpora, borbe protiv fašizma i za slobodu. Vezan za invalidska kolica, održao je vatreni govor, vikao u mikrofon: „Ja se ne sramim kao ovi etnonihilisti na vlasti! Ostaću veran svetim senima naših predaka koji su nas učili šta znači ljubav i žrtva za domovinu. Makedonija je jedna, bila je, jeste i biće uvek grčka!“

Masa je na to klicala nacionalističke i patriotske parole: „Helada ujedinjena, nikad poražena“. Vijorile su se hiljade zastava; jedna grčka zastava imala je 150 kvadratnih metara. Kao u nekom nacionalističkom transu, okupljeni ljudi su skandirali protiv upotrebe reči „Makedonija“ u imenu „Republika Makedonija“, iako Ujedinjene nacije privremeno koriste ime „Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija“ (BJRM).

NADREALNA GRČKA: „Danas je demonstrirala nadrealna Grčka: popovi koji polažu pravo na Makedoniju i Aleksandra Velikog, iako je njihova crkva mrzela antičku grčku civilizaciju i učinila sve što je bilo u njenoj moći da je uništi. Mikis Teodorakis se danas našao u zagrljaju potomaka onih koji su ga mučili na Makronisosu (jedno od grčkih „golih otoka“), koji su ga prognali iz zemlje i zabranili njegove pesme, koje i danas većina organizatora ovog skupa mrzi,“ komentarisao je događaj poslanik vladajuće Sirize u Evropskom parlamentu Steljos Kouloglou.

Ovaj atinski „moleban“ za Makedoniju bio je nastavak prethodnog koji je održan 21. januara 2018. godine u Solunu, gde se oko Bele kule i spomenika Aleksandru Velikom okupilo više od 100.000 Grka. I oni su došli da izraze svoje neslaganje sa bilo kakvim kompromisom između Atine i Skoplja koji bi dozvolio severnom komšiji Grčke da svojim zvaničnim imenom obuhvati i ime Makedonija; pa makar i u kombinaciji sa nekim opisnim pridevom, kako bi mu se konačno otvorila vrata za ulazak u NATO i Evropsku uniju, na šta Atina uporno stavlja veto.

VIZANTIJSKI SUKOB: Ovaj spor oko imena između Grčke i njenog „malog severnog suseda“ traje već četvrt veka, spada u jedno od „otvorenih pitanja na Balkanu“ i zbunjuje strance i evropske posmatrače. Za racionalne i nepristrasne evropske analitičare radi se o sukobu „vizantijskog tipa“, ili čak nekoj vrsti civilizacijskog ili kulturnog rata koji je započeo 1992. kada se BJRM osamostalila pod imenom „Republika Makedonija“.

Nije se tada radilo, niti se sada radi, o promeni granica i osvajanju teritorija, već o prisvajanju simbola i imena, zastave slavnih predaka i odbrane kulturnog nasleđa, istorije i identiteta obeju suprotstavljenih strana.

U demonstracijama koje su održane u Solunu i Atini, u periodu kada se razbuktavao rat u Jugoslaviji, skupilo se gotovo po milion demonstranata da protestuje zbog toga što Makedonci upotrebljavaju ime „Makedonija“. Još tada su primorali grčke političke partije da zauzmu nepokolebljiv stav prema Skoplju.

PRIVREMENO REŠENJE I VETO: Nekoliko godina kasnije, 1996. godine, zavađene strane su pod pritiskom SAD i EU potpisale „privremeni sporazum“ kojim su ublažile razlike imenom BJRM, ili na engleskom „former Yugoslav Republic of Macedonia“ (FYROM). Istovremeno, ekonomski odnosi dveju zemalja su procvetali: u BJRM su Grci ostvarili mnoge investicije, posete Makedonaca Grčkoj prelaze milion na godišnjem nivou, a hiljade Makedonaca kupile su vikendice na obalama severne grčke Makedonije, u okolini njenog glavnog grada Soluna.

2008. godine na samitu NATO u Bukureštu, u vreme dok je u Skoplju na vlasti bila nacionalistička partija VMRO DPMNE sa premijerom Nikolom Gruevskim na čelu, Grčka je stavila veto na ulazak severnog suseda u Severnoatlantski savez dok se pitanje imena trajno ne reši. Većina grčkih političkih stranaka tada se složila oko tolerantnije „nacionalne linije“, da prihvate da zvanično ime severnog suseda uključuje i ime Makedonije, ali sa geografskom odrednicom i pod uslovom da isto ime bude korišćeno erga omnes, tj. isto od svih.

Tada je to Gruevski ne samo odbio, već je njegova vlast počela da stvara „antičke makedonizme“ menjajući imena aerodroma i puteva, gradeći u centru Skoplja „nacionalistički Diznilend“ gde statue Aleksandra Velikog koegzistiraju sa bugarskim carem Samuilom i vizantijskim carem Justinijanom. To je naljutilo Grke i zamrzlo pregovore, sve dok se na izborima 2017. nije promenila politička situacija u Skoplju i na vlast došao pomirljivi lider socijaldemokrata Zoran Zaev, koji je ponovo podgrejao nadu za pronalaženje uzajamno prihvatljivog rešenja.

ČEMU TOLIKO UZBUĐENJE: Makedonija je najveća od devet grčkih pokrajina i sastoji se od Zapadne Makedonije, Centralne Makedonije, Istočne Makedonije i Trakije. Graniči sa tri zemlje: Bugarskom, Turskom i BJR Makedonijom. Prostire se na površini od 34.000 kvadratnih kilometara na kojoj živi 2,7 miliona stanovnika. Glavni grad grčke Makedonije je Solun sa 1,2 miliona stanovnika. Grčka Makedonija čini 51 odsto čitave geografske Makedonije (38 odsto pripada BJRM, deset odsto Bugarskoj i jedan odsto Albaniji), a obuhvata istovremeno i gotovo celu istorijsku, tj. antičku Makedoniju sa bezbrojnim arheološkim nalazištima koja po svemu imaju helenske, tj. grčke karakteristike.

Antički Makedonci (Makedonoi) su bili Grci, tvrde ne samo današnji Grci, nego i većina svetskih istoričara, arheologa, klasičnih filologa i ostalih naučnika koji se bave antikom. Njihov jezik i imena su bili grčki, bogovi koje su obožavali bili su grčki, njihova arheološka nalazišta dokazuju grčko, tj. helensko poreklo. Aleksandar Veliki koji je pobedio Persijance i osvojio celu zapadnu Aziju stigavši do Indije, sagradio je desetine gradova po uzoru na grčke gradove i otvoreno i svesno širio helensku kulturu. Njegov učitelj Aristotel je bio jedan od najvećih grčkih filozofa. A to, da li su Aleksandar i stari Makedonci bili poreklom Heleni, sa čim se slaže većina naučnika smatrajući Makedonce jednim od grčkih plemena, ili su rezultat dugovekovne i stalne helenizacije, to ne bi trebalo da bude toliko važno pitanje za političare, koliko za istoričare i arheologe.

SVETLO NA KRAJU TUNELA: Danas, posle četvrt veka neefikasnog spora Atine i Skoplja, nazire se svetlo na kraju tunela. U Skoplju je prošle godine došlo do promene vlasti, a levičarska vlada u Atini, koja je na vlast došla 2015, pokušava da poboljša odnose sa svim svojim susedima.

Naročito poslednjih godinu dana sve ide u prilog tome da su obe strane spremne da izvade „trn iz oka“ koji ometa poboljšanje bilateralnih odnosa. Ako pobedi politički realizam, brzo će se naći obostrano prihvatljivo rešenje i ime će prestati da izaziva raznovrsne emocionalne reflekse na obema stranama.

Sredinom januara 2018. godine specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija Metju Nimic nominovao je pet imena u pregovorima Atine i Skoplja: Nova Makedonija, Severna Makedonija, Gornja Makedonija, Vardarska Makedonija, Makedonija (Skoplje). Dogovoreno ime trebalo bi da se primenjuje erga omnes, kako na međunarodnom nivou, tako i u bilateralnim odnosima dveju zemalja. Grčka vlada za sada preferira dva imena: Gornja Makedonija i Nova Makedonija, bez prevođenja na engleski Macedonia.

GESTOVI DOBRE VOLJE: Krajem januara su se u švajcarskom Davosu sastali premijeri Aleksis Cipras i Zoran Zaev ne bi li približili stavove do juna, kada Skoplje očekuje zvaničan poziv za članstvo u NATO. Kao gest dobre volje, Zaev je odlučio da preimenuje skopski aerodrom „Aleksandar Veliki“ u „Kiro Gligorov“, a makedonsku deonicu nekadašnjeg Titovog autoputa Bratstvo i jedinstvo „Aleksandar Makedonski“ u „Bulevar prijateljstva“.

Cipras je, sa svoje strane, obećao da će u grčkom parlamentu izglasati dva Sporazuma o pridruživanju BJR Makedonije Evropskoj uniji i da će povući veto sa ulaska ove zemlje u takozvanu „Jadransku inicijativu“. Obećao je i da će, kako se bude odmicalo sa radom na rešenju pitanja imena, slediti i druge pozitivne mere izgradnje poverenja.

S obzirom na to da se pregovori intenziviraju i željeni kompromis je na vidiku, burnije su i reakcije opozicije na obema stranama, posebno iz redova nacionalista i ekstremne desnice. Tako su dva nedavna masovna mitinga u Solunu i Atini pokazala da put do rešenja neće biti ni lak ni politički jeftin.

„Očigledno je da Grci i inače ne veruju svom premijeru Ciprasu i ministru inostranih poslova Kotziasu, a kamoli kada se radi o nacionalnom pitanju od vrhunskog značaja kao što je ovo“, izjavio je Kiriakos Micotakis, predsednik najveće opozicione stranke Nova Demokratija (ND).

Većina Grka, pak, smatra da se veliki problemi spoljne politike ne smeju rešavati u znaku fanatizma i netolerancije. Sredinom devedesetih godina tadašnji ministar spoljnih poslova Grčke Teodoros Pangalos je rekao nešto za BJR Makedoniju što se pamti i danas: „Da ta zemlja ne postoji, trebalo bi da je izmislimo“, jer je njeno postojanje, čak i sa imenom koje se ne sviđa Grcima, geopolitički isplativo za Grčku.

Atina, koja izlazi iz dugogodišnje krize i ekonomski se oporavlja, želi konačno da na severu ima stabilnog suseda koji napreduje i integriše se u evroatlantske strukture kako bi bliže i direktnije sarađivali promovišući zajedničku politiku o „zajedničkom balkanskom razvoju“. Po svemu sudeći, i vlada u Skoplju želi isto. Komplikovano pitanje imena mnogi nazivaju i Gordijevim čvorom, pa kako je Aleksandar Veliki umesto da ga reši izabrao da ga preseče, nije isključeno da nešto tako na kraju uradi i Aleksis Cipras.