Samo četiri meseca nakon što je stupio na dužnost, premijer Manuel Vals je na opšte iznenađenje podneo ostavku i raspustio vladu. Predsednik Francuske Fransoa Oland ga je odmah potom ovlastio da u najkraćem roku sastavi novu vladu i to u „skladu sa smernicama koje je nedvosmisleno odredio“, odnosno „solidarnu, kako u delovanju tako i u nastupu“.
Neposredan povod neočekivano oštroj reakciji premijera bio je ispad ministra privrede Arnoa Montbura – harizmatičnog tribuna i predvodnika levog krila vladajuće Socijalističke partije (PS) – koji je u nedelju na tradicionalnom prazničnom mitingu u svojoj izbornoj jedinici izjavio da će „od predsednika zatražiti snažan zaokret u ekonomskoj politici zemlje“. Pridružio mu se i ministar prosvete Benoa Amon, koji je rekao da proklamovana „solidarnost (unutar vlade) ne znači i pokoravanje“. Montbur je inače poznat po svojim kritikama na račun kako ekonomske tako i evropske politike vlade kojoj pripada. Nedavno je u opširnom intervjuu „Mondu“ izjavio i da treba odbaciti „nemačku dogmu koja se nameće čitavoj Evropi“ o ograničenju budžetskog deficita i uputio još niz oštrih kritika na račun ekonomske politike nemačke kancelarke.
Tako se usred duboke ekonomske krize (praćene krizom konkurentnosti i zapošljavanja) Francuska našla u političkoj krizi, a brojni zvaničnici i mediji se pitaju nije li nastupila kriza režima, s obzirom na parlamentarnu većinu sve više nalik šagrinskoj koži i podršku predsedniku Olandu koja se srozala na istorijski minimum od 17 odsto.
SUKOB UNUTAR SOCIJALISTA: Uzroci ove političke krize leže u sukobu unutar vladajućeg PS-a u pogledu shvatanja i sprovođenja ekonomske politike zemlje. U pitanju je sukob između dve frakcije, leve – klasičnog socijalističkog usmerenja, i desne – socijaldemokratskog, odnosno socijalliberalnog tumačenja mehanizama za podsticanje posrnulog ekonomskog rasta. Ukratko, radi se o sukobu između pristalica podsticanja tražnje – levog, manjinskog bloka, i aktuelnih socijalliberalnih reformatora koji žele da podstaknu ponudu kroz niz poreskih olakšica preduzećima.
Raskol unutar ionako tesne parlamentarne većine (PS ima većinu od samo jednog mandata) nastupio je već na samom početku Valsovog mandata kada je predstavio „pakt odgovornosti“ od 41 milijarde evra poreskih olakšica preduzećima. Nakon oštrih kritika iz levog tabora svoje stranke, te otvorenog uzdržavanja od glasanja o podršci premijerovom ekspozeu izvesnog broja socijalističkih poslanika, predsednik Oland je zacrtani program morao da dopuni „paktom solidarnosti“ od 5 milijardi evra olakšica i podsticaja najugroženijim slojevima stanovništva, već teško pogođenim rekordnom nezaposlenošću.
I jedna i druga škola mišljenja pozivaju se na iste, veoma loše ekonomske pokazatelje i sumorna predviđanja – nulti privredni rast, budžetski deficit preko 4 odsto BDP-a, rekordna stopa nezaposlenosti (3,4 miliona nezaposlenih, tj. 9,7 odsto u trećem kvartalu 2014), rizik od deflacije. Liberalna struja predsednika Olanda i premijera Valsa osporava podsticanje tražnje, koja osim povećanja javnog duga, na osnovu iskustva, dovodi do porasta uvoza (dakle i spoljnog duga), čime Francuska paradoksalno subvencioniše ekonomski oporavak zemalja iz okruženja. Montbur i ostali (ne samo levo orijentisani političari i ekonomisti) protivnici su stezanja kaiša i bezuslovne politike štednje i pozivaju se na zvanično saopštenje vlade da se svođenje deficita u evropske „dogmatske“ okvire ne može očekivati ni iduće godine. Oni se pozivaju na nepovoljna zvanična predviđanja u pogledu ekonomskog rasta i smanjenja nezaposlenosti, istovremeno upozoravajući na opravdan rizik od deflacije – u koju je, ako se pogleda širi evropski kontekst, letos zapao Portugal, dok je situacija u Italiji, Španiji, Irskoj i Grčkoj veoma zabrinjavajuća.
KRIZA VLASTI: Intenzitet ove političke krize francusku i evropsku javnost daleko više zaokuplja od aktuelnih medijskih nagađanja o sastavu nove vlade. Politička linija predsednika Olanda je nedvosmislena – nema odstupanja od definisanih smernica iz domena ekonomske politike. Manevarski prostor vlade sve se više sužava i postavlja se pitanje hoće li obezbediti neophodnu parlamentarnu podršku ili će biti primorana da pribegne vladavini pomoću dekreta koju joj omogućava kontroverzni član 49.3 francuskog ustava. Drugi rizik od gubitka parlamentarne većine svakako je i potencijalno raspuštanje skupštine i raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora, na kojima bi prema svim predviđanjima sadašnja vladajuća većina otišla u opoziciju, u opštem rasulu i na dugo vreme. Valsova ostavka je upozorenje ps-u da se ne kocka sa skupštinskom većinom, ali i apel na širi konsenzus u parlamentu. Ostaje još da se vidi šta će biti naredni koraci Arnoa Montbura, kritičara slobodnog od političkih stega zvaničnog mandata, pogleda uprtog u predsedničke izbore 2017.
A opozicija? Francuska opoziciona, desničarska Unija za narodni pokret (UMP) već duže vreme uzdrmana je brojnim, prevashodno korupcionaškim aferama, kako onim unutarpartijskim tako i onim vezanim za bivšeg predsednika Sarkozija – čiji se povratak u politiku stalno odlaže. Zato na aktuelnu krizu za sada odgovora uobičajeno oštrim kritikama raskola u vrhu izvršne vlasti i neslaganja u redovima vladajuće većine, ukazujući na ozbiljnu krizu institucija. Ipak, UMP u ovom trenutku više zaokuplja interna izborna kampanja za predsednika partije, te pregrupisavanja u perspektivi predsedničkih izbora 2017. Osim toga, UMP dodatno diskredituju ishitrene izjave pojedinih zvaničnika koji ni u slučaju hipotetičke pobede na potencijalnim prevremenim izborima ni po koju cenu ne bi ušli u kohabitaciju s Olandom – što bi bila kriza režima za koju francuska javnost svakako nije raspoložena.
A Marin le Pen? Budući da hronično pati od tanke ekonomske argumentacije, ekstremno desničarski Nacionalni front (FN) apeluje na predsednika Olanda da raspusti parlament i „ponovo pozove narod na izjašnjavanje“. Svoje najoštrije kritike ipak adresira na Brisel, poslovično pozivajući na odbijanje diktata i dogmi nenarodnih tehnokrata evropske administracije.
Aktuelna previranja u Francuskoj za sada ne izazivaju vidljivu uznemirenost na široj, evropskoj sceni, o čemu svedoči pre svega krajnje odmerena izjava kancelarke Merkel, koja je samo ponovila podršku reformskom putu kojim je Francuska krenula. Postoji i škola mišljenja prema kojoj, paradoksalno, ova unutrašnja politička kriza na izvestan način može osnažiti francusku poziciju u EU. Naime, poznato je da nemačko mnjenje iznad svega ceni kapacitet i doslednost političara u sprovođenju preduzetih mera – prenebregavajući povremeno činjenicu da te mere, pojedinačno posmatrano, mnoge zemlje vode u deflaciju. Ne odustajući od zacrtanih ekonomskih smernica, Oland time (samo dan pred samit Evropskog saveta) istrajava na svojoj političkoj liniji. Time istovremeno stvara prostor poverenja, potreban da Nemačka donekle olabavi svoj stav u pogledu dodatnog podsticaja tražnje, makar u okvirima evrozone.
Hoće li Oland zaokružiti svoj – po mnogima okasneli – Bad Godesberg (socijalliberalni zaokret po uzoru na preobražaj nemačkog SPD-a pod vođstvom Gerharda Šredera) i time ne samo spasiti svoju vladu i svoju zemlju pokrenuti ka izlazu iz krize, već po mnogima spasiti i svoj ugroženi predsednički mandat, za sada je više nego nezahvalno prognozirati.
