Toni Bler je 1997. godine prvi put u Dauning strit 10 ušao kao „bambi“, a četiri godine kasnije, u rezidenciju britanskog premijera vraća se kao „terminator“, koji je na parlamentarnim izborima gotovo dotukao dezorijentisane konzervativce.
Nadimci koje su 48-godišnjem Bleru prišili maštoviti urednici ostrvskih tabloida precizno odražavaju njegov politički razvoj – dok je bio u opozicionim klupama, smatran je suviše finim za bespoštednu političku borbu, ali kao premijer vlada gvozdenom pesnicom, iako, paradoksalno, njegova politička platforma još nije potpuno definisana, a javnost tek očekuje prave plodove ere laburizma u koju je Velika Britanija očigledno ušla.
Naslovi u moćnoj bulevarskoj štampi, koja je svesrdno podržala Blera, najbolje odražavaju takva očekivanja običnih Britanaca. „Nazad na posao!“ zapovedio je uticajni „Dejli miror“, a najtiražniji „San“ je sa naslovne strane vladi poručio – „a sada, da vidimo rezultate“.
Te protivrečnosti prelomile su se najjasnije kroz političku sudbinu Robina Kuka, koga je Bler ekspresno smenio sa dužnosti šefa britanske diplomatije i postavio ga za lidera laburističke većine u Donjem domu koja je sa 179 opala na 166 poslanika, ali je i dalje apsolutna. Laburisti su osvojili 413 mandata, ostavivši daleko iza sebe konzervativce koji će imati 166 poslanika i liberalne demokrate sa 52 člana parlamenta.
ODLAZAK „PERJANICE„: Kuk je, naime, smatran perjanicom „novog laburizma“, tvorcem njegove „moralističke“ spoljne politike i, naročito, vodećim pobornikom proevropske opcije, što je u poslednjoj deceniji najosetljivija tema u britanskoj politici. U trenutku kada se, prema preovlađujućoj oceni, očekuje ubrzavanje hoda Velike Britanije ka referendumu o pristupanju Evropskoj monetarnoj uniji i prihvatanju eura, čije je održavanje premijer Bler već obećao, smenjivanje Kuka došlo je kao potpuno iznenađenje.
Iako su se glasine o tome pojavile ranije, visoki zvaničnici Forin ofisa su do kraja odlučno odbijali takvu mogućnost. Sastanak premijera i šefa diplomatije potrajao je nekoliko sati, iz čega bi se moglo zaključiti da je Kuk bio šokiran vešću koju je čuo. To je pokušao da prikrije izjavom da je oduševljen što će više vremena provoditi u parlamentu, u kojem odavno uživa reputaciju izvanrednog diskutanta britkog jezika i bistrog uma, iako je pre izbora jasno stavio do znanja da želi da zadrži svoj položaj. „Ponosan sam na ulogu koju sam igrao u jednom od najvećih vladinih dostignuća u prvom mandatu, a to je transformacija našeg položaja u Evropi“, rekao je Kuk.
U pokušaju da Britaniju smesti u srce Evrope, taj omaleni riđokosi 55-godišnji Škotlanđanin, koji se i sam šali na račun svog „nedostatka klasične lepote“, prošle godine je izazvao pravu buru izjavom da je prihvatanje eura, na kraju krajeva, „neizbežno“. Uživao je, doduše, podršku prvog ministra koja je, međutim, bila rezervisana i ograničena na konstataciju da treba prihvatiti jedinstvenu monetu, ali kad budu stvoreni odgovarajući uslovi i narod tu odluku odobri na referendumu.
Zasnivanje spoljne politike na moralnim pretpostavkama donelo mu je, dok je bio na čelu Forin ofisa, više nevolja nego koristi. Nagoveštajem da bi Britanija mogla biti posrednik u krizi oko Kašmira potpuno je, na primer, pokvario kraljičinu posetu Indiji, a potom je izazvao i skandal u Izraelu, kada je posetio jedno jevrejsko naselje u arapskom istočnom Jerusalimu. Bio je kritikovan i zbog kontroverzne prodaje britanskog oružja Indoneziji i Zimbabveu. Svoj ugled u zapadnoj javnosti uspeo je da popravi tek kao vodeći „jastreb“ tokom vazdušne intervencije NATO-a protiv SRJ-a koji se, sekundirajući premijeru Bleru, zdušno zalagao za kopnenu ofanzivu, što su Amerikanci, međutim, dočekivali prilično hladno, a ponekad i sa nevericom.
KONKURENT: Novi šef Forin ofisa Džek Strou (53) poznat je kao „čovek za krize“ sa kojima se često suočavao kao ministar unutrašnjih poslova u prvoj Blerovoj vladi. Strou je hapsio bivšeg čileanskog diktatora Augusta Pinočea, a potom odlučivao kome će ga izručiti, Španiji ili domovini; šokirao je javnost kada je američkom bokseru Majku Tajsonu odobrio britansku vizu, iako je ovaj robijao zbog silovanja i, ništa manje, predlogom da se granica za dobrovoljno stupanje u homoseksualne odnose zakonom smanji na 16 godina.
Na optužbe da je „desničar“, hladno je odgovarao da „nije antiliberal“, već, naprotiv, „klasičan liberal kada je reč o privatnom životu ljudi“. U svom privatnom životu, međutim, nije baš oličenje liberala: kada je 1997. godine njegov tada 17-godišnji sin uhvaćen kako kupuje marihuanu u jednom pabu, Strou ga je smesta sproveo do najbliže policijske stanice.
Zanimljivo je i to da je tokom izborne krize u Sjedinjenim Američkim Državama jedino Strou glasno prekorevao što niko ne dovodi u pitanje pravo Džordža Buša mlađeg da vlada, jer je pobedio samo zahvaljujući pregršti spornih glasačkih listića, pri odzivu od tek 50 odsto. Njegov šef je sada dobio tek nešto veću podršku, a ironijom sudbine Strou će morati da posluje sa Bušovom administracijom koja, kako izgleda, ne pokazuje previše spremnosti da održi tradicionalne „specijalne odnose“ sa Britanijom koje su iskovali Ronald Regan i Margaret Tačer, a nastavili Bil Klinton i Toni Bler. Potvrda toga je i Bušova odluka bez presedana da tekuću evropsku turneju započne ne na Ostrvu, već u Španiji, uprkos tome što se u čestitki upućenoj Bleru radovao predstojećim godinama saradnje.
Imenovanje „evroskeptičnijeg“ Stroua za ministra inostranih poslova, međutim, ne znači nužno da će i politika Londona biti zasnovana na opiranju Briselu. Odluka o tome hoće li ne baš omiljeni euro zameniti drevnu funtu i kada, što će, prema nepodeljenom mišljenju, biti kamen međaš u novoj laburističkoj eri, ionako je u rukama Blera i ministra ekonomije Gordona Brauna, koji je zadržao svoj resor jer ga premijer smatra „briljantnim“.
MALI ODZIV: „Moramo da sprovedemo promene koje će nam omogućiti da budemo angažovani, da koristimo svoj uticaj, uživamo samopouzdanje, a ne da okrenemo leđa svetu i povučemo se u izolacionizam“, izdaleka je, već u prvoj izjavi nakon izbornog trijumfa, Bler nagovestio kuda smera.
Pošto je obećao da će na referendumu, za koji je Braun napomenuo da bi mogao biti godinama udaljen, zatražiti podršku Britanaca da prigrli euro, premijeru je mali odziv na parlamentarnim izborima ozbiljna opomena, tim pre što istraživanja javnog mnjenja pokazuju da čak 70 odsto građana želi da im u džepovima i dalje zvecka funta, premda je većina svesna da će, hteli to ili ne, za desetak godina plaćati eurom. Londonsko poslovno sedište Siti je, predviđajući takav razvoj događaja, reagovalo preosetljivo, pa je funta pala u odnosu na dolar na najniži nivo u proteklih 15 godina, iako su nezaposlenost i inflacija u Britaniji veoma niske.
Ravnodušnost mnogih glasača izražena odzivom od oko 60 odsto, najmanjim od 1918. godine, što znači da čak 18 miliona Britanaca nije želelo da odšeta do biračkih mesta, tumači se razočaranošću svim partijama ili uverenjem da su izbori ionako unapred odlučeni.
Svestan da mu je apatija građana najveći neprijatelj, Bler je uoči izbora isticao da je „svaki glas bitan“, uključivši u pridobijanje birača čak i svog najstarijeg sina, 17-godišnjeg Juana, a analitičari uzrok njegove nadmoćne pobede vide pre svega u potpunoj neprivlačnosti konzervativaca, za koje se jednostavno „ne može glasati“. Umesto da, kao 1997. godine, najavi „nov osvit“ za britansko društvo, pobednik je ovoga puta pozvao na „trezven“ pristup, možda i zbog tvrde činjenice da ga je podržala tek četvrtina građana s pravom glasa.
U svakom slučaju, Bler, koga nazivaju i „opreznim premijerom“, moraće da zauzme čvršći stav o nepovratnom ulasku Velike Britanije u središte Evropske unije nego ranije, kada je jedinstvenu evropsku monetu podržavao samo uslovno, a isto važi i za mnoge od reformi koje je do sada obećao i čije rezultate javnost sve nestrpljivije očekuje.
CEH „IZBORNOG PONIŽENJA„: Lider Konzervativne partije Vilijam Hejg sveo je svoju predizbornu kampanju upravo na odbranu funte, angažujući u tom cilju i svoju lepu suprugu Fion, a izbore na referendum o pristupu zajedničkoj moneti, što se pokazalo kao fatalna greška. Hejg, čija je harizma manja čak i od one „sivog čoveka“ Džona Mejdžora, platio je izborno poniženje ne samo podnošenjem ostavke već i povlačenjem iz politike.
On nije uspeo da iskoristi brojne probleme koji su Britaniju ophrvavali čak i uoči samog izbornog obračuna. Epidemija šapa i slinavke, protiv koje se vlada borila problematičnim masovnim uništavanjem stoke, što je dovodilo i do samoubistava farmera, a idiličan krajolik britanskog sela pretvorilo u ogromnu lomaču za spaljivanje trupala (pred jednom je i sam premijer povraćao, primetila je zlobna žuta štampa); nekvalitetan javni prevoz; krize u zdravstvenom i obrazovnom sistemu; opšti revolt zbog najviših cena benzina u Evropi koji je gotovo zaustavio saobraćaj u zemlji; rasni nemiri uoči i pucnjava u Severnoj Irskoj na sam dan izbora – samo su neke od tema koje su zadavale glavobolju vlasti, a koje opozicija nije znala da kapitalizuje.
Kao glavni kandidati za novog lidera pojavljuju se, za sada, bivši ministar odbrane Majkl Portiljo, koji je stari „pretendent na presto“, iako je po godinama mlad, i energična En Vajdkomb, ministarka unutrašnjih poslova u vladi u senci. „Pronađite novu Margaret Tačer ili nestanite“, poruka je koju Britanci upućuju torijevcima, ali to nije nimalo lako u dubokoj krizi identiteta u koju je nekada nepobediva partija zapala posle dva teška izborna poraza. Blerov „novi laburizam“ osvojio je srednju klasu, tradicionalno uporište konzervativaca, preuzimajući dobar deo njihove ideologije (i previše, kažu socijalistički tradicionalisti), što je čuvenog reditelja i levičara Kena Louča navelo da zaključi: „Sada imamo dve partije desnog centra.“
Najuzbudljivija stvar koja se, zapravo, dogodila na izborima u Velikoj Britaniji, bio je, slažu se u šaljivom tonu populistički mediji, levi kroše kojim je robusni zamenik premijera Džon Preskot, nekadašnji žestoki sindikalni aktivista, tokom kampanje pogodio jednog antivladinog demonstranta koji ga je prethodno gađao jajetom.
