Gruba igra

Za „Vreme“ iz Bona

Hrabra teza kaže da se čitava spoljna i ekonomska politika Donalda Trampa može iščitati iz tabela zemalja prema njihovom trgovinskom i platnom bilansu. Prema prvoj stavci – dakle razlici izvezene i uvezene robe – Kina je ubedljivo prva. Ali kada se tome dodaju usluge, kamate, turizam i novac na drugi način unet i iznet iz zemlje (platni bilans), onda je Nemačka neprikosnoveni šampion.

Prema procenama minhenskog Instituta za ekonomska istraživanja, Nemačka je prošle godine napravila novi rekord sa 297 milijardi dolara u plusu, dok je sledi Kina sa 245 milijardi. Da biste na toj listi našli SAD, morate da spustite pogled na samo dno i tako je već godinama – prošle sedmice je američko Ministarstvo ekonomije objavilo da deficit u trgovini robom i uslugama sa inostranstvom za prošlu godinu iznosi 502 milijarde dolara.

Države koje je Tramp pikirao tokom kampanje i na početku predsedničkog mandata upravo su one sa kojima američka privreda beleži najmasniji minus u trgovinskom bilansu – Kina (347 milijardi), Japan (69), Nemačka (65) i Meksiko (63). Pekingu i Meksiko Sitiju preti se uvođenjem drakonskih carina – parama ovih drugih Tramp hoće da finansira zid na granici sa Meksikom – dok je jedan od prvih poteza nove administracije bio povlačenje iz Transpacifičkog trgovinskog sporazuma koji je ratifikovao i Japan.

Sada dve zemlje čekaju verovatno mučni pregovori o bilateralnom sporazumu, a čitava Trampova filozofija stala je u rečenicu: „Ako, na primer, mi prodamo auto u Japanu i oni rade stvari koje nam onemogućavaju da prodamo auto u Japanu… o tome moramo da pričamo. Nije fer.“ Pritom, upravo američki proizvođači ne plaćaju carine u Japanu, dok japanska automobilska industrija u Americi mora da plaća 2,5 odsto carine. Američki proizvođači se uglavnom žale na visoke ekološke standarde u Japanu.

DOMINACIJA NEMAČKE: Taj primer podseća na to da je slobodna trgovina igra u kojoj neko mora da izgubi da bi neko drugi pobedio – Japanci i Nemci naprosto prave bolje automobile od Amerikanaca. Zbog ogromnih deficita gunđala je i Obamina administracija, ali joj to nije smetalo da forsira trgovinske sporazume sa pacifičkim prostorom i Evropskom unijom – oba u međuvremenu sahranjena. Sada u Beloj kući zaseda tip koji kaže: neću uopšte da se igram slobodne trgovine ako u njoj gubim. „Oni se igraju tržištem novca, igraju se devalvacije, a mi sedimo ovde kao gomila glupaka“, požalio se Tramp.

Optužbe iz Vašingtona na račun Berlina nisu ni nove ni sasvim neosnovane. Krajem januara je Piter Navaro, šef Trampovog Nacionalnog trgovinskog saveta, rekao da nemačka dominacija podriva mogući Transatlantski sporazum o slobodnoj trgovini (TTIP). „Nemačka je velika prepreka u tome da TTIP bude shvaćen kao pravi bilateralni sporazum. Nemačka eksploatiše druge zemlje u EU i SAD svojom maskiranom dojče markom koja je žestoko devalvirana“, rekao je Navaro za „Fajnenšel tajms“. Hoće reći – evro je krojen za Nemce i oni mu smanjuju vrednost kako bi izvezena roba bila konkurentnija.

To nije rasprostranjeni stav među ekonomistima. Slab evro je posledica politike Evropske centralne banke (ECB), koja već skoro dve godine za 60 do 80 milijardi evra mesečno pazari državne obveznice zaduženih zemalja, a uz to ide i referentna kamatna stopa koja je na nuli. Ideja je povećanje potrošnje i jačanje ekonomije zemalja koje još nisu prebrodile krizu, no sporedni efekat je pad evra. Kada je ECB u martu 2015. počeo sa spornim programom, evro je pao na 1,08 dolara što je bio najniži nivo evra još od američke invazije na Irak koja je 2003. oslabila američku valutu. Danas evro košta svega 1,06 dolara.

Na optužbe iz Vašingtona je kancelarka Angela Merkel odgovorila diplomatski da Berlin ne može da utiče na snagu evra jer je ECB nezavisna institucija. „Fajnenšel tajms“ podseća da se upravo Nemačka žestoko buni zbog kupovine državnih obveznica novcem ECB-a.

ŠTEDNJA, ŠTEDNJA, ŠTEDNJA: Nemačka, doduše, možda ne devalvira evro namerno, ali deo kritike o trgovinskoj hegemoniji uglavnom stoji. Već godinama je zato Berlin na meti kritika u okviru EU, G20 i Međunarodnog monetarnog fonda sa optužbom da nemačko blagostanje počiva na tuđoj grbači. Dok drugi kupuju nemačku robu, vlada u Berlinu ponaša se previše štedljivo. Posebno se na to žale zemlje evropskog juga, čije bi firme teoretski mogle da dobijaju više poslova ukoliko bi Nemačka investirala više javnog novca.

Jedan od glavnih „krivaca“ za štedljivost zove se Volfgang Šojble, ministar finansija u već drugom mandatu. Šojble je ideolog takozvane pozitivne nule u budžetu koju ne samo da je dostigao, već je za prošlu godinu preteklo 6,2 milijarde evra. Uprkos tome što ga koalicioni partneri nagovaraju da te novce investira u ulice, škole, pruge, on će vratiti delić nemačkog spoljnog duga koji iznosi nepojmljivih 1,3 biliona evra. „Ako u lošim vremenima uzimate kredite, onda u dobrim morate da ih vraćate“, rekao je Šojble. Merkelova je potpuno na njegovoj strani.

„Zidojče cajtung“ podseća da iznos svih investicija – državnih i privatnih – u Nemačkoj iznosi tek 20 odsto bruto domaćeg proizvoda, dok recimo u Irskoj, Švedskoj i Švajcarskoj taj procenat iznosi 24 odsto, u Norveškoj 23, u Austriji 22. „Ulice, pruge, obrazovne ustanove i širokopojasni internet nisu u stanju kakvo bi se očekivalo od jedne bogate zemlje. Iz budžeta već godinama tek svaki deseti evro odlazi na investicije“, piše „Zidojče“. Drugim rečima: nemačke makroekonomske brojke su trenutno ružičaste, ali da li će bez većih investicija biti takve i za dvadeset godina? Na ove kritike u Berlinu odgovaraju da je dolazak oko dva miliona izbeglica značio ogromne izdatke koji zapravo jesu investicije – za domove ili obrazovni sistem.

Nemcima se često zamera i relativno slaba unutrašnja potrošnja do koje dolazi kada plate ne rastu koliko bi mogle i kada građani previše štede. I na tu kritiku konzervativci koji predvode vladu daju prikraćen odgovor da Nemačka već jeste zemlja u kojoj je rad dobro plaćen, a tom argumentu prilažu i solidnu minimalnu satnicu od 8,5 evra bruto koja je na snazi dve godine.

Ali to je opet samo šminka – od 1991. je BDP po glavi stanovnika u Nemačkoj realno (prečišćeno od inflacije) porastao za 28 odsto. Sa druge strane, prosečna plata je u periodu 1991–2014. porasla za 12 odsto, ali medijalna plata je na kraju tog perioda niža nego na početku. Novac se taloži kod vlasnika kapitala, dok radnici od monumentalnih uspeha Nemačke nemaju ništa više osim relativno mali rizik da na duži period ostanu bez posla. Naprotiv – kako su plate rasle zbog inflacije, tako je radni čovek upadao u sve više poreske grupe i više davao državi. To je takozvana hladna progresija.

Problem zarada koje nisu toliko visoke koliko bi mogle da budu („radnici su prevareni za bar četvrtinu svog novca“, piše „Kontra magazin“) produbljuje jaz između bogatih i siromašnih, koji je u Nemačkoj skandalozno dubok, te stvara trajni problem u penzionom sistemu. Ako se ovako nastavi, kroz tridesetak godina će svaki drugi penzioner živeti ispod granice siromaštva.

SUFICIT KAO DOGMA: Slabi su izgledi da se tu nešto promeni, piše nemački novinar Volfgang Minhau za „Fajnenšel tajms“: „Vladajući demohrišćani imaju dogmatsku potrebu za fiskalnim suficitom. Da bi se on smanjio, potrebno je ne samo da Angela Merkel izgubi izbore u septembru, nego i da njena stranka uopšte ne bude deo sledeće vlasti. Drugim rečima, rešenje bi donela vlada ekstremne levice – koalicija socijaldemokrata, Zelenih i Levice – ili apsolutna većina za Alternativu za Nemačku. Srećno s tim. Pozivi na više investicija u trenutnom političkom okruženju su realni otprilike kao kada biste zamolili dobru vilu da uzme nemačke novčiće i preraspodeli ih onima u evrozoni, kojima su novčići potrebniji. U realnosti će nemački platni suficit i dalje postojati, a kritike iz SAD postaće glasnije. No za razliku od Evropske komisije, SAD ima adute.“

Adute? Recimo, Tramp je već podviknuo da Amerika neće skoro sama da izdržava NATO i time podsetio da je obaveza članica te alijanse da dva odsto BDP-a daju za odbranu. „Time Tramp nije mislio na Rumune i Bugare“, primećuje cinično „Berliner morgenpost“. Nemačka je trenutno na 1,5 odsto izdataka, i najkasnije do 2020. treba da dođe na projektovana dva odsto.

Drugi adut preko kojeg SAD mogu da umanje svoj deficit u trgovini sa Evropom jeste sporazum CETA između EU i Kanade koji je već potpisan i čeka na ratifikaciju. Jer čak 40.000 američkih firmi ima svoja predstavništva ili kćerke-firme u Kanadi, pa će preko njih moći da uživa pogodnosti izvoza u EU, dok SAD same ne moraju da otvaraju tržište.

Treći adut je za sada samo pretnja – Tramp je rekao da će visokim carinama oglobiti one države sa kojima SAD imaju platni deficit. Nemci se najviše boje za industriju automobila, svoju najvažniju izvoznu granu.

Bečki „Standard“ primećuje da Tramp „stiskajući Nemačku“ zapravo samo Nemačkoj čini uslugu. Jer zemlje sa jakim platnim suficitom postaju po definiciji poverioci onih kojima treba pozajmiti novac. Recimo, upravo Sjedinjenim Državama. Amerika pritom ima prednost, jer je većina svetskih tokova novca indeksirana u njenoj domaćoj valuti koju Federalne rezerve po potrebi devalviraju kako bi poveriocima bilo realno vraćeno manje nego što su pozajmili.

„Zemlje sa hroničnim platnim suficitom su gubitnici svetske privrede koji se osećaju bogato iako su siromašni“, piše austrijski list. „Zato bi pre svega bilo u interesu Nemačke da promeni svoju ekonomsku politiku. Jedan od boljih viceva istorije je to što jedan primitivni i opasni predsednik SAD, koji o ekonomiji nema pojma, sada primorava Nemce da im bude bolje.“

Tramp propoveda mržnju

Izbor doskorašnjeg ministra spoljnih poslova i socijaldemokrate Franka-Valtera Štajnmajera za predsednika Nemačke svakako neće doprineti dobrim odnosima Berlina i administracije Donalda Trampa. Još u jeku izborne kampanje u SAD Štajnmajer je Trampa nazvao „propovednikom mržnje“.

Iako predsednik Nemačke ne može samostalno da vodi spoljnu politiku, on može da stavlja akcente. A jedan od akcenata Štajnmajera kao kandidata za predsednika je bio da Trampu čak nije ni čestitao na pobedi. To je, primećuje deo nemačkih medija, u duhu dobre diplomatske prakse preko usana prevalio čak i predsednik Meksika.

Štajnmajer u Trampu vidi „realnu opasnost“. „Ne želim ništa da ulepšavam“, rekao je, „mnogo toga biće teško.“ Prema njegovim rečima, odnosi između SAD i Nemačke spadaju u „temelje Zapada“, te se on nada da neće biti velikih obrta u spoljnoj politici SAD, a ne zna se kako će Tramp voditi Ameriku.

Dosadašnji ministar privrede i šef socijaldemokrata Zigmar Gabrijel, koji je Štajnmajera nasledio na funkciji ministra spoljnih poslova, nazvao je Trampa „prethodnikom autoritarne i šovinističke internacionale“ i uporedio ga sa Putinom, Erdoganom, Kačinjskim i Marin le Pen.

Čak je i poslovično uzdržana kancelarka Angela Merkel čestitajući Trampu na pobedi rekla da će se odnosi između Nemačke i SAD zasnivati na poštovanju demokratskih principa i standarda, što su neki komentatori ocenili kao do sada nečuveno obraćanje Berlina Vašingtonu, kao očitavanje demokratske lekcije Americi, koja je liberalnu demokratiju posle Drugog svetskog rata implementirala u Nemačkoj.

Nemačka privreda, piše nedeljnik „Špigel“, sprema se da odgovori na moguće ekonomske mere Trampove administracije usmerene prema Nemačkoj i Evropskoj uniji.

A. I.