Godina razočaranja

(Specijalno za „Vreme“ iz Bagdada)

Danju zidar, Nadžim Abdul Amir (26), svako veče radi na crno kao verski instruktor. Nadžim strogo nadzire na desetine dečaka mlađih od 14 godina, postrojenih na neosvetljenoj poljani s pogledom na džamiju Mušin. Ovaj mršavi mladić kratke bradice, u trenerci i dukserici, gromoglasno im izdaje naredbe. Nadžim je mudarib, ili instruktor, koji šezdeset dečaka obučava kako se ispravno poštuje ašura, jedan od najvažnijih obreda za šiitske muslimane. Srž obreda je epska naracija o mučeniku Huseinu, trećem imamu, ili vođi šiitske zajednice.

Džamija Mušin nalazi se na glavnom putu na ulazu u bagdadski Sadr, šiitsko uporište sa oko tri miliona stanovnika. Na početku muharema, prvog meseca islamske godine (u februaru), na stotine hiljada stanovnika Sadra i milioni šiita iz celog Iraka, počinju uspon ka svetilištu u Kerbali. Njima se u obredu pridružuju šiitski hodočasnici iz Irana, kao i iz celog sveta, iz Libana, Saudijske Arabije, Pakistana, Indije, Avganistana i Azerbejdžana. Vrhunac svetkovine odigrava se na ašuru, desetog dana muharema.

DRUGAČIJE PRAZNOVANjE: Nadžim je volonter i ovogodišnju proslavu ašure smatrao je posebno značajnom. Biće to drugačija ašura od svih prethodnih, kaže, „za vreme Sadama smo praznovali krišom. Dok smo kuvali na ulici, pripadnici partije Baas bi nam prevrtali lonce.“ (Nadžim tada još nije znao da će u još uvek nestabilnom Iraku, tokom ovogodišnje ašure poginuti 18 osoba.)

Nadžimovi dečaci nose tamnu odeću i vojničke opasače o koje okače bič ili zandžin. Dobili su i značke koje su s ponosom okačili. Ahmed Sabah (13) je Nadžibov najbolji učenik i ujedno radud, ili pojac, koji predvodi pevanje pesama. To je deo islamske tradicije, objašnjava Ahmed. Dečaci se poređaju u vrstu, i Ahmed započinje sa pesmom lamenta. Dečaci se u ritmu udaraju po grudima, a obred se zove latimin. Bičem zamahuju naizmenično preko ramena, uzvikujući „ja Ali!“, u slavu Huseinovog oca mučenika, dok jedan dečak udara u aluminijumsku konzervu koja mu je poslužila kao bubanj. U ovakvoj procesiji hodaju do Karbala.

Za razliku od većine drugih – sunitskih muslimana – šiiti veruju da nakon smrti proroka Muhameda (632 g. nove ere) vođstvo nad umom, ili verskom zajednicom, treba da preuzme Muhamedova porodica, tj. da ga naslede njegovi potomci, počevši od Muhamedovog rođaka i zeta, Ali Ibn Abu Taliba. Međutim, kada je Muhamed umro, njegov najbolji prijatelj i tast Abu Bakir postao je prvi kalif (vođa muslimana). Abu Bakir vladao je od 632. do 634. i njega je nasledio Umar koji je vladao od 634. do 644, kada je ubijen. Na njegovo mesto došao je Utman koji je bio kalif od 644. do 656, kada je i on ubijen. Alija je plemenski sabor izabrao za četvrtog kalifa 656, a ubijen je nakon pet godina.

Muavija, vladar Sirije i veliki ratnik iz loze Umajad, postao je kalif nakon Alija. Porodica Umajad bila je neprijatelj Muhamedove loze Hašemita. Muavija je isprva osporavao proročanstvo Muhamedovo i jedan je od poslednjih iz Meke koji je primio islam. Muavija je bio i Alijev neprijatelj i optuživao ga je za Utmanovu smrt. Muavija je sklopio primirje s Alijevim najstarijim sinom Hasanom, koji se složio da se povuče iz politike. Kada je kalifova odora trebalo da pređe u ruke Muavijinog sina Jazida, Alijev mlađi sin Husein je to osporio. Husein je očekivao podršku stanovnika Kufe u južnom Iraku, gde je bilo sedište njegovog oca kalifa.

Husein je krenuo ka Kufi u pratnji 72 muškarca i članova njihovih porodica, ali je Jazid u međuvremenu ubedio vođe iz Kufe da se odreknu Huseina. Huseina i njegovu pratnju presreli su vojnici i primorali ga da se ulogori u pustinji nadomak grada Kerbale. Šemir Ibn Sad je predvodio Jazidovu vojsku koja je opkolila Huseinov logor, braneći im da se snabdevaju vodom iz Eufrata. Nakon desetog dana opsade, desetog dana meseca muharema (10. oktobar, 680 n.e.), Šemir i njegova vojska masakrirali su Huseina i njegove sledbenike. Žene i deca su prodati u roblje. Jazid je postao šesti kalif i vladao je iz Damaska.

Huseinovi sledbenici, poznatiji kao Alijevi šiiti (Alijevi pobornici), nisu priznali naslednike loze Umajad. Kerbala je postala odredište hodočasnika za sve šiite sveta i njihov duhovni centar. Većina šiita smatra da su prvih jedanaest imama bili ubijeni, dok je dvanaesti imam 847. godine n. e. čudom dospeo u carstvo nezemaljsko, i na sudnji dan se pojavio kao Mahdi, ili obećani Mesija. Veliki broj dana u godini šiiti obeležavaju u čast imama mučenika ali i u čast imama i savremenog doba, kao što je Muhamed Sadik al Sadir, koga su navodno ubili Sadamovi agenti 1999. godine.

ČUVANjE OBRAZA: Priče se iznova ispredaju u bezbroj ceremonija, a publiku čas ponese gnev, čas bude ganuta do suza zbog ispričanih tragedija. Ašura je obred posvećen mučeniku Huseinu. Šiiti se okupljaju da bi ožalili mučenika, a deo obreda je često i samokažnjavanje, od bičevanja do toga da se sebi kamom zaseče čelo. Ovaj ekstremni čin samokažnjavanja je kontroverzan u islamskom učenju, mahom zato što svojom surovošću daje lošu sliku o muslimanima. Nadžim kaže da je njegova džamija od radikalnog iračkog verskog vođe Muktade al Sadira dobila naređenje da se ne koriste kame kao i da ne sme biti samopovređivanja.

Pevači latmije, ili tužbalica, poput slavnog iračkog pevača Basema al Karbalaija i poznatih glumaca, do detalja opisuju opsadu u kojoj se našao Husein sa svojim sledbenicima u pustinji blizu Karbale, ali i Jazidovu svirepost, jer je udario na Huseina u petak u podne, u vreme molitve. U bioskopu „Naser“ u glavnoj bagdadskoj ulici Sadun, prikazuje se film „Husein, revolucionar i mučenik“. Muškarci i žene liju gorke suze dok gledaju poslednje scene koje prikazuju izdaju stanovnika Kufe, koji su se priklonili zlom Jazidu. Vrline šiitskih muslimana veličaju se nad nepravdom koju su počinili suniti kada su Huseinu ukrali kalifsku odoru, a nisu bili milostivi ni prema deci ni ženama. Dinastija Umajad je prokleta, a samim tim i njeni sledbenici, muslimani suniti.

Samokažnjavanje tokom svetkovine izvodi se kolektivno i javno pred celom zajednicom. Obredi traju i po dva meseca godišnje, tokom meseca safara i tokom ramadana u čast Alijevog stradalništva. Ovi obredi veoma su značajni u kulturi u kojoj je važno sačuvati obraz i sakriti slabosti, jer vernici tokom njih daju oduška svojim osećanjima.

Dr Ogastas Ričard Norton, profesor političkih nauka i antropologije na Univerzitetu u Bostonu, smatra da ovi obredi učvršćuju politički identitet zajednice i da su, na primer, preko njih šiitski muslimani u Libanu, Iraku i Iranu zbijali redove u političkom smislu. Savremene šiitske vođe su stradalništvo Huseina preobličile u uzor herojstva i žrtvovanja svim vernicima kako bi imali primer kako se treba boriti protiv okupatora. Stradanje u Karbali ima svojevrsnu političku komponentu i simboliku represije nad šiitima kroz istoriju. Tokom vladavine partije Baas u Iraku, koja je trajala bezmalo 35 godina, ovi obredi su bili zabranjeni. Obred ašure branili su i otomanski osvajači u XVI veku. Tokom 1974. godine obredi su postali svojevrsni vid političkog protesta. Policajci koji su 1977. došli da zabrane obred, naišli su na snažan otpor na putu hodočasnika između Nadžafa i Karbale. Gnevna gomila zauzela je policijsku stanicu a demonstranti su uzvikivali – „Sadame, ruke k sebi! Irački narod te ne želi!“

Obrede posvećene Huseinu često prati nasilje i u Pakistanu. Pobune su česte. Setimo se samo krvavih obračuna između sunita i šiita koji su sredinom šezdesetih izbili u Pandžabu kao i onog u Karačiju osamdesetih, zbog čega su vlasti zabranile obrede, što je samo učvrstilo veru šiita u svoju obespravljenost.

U istočnom delu Saudijske Arabije (Hasa), gde je koncentrisana šiitska manjina, u novembru 1979. izbili su neredi kada je oko 90.000 demonstranata tokom procesije nosilo slike Ajatolaha Homeinija, iako su saudijske vlasti šiitima zabranile da obeležavaju stradanje Huseinovo. Jake snage bezbednosti su intervenisale.

IZNEVERENE NADE: Tokom izraelskog napada na Liban u oktobru 1983, izraelski vojnici presreli su povorku šiita tokom obreda ašure kod grada Nabatije na jugu Libana. Šiitski vođa muftija Muhamed Mahdi Šmas al Din izdao je fatvu kojom je pozvao sve vernike da se suprotstave izraelskoj okupaciji, a Izraelci su bili poistovećeni sa Jazidom. Incident u Nabatiji bio je prekretnica za otpor muslimana izraelskoj okupaciji i podsticaj za političko jedinstvo šiita u Libanu.

Muharemske ceremonije najdramatičnije su ispolitizovane krajem 1978. Islamistička frakcija opzicije šahu u Iranu predvodila je proteste protiv šaha Reze Pahlavija, poredeći svoju borbu sa istorijskom borbom između Huseina i Jazida. Ajatolah Homeini iskoristio je muharemske svečanosti da uspostavi islamsku vladu u Iranu, a obrede je prikazao kao izraz konačnog otpora tiraniji i nepravdi.

Zbog decenijama duge obespravljenosti, šiiti u Iraku imaju velika očekivanja. Svrgavanje Sadama donelo im je nadu da će imati veću zastupljenost i uticaj u političkom životu zemlje, a mnogi su se ponadali da će upravo šiitska zajednica voditi glavnu reč nakon demokratskih izbora. Produžena okupacija ih je, međutim, razočarala i ponovo oživela nepravde iz prošlosti. Sada se bore za vlast, za koju veruju da im je na dohvatu ruke.