Gerilac i predsednik Gustavo Petro

U Kolumbiji, umornoj od sukoba i nasilja koje traje decenijama, u nedelju 19. juna započela je nova politička era: prvi put u njenoj istoriji dugoj dva veka na vlast je došla levica. Kandidat koalicije Istorijski pakt (Pacto Historico) Gustavo Petro osvojio je 50,4 odsto glasova i pobedio populistu Rodolfa Ernandeza, 77-godišnjeg grubog preduzimača multimilionera, oštrog jezika i promenljivog temperamenta, a la Tramp.

Putovanje Gustva Petra do predsedničke rezidencije Casa Narino bilo je svojevrsna odiseja. Sa 17 godina pridružio se gerilskoj organizaciji M-19 (Movimiento 19 de Abril – Pokret 19. aprila), koja se pojavila 1974. godine kao reakcija na prevaru na izborima 1970. Ta gradska gerila je zbog intelekta regrutovala mršavog Gustava Petra, koji je patio od teške miopije. Izabrao je gerilsko ime Aurelijano po komandantu hiljadu izgubljenih bitaka iz romana Sto godina samoće, možda zato što je pohađao školu u gradiću Sipakira u koju je pre njega išao Gabrijel Garsija Markes. Neki hroničari nalaze da je pokret M-19, koji je imao 200-300 gradskih gerilaca, bio sličan urugvajskim levičarskim gerilcima Tupamarosima i levičarskim peronističkim gerilcima Montanjerosima 1960-ih i 1970-ih u Argentini. U jednoj operaciji ukrali su, na primer, Bolivarov mač, što ilustruje njihov ideološki profil – nacionalizam i bolivarski antiimperijalizam.

foto: ap photo

U jednoj akciji su u Ambasadi Dominikanske Republike držali 60 talaca, ukjučujući 15 diplomata. U opsadi Palate pravde u Bogoti 1985. držali su kao taoce oko 300 advokata i sudija tražeći da se sudi tadašnjem predsedniku Belasiju Betankuru. Tada je došlo do oružanog sukoba s vojskom tokom koga je stradalo stotinak ljudi: veći broj sudskih predmeta je izgoreo, za šta je, po nekim spekulacijama, bio zainteresovan Pablo Eskobar, osnivač i jedini vođa narko kartela Medelin koji je ubijen, ili je izvršio samoubistvo, pucnjem u uvo 1993. godine, 16 meseci posle bekstva iz medelinskog zatvora La Catedral. Petro i ostali članovi M-19 tu povezanost energično će negirati.

Vojska ga je 1985. uhapsila zbog krivičnog dela nedozvoljeno držanje oružja i mučila. Osuđen je na 18 meseci zatvora. Nakon što je izašao iz zatvora, pokušao je, ali nije uspeo, da stvori naoružanu grupu u planinama. Tih godina prekinuo je svaki kontakt sa porodicom i prijateljima.

foto: ap photo

Pokret M-19 je transformisan u političku partiju 1990. godine posle potpisivanja mirovnog sporazuma sa vladom, ali to nije značilo da i dalje nisu letele glave. Kada se mesec i po dana kasnije poslednji šef M-19 Karlos Pisaro kandidovao za predsednika, ubio ga je antikomunistički revolveraš. Mesec dana kasnije, drugi levičarski predsednički kandidat Bernardo Haramijo takođe je ubijen.

POLITIČKA KARIJERA

Petro je prvi put izabran u Kongres 1991. godine, ali je po završetku mandata zatražio azil u Belgiji. Vrativši se u Kolumbiju 1998. godine, ponovo je izabran u Kongres, istupao je protiv veza političara i paravojnih formacija i špijunskih kampanja tajne službe, čiji je i sam bio žrtva, i bio je oštar kritičar predsednika Alvara Uribe Velesa (2002–2010), koji je optužen za prevaru i mito.

Petro se kandidovao za predsednika 2010. godine. Nije imao mnogo uspeha, ali nije odustajao – izabran je kasnije za gradonačelnika Bogote. Sa tog mesta ga je najurio državni tužilac Ordonjez, ali je on organizovao protest i to je bio početak “petrizma”.

Ponovo se kandidovao za predsednika 2018, ali opet nije uspeo pošto Kolumbijci nisu bili spremni da podrže bivšeg gerilca, jer su upravo bili glasali protiv mirovnog sporazuma koji je posle pregovora, koji su trajali četiri godine u Havani, 2016. vlada predsednika Huana Manuela Santosa potpisala sa Revolucionarniim oružanim snagama Kolumbije (Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia, FARC, kod nas uobičajeno FARK).

POTROŠENO PRIMIRJE

Taj veoma složen mirovni sporazum od oko 300 stranica, za vladu Kolumbije predstavljao je priliku da okonča 52-godišnji iscrpljujući sukob i povrati kontrolu nad teritorijom. Za lidere FARK-a, sporazum je najavljivao dostojanstven kraj rata koji su poveli zbog ideala i pravde za siromašne, a koji je prerastao u brutalnost i zapleo se u trgovinu narkoticima (FARK je tvrdio da samo naplaćuje porez od 10 odsto). Kada je okrutna državna kontraofanziva pritisla FARK, pojedine grupe su “produbljivale” svoje učešće u transnacionalnom kriminalu, prljali pobunjenički cilj i učinili ga nepopularnim.

Posle pola veka gerilske borbe, taj mirovni sporazum, za koji je Santos dobio Nobelovu nagradu, doveo je do demobilizacije velike većine od oko 13.000 boraca FARK-a, koji su očekivali da im se garantuje lična bezbednost, da njihova formacija preraste u novu političku stranku i progresivni pokret i da na taj način nastave svoju borbu drugim sredstvima.

Malo šta se od zamišljene evolucije gerilaca dogodilo. Plan da se hiljade boraca reintegrišu kroz zadruge naišao je na brojne prepreke, od udaljenosti lokacija izabranih za primopredaju oružja do jedva prikrivenog otpora (barem u početku) vladinih zvaničnika.

Suočeni sa grubom ekonomskom nuždom, bivši borci su se rasuli po celoj zemlji. Neki su osnovali preduzeća sa skromnim uspehom; drugi su se suočavali sa neprijateljstvom naoružanih grupa i u nekim slučajevima opreznih zajednica u mestima na obali Pacifika, ili uz reku Katatumbo duž granice sa Venecuelom. Kašnjenja u sprovođenju ruralnih reformi zagarantovanih mirovnim sporazumom ugrozila su kredibilitet FARK-a.

Sumorni izborni rezultati 2018. i 2019. pokazali su da politička partija bivših gerilaca Comunes nije uspela da nađe uporište u biračkom telu. Bila je prožeta sukobima i njen politički uticaj se sveo na deset mesta u Kongresu koja su joj sporazumom data do 2026. godine.

NASILJE I ORUŽANI SUKOBI

Pošto je prethodni predsednik Ivan Duke preuzeo dužnost, ubijeno je najmanje 245 od približno 13.000 bivših članova FARK-a koji su potpisali mir 2016, kao i 930 branitelja ljudskih prava i lidera raznih zajednica. Policija je u prva četiri meseca ove godine registrovala najveći broj ubistava od 2013. godine kada je FARK još uvek bio naoružan, tvrdi Leonardo Gonzales iz NVO Indepaz (Institut za studije razvoja i mira osnovan 1984).

Socijalno nezadovoljstvo izazvalo je 2019. i 2021. u Kolumbiji masovne proteste koji su paralizovali čitave gradove i ostavili na desetine mrtvih, uglavnom mladih ljudi, žrtava policijske represije. Tokom antivladinih protesta, koji su trajali od kraja aprila do sredine jula prošle godine, policija je ubila najmanje 44 demonstranta, saopštio je Indepaz u aprilu.

Zbog stigmatizacija bivših gerilaca i ubistva stotina bivših pripadnika FARK-a, mirovni sporazum nije značio konačan kraj sukoba. Neki bivši borci su pokušali da organizuju proteste; drugi su se držali senke plašeći se posledica ako se nađu na meti. Mali broj bivših terenskih komandanata FARK-a je u potpunosti odbio sporazum, često iz ekonomskih interesa. Više poslovno orijentisani i manje ideološki vođeni od bivših gerilaca, ovi “disidenti FARK-a” su terorisali zajednice, reketirali ih i sukobljavali se sa drugim naoružanim formacijama.

NEMA KRAĐA, SAMO UBISTVA

U Kauki i Narinju na obali Pacifika, kao i u delovima granice sa Venecuelom, nasilje i prinuda su žestoki kao i uvek.

U Saraveni, na granici s Venecuelom, naoko vlada atmosfera kosmopolitskog grada – u kome je sastavni deo pejzaža impozantno prisustvo vojske, piše “El Pais” opisujući kako jedno dete mirno liže sladoled na terasi dok posmatra tenkove kako prolaze i vozila u kojima su vojnici naoružani puškama i ručnim bombama. Niko ne obraća pažnju na vojni terenac koji prolazi pored kafea i barova na trotoarima, diskoteka sa fluorescentnim svetlima, restorana, prodavnica otvorenih i posle radnog vremena.

Tamo je poslato više od 8.000 vojnika sa helikopterima, tenkovima, američkim oružjem da kontrolišu teritoriju na kojoj se sukobljavaju preostale dve aktivna gerilske formacije u Kolumbiji – disidenti FARK-a, koji su ignorisali nalog za demobilizaciju i svoju stručnost uneli u posao sa drogom i Nacionalna oslobodilačka armija (ELN, koja se od 1964. drži kombinacije komunističke ideologije marksizma-lenjinizma i teologije oslobođenja), koja tamo sprovodi pravdu: kažnjava kriminalce, posreduje u razvodima, utvrđuje visinu alimentacija i rešava sukobe oko nasledstva. Ako neko u Saraveni ima problem, ne zove hitnu pomoć.

Neko vreme su disidenti ELN-a i FARK-a koegzistirali u relativnom miru deleći granične prelaze preko kojih se švercovao kokain. U Saraveni disidenti FARK-a su kontrolisali prostituciju i kocku i iznuđivali novac od trgovaca.

Međutim, bilans snaga je poljuljan početkom 2022. godine, a posledice su pretvorile grad u mrtvačnicu. Prema kolumbijskim vojnim izvorima, ELN uklanja disidente FARK-a koji su se sklonili u Saravanu kako bi pokušali da kupe vreme. Sukob između različitih gerilskih frakcija je doveo do toga da Saravena ima jednu od najvećih stopa ubistava na svetu, koja u ovom veoma militarizovanom gradu, s vojnicima u svakom drugom bloku, iznosi 181 na 100.000 stanovnika, što je nešto manje nego u Sjudad Obregonu u Meksiku, na magistrali droge ka SAD. Od početka sukoba u Saraveni je bilo ukupno 169 ubistava. Na pitanje reportera “El Paisa” o tome koliko je ubistava rešeno, pukovnik koji se penje u SUV, zaštićen šlemom i pancirnim prslukom, odgovara: “Nijedno”.

Vlasti veruju da se mnogi pripadnici ELN kriju u takozvanom kvartu Uga Čavesa, naselju koje su pre 10 godina na nelegalnom zemljištu izgradili ljudi raseljeni zbog oružanog sukoba. Jedan društveni aktivista kaže da su zbog siromaštva, nedostatka obrazovanja i drugih šansi tinejdžeri u susedstvu u iskušenju da uzmu oružje u ruke, jer to je “teritorija Komanča”.

Stanovnici Saravene, s druge strane, smatraju da to ima veze sa stigmatizacijom, stvaranjem unutrašnjeg neprijatelja i viđenjem samih Kolumbijaca kao pretnje. “Pitaju nas: Odakle dolazite? Date adresu i odmah ste označeni kao gerilac…”

Pukovnik i njegovi ljudi zaustavljaju vozača automobila koji vozi bez svetla kroz centar grada.

“Kuda ideš?”

“Kući. Upravo sam došao s posla. Samo radim, radim i radim i držim jezik za zubima”, kaže vozač rukom zatvarajući usne, kao rajsferšlusom. Pukovnik zna da čovek neće ništa otkriti jer se plaši da će sutradan biti pronađen mrtav sa natpisom “doušnik”.

U kolumbijskoj Saraveni nema krađe, samo ubistva, piše španski “El Pais”. Taksista može da ostavi otvoren prozor i niko mu neće ukrasti radio, što se ne može reći za prestonicu Bogotu. Niko ti ovde neće oteti mobilni na ulici. Svako ko se usudi, biće pronađen mrtav sledećeg dana, obeležen natpisom “lopov”.

TEŠKI IZAZOVI

Glavni izazovi za novog predsednika Kolumbije kada stupi na dužnost 7. avgusta kreću se u trouglu siromaštva, korupcije i nasilja.

Neke vesti govore kako je Petro spreman da povede pregovore o razoružanju ELN. On smatra da problem narko trafikinga može nestati kada se legalizuju produkti koke, ali da to ne spada u okvir njegovog mandata, samo obećava da će narko trgovce lišiti moći i veza s državom, što znači kako se mora suočiti s činjenicom da su mnogi bivši komandanti vojske i policije, kao i političari, povezani sa organizovanim kriminalom.

Konkurent u drugom krugu predstavljao se i kao borac protiv korupcije porukom: “Ne pljačkajte, ne lažite, ne izdajte – i nikakva nekažnjivost!” A uskoro i sam treba da izađe pred sud zbog toga što je kao gradonačelnik polumilionskog grada Bukaramange nameštao poslove svom sinu.

Siromašni glasači su više poverovali Petru nego preduzimaču Hernandezu, koji se predstavljao kao pragmatičar koji “obavlja stvari” i nastupao pod parolom “Kolumbija kao građevinski projekat”, (stanovi za sirotinju spolja bleštavi, unutra u sivoj fazi i ostalo). “El Pais” piše da njegova formula zapravo glasi: “Radite sa siromašnima i postaćete bogati”.

Petro je u svojoj revolucionarnoj fazi 1980-ih zajedno sa stotinama porodica pomogao da preuzmu nekoliko parcela zemlje koje su iskorišćene za stvaranje novog naselja “Bolivar 83”, u čijem savetu je jedno vreme bio. “Nikada neću zaboraviti te dane, jer su me zauvek povezivali sa svetom siromašnih”, piše Petro u svojoj autobiografiji. Sada obećava da će sprovesti agrarnu reformu i posebnu pažnju obraća na položaj žena na selu.

Bio je rezervisan prema feminstkinjama srednje klase koje su, po njegovom mišljenju, zanemarivale realne probleme siromašnih žena, naročito onih na selu. Za funkciju potpredsednika predložio je ženu koja je bedu bila osećala na svojoj koži, Afro-kolumbijsku ekološkinju i feministkinju, samohranu majku, bivšu kućnu pomoćnicu Franciju Markes, koja je jednom morala da napusti svoj dom zbog pretnji smrću. Hronike kažu da je ona znatno doprinela autentičnosti njegove kampanje.

Prema regionalnoj ekonomskoj komisiji Ujedinjenih nacija, trenutna stopa siromaštva u Kolumbiji, koja ima 51,5 miliona stanovnika, iznosila bi 32,1 odsto. Kolumbija, koja je četvrta po visini BDP-a u Južnoj Americi je, međutim, u grupi zemalja sa najvećim socijalnim razlikama u svetu – prema podacima Svetske banke, ona je 12. na listi sa gini indeksom 51,3, negde između Brazila (53,4) i Angole (51,3).

Sudeći po izveštaju Međunarodne krizne grupe, zbog jakih ekonomskih, etničkih i geografskih prepreka u oblasti obrazovanja i formalnog tržišta rada, socijalna mobilnost Kolumbije je najniža u bilo kojoj od 38 država članica Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.

Petro promoviše tranziciju zelene energije pošto veruje da cela Latinska Amerika mora da promeni svoj ekonomski model i da se fokusira manje na “ekstraktizam”, a više na proizvodnju, industrijalizaciju i znanje. “Gardijan” piše da je Petro obećao kako će obustaviti istraživanje nafte i zemlju odviknuti od zavisnosti od fosilnih goriva, što zabrinjava investitore, s obzirom da Kolumbija zarađuje 40 milijardi dolara godišnje od izvoza nafte.

LATINO–LEVICA I SAD

Kandidat koalicije “Tim za Kolumbiju”, konzervativni bivši gradonačelnik Medelina, Petrov glavni rival u predsedničkoj trci koji je ispao iz trke u prvom krugu Federiko Gutijerez, optuživao ga je da priprema nacionalizaciju kompanija, a tokom debate u Bogoti je dobacio: “Petro, Vi ste i Čaves i Maduro”, misleći na pokojnog predsednika Venecuele Uga Čavesa i njegovog naslednika satanizovanog na zapadu.

On, međutim, za “El Pais” kaže da je Maduro nešto suprotno svemu što on predlaže za latinoamerički napredak, jer je “potopio Venecuelu u ekstraktivizam”, isto kao prethodni kolumbijski predsednici Uribe, Duke sa frakingom, a da zemlja koja svoju privredu bazira samo na nafti ne može biti socijalistička. Ponavlja da se on u poslednjih nekoliko godina udaljio od Kube i Venecuele, ali najavljuje ponovno uspostavljanje veza sa Nikolasom Madurom, protiveći se politici izolacije i destabilizacije Venecuele koju je vodila vlada prethodnog predsednika Ivana Dukea.

Novi predsednik Kolumbije pokazuje naklonost prema bivšem brazilskom levičarskom predsedniku Luli da Silvi, za koga se veruje da priprema povratak na političku scenu, a govori se i o tome da će se pridružiti latinoameričkom regionalnom levičarskom bloku s predsednikom Meksika Andresom Manuelom Lopezom Obradorom, koji je pobedu bivšeg gerilca nazvao “istorijskom”, jer “kolumbijski konzervativci su uvek bili uporni i čvrsti”. Najavljuje se da bi se Petro mogao slagati s levičarskim predsednikom Argentine Albertom Fernandezom, Bolivije Luisom Arseom i Perua Pedrom Kastiljom, kao i sa Gabrijelom Borićem iz Čilea.

Američki državni sekretar Entoni Blinken je, čestitajući mu, poručio da se Vašington “raduje saradnji sa izabranim predsednikom Petrom na daljem jačanju odnosa SAD i Kolumbije i pomeranju naših naroda ka boljoj budućnosti”.

Ako bi se to ostvarilo, u šta je teško poverovati, to bi značilo najavu radikalne promene američkog pogleda na latinoameričku levicu, što bi se dosta razlikovalo od odnosa prema Kubi, prema puču u Čileu 1974. ili od pokušaja promene režima u Venecueli u doba Trampa.

Američki Pablik radio obraća pažnju na to da je Gustavo Petro snažan kritičar rata koji predvode SAD protiv ilegalnih droga u regionu Anda — iako nije ponudio nikakve konkretne alternative — i da želi da ponovo pregovara o bilateralnom trgovinskom sporazumu iz 2006. za koji tvrdi da je naštetio kolumbijskim farmerima i proizvođačima. On takođe želi veću pomoć od SAD radi zaštite amazonske prašume, čiji deo leži u Kolumbiji.

Drugi su sumnjičaviji. Pod naslovom “Dok Latinska Amerika prihvata novu levicu, SAD bi mogle da zauzmu zadnje sedište”, “Vašington post” piše kako “od Bogote do Santjaga mnogi glasači više ne prihvataju argument da će zaokret ulevo značiti vladu koju će voditi Ugo Čaves ili Fidel Kastro”.

“Od izbora do izbora, desnica pokušava da uplaši ljude da pomisle kako dolazi komunističko čudovište. I gubili su izbore za izborima”, konstatuje politikolog sa Univerziteta Pacifik u Peruu Alberto Vergara.

Bernard Aronson, koji je bio najviši američki diplomata za Latinsku Ameriku pod predsednicima Džordžom H. V. Bušom i Bilom Klintonom, a takođe i specijalni izaslanik za mirovni proces u Kolumbiji, opisao je Petrovu pobedu kao “neku vrstu zemljotresa u Kolumbiji”.

“Pošto su Sjedinjene Države zaokupljene Ukrajinom, Iranom i Severnom Korejom, mogle bi da vide da njihov uticaj u Latinskoj Americi nastavlja da opada”, procenila je bivša direktorka Latinoameričkog programa Vilson centra, sa sedištem u Vašingtonu DC, Sintija Arnson.

“Sjedinjene Države već dugo vide odnose sa regionom kroz sočivo konkurencije sa Rusijom i Kinom. Ako na konkurenciju velikih sila u regionu gledaju kroz optiku hladnog rata 2.0, upravo su izgubile kontrolu nad svojim ključnim kamenom”,zaključuje Adam Ajzakson iz vašingtonske Kancelarije za Latinsku Ameriku.

“Vašington post” podseća da su Sjedinjene Države godinama slale milijarde dolara pomoći Kolumbiji, od čega veliki deo za borbu protiv transnacionalnog kriminala i trgovine drogom, pa konstatuje da neki brinu da bi Petrovo predsedništvo moglo da naruši to dugotrajno partnerstvo.

Jedni opisuju Petra kao bivšeg gerilca, koga se plaši viša klasa i poslovna elita i kao radikalnog socijalistu, a drugi kao zagovornika takozvane teologije oslobođenja, koji je u egzilu bio na postdiplomskim studijama ekonomije i ljudskih prava na Katoličkom univerzitetu Luven, a na doktorskim studijama javne uprave na Univerzitetu u Salamanki, u Španiji.

On za “El Pais” objašnjava da su se mnoge stvari desile u Kolumbiji i svetu od kada je on kao mlad čovek želeo oružanu revoluciju, a da Pokret 19. april (M-19), čiji je bio član, zapravo nikada i nije pripadao sovjetskoj orbiti. Kaže i da ceni američkog levog demokratu profesora Bernija Sandersa i tvrdi da njegove reforme neće biti kategorisane kao levičarske u Evropi.

Naglašava da “potrebe kolumbijskog društva nisu zasnovane na izgradnji socijalizma, već na izgradnji demokratije i mira – tačka”.