Geografija očaja i nade

Iz Rima za „Vreme“

Čekali su. I opet su tiho i strpljivo sedeli i čekali na dokovima luke Augusta u istočnoj Siciliji, dok je sunce pržilo. Jedini hlad dolazio je od usidrenog italijanskog mornaričkog broda „Sveti Đorđe“ koji je u dva navrata spasavao migrante iz mora između Sicilije i obale Severne Afrike. Ova grupa spasenih koja strpljivo čeka, broji 55 ljudi koliko staje u običan turistički autobus. Sedmog maja, iz broda „Sveti Đorđe“ iskrcano je 1142 migranta, mnogo žena i oko 200 maloletnika bez pratnje. Tri dana kasnije, sa istog broda iskrcano je još 948 ljudi. Istog dana, još 250 ljudi iskrcano je u Pocalu (Raguza) i jugoistočnoj Siciliji i oko 300 u Tarantu, u regiji Pulja u kontinentalnoj Italiji.

Ipak, luka Augusta je baza operacije „Mare Nostrum“, najveće spasilačke operacije koju je izvela italijanska mornarica posle brodoloma u okolini Lampeduze u oktobru 2013, kada je stradalo oko 300 migranata. U operaciju „Mare Nostrum“ svakodnevno je uključeno pet velikih mornaričkih brodova, helikoptera i patrola koje su raspoređene između Sicilije i Severne Afrike. To košta devet miliona evra mesečno, i to znači da je do 12. maja iz mora spaseno oko 4000 migranata.

ČOVEK U MORU: Naši izvori u mornarici, koji radije ne bi da budu spomenuti imenom i prezimenom, izjavili su za „Vreme“ da je vojna komanda posle brodoloma u Lampeduzi jednostavno rekla „dosta“. Međutim, cela operacija je ponovljena dve nedelja kasnije zbog mornarske solidarnosti: prava dužnost svakog mornara pod kapom nebeskom je da spasi čoveka u moru.

„Može li neko da odredi cenu ljudskog života?“, pita se Aldo Dolfini, kapetan broda „Sveti Đorđe“. Da bi odgovorio na nekoliko pitanja, kapetan se spustio na dok. Neizbežno, jedno od pitanja odnosilo se na poziv Severne lige i Berluskonijeve stranke Forca Italija da se akcija „Mare Nostrum“ smesta obustavi zato što „to košta novaca“. Dolfini je ponosan na učinak muškaraca i žena pod njegovom komandom. „Spasavamo ljude svaki dan i privodimo one za koje sumnjamo da su krijumčari. Nije naša dužnost da rešavamo probleme izvan onih koji se odnose na egzodus, ali najmanje što možemo da učinimo jeste da sprečimo da se ponovi tragedija poput Lampeduze.“

Iza njegovih leđa, u garažnom delu palube broda „Sveti Đorđe“ – brod je sagrađen da nosi teret teškog naoružanja – mornari čiste iza migranata koji su tu boravili poslednjih nekoliko dana. Na brod se utovaruju novi paketi sveže vode, dušeci od kartona, nove količine hrane za decu i trudnice, prva pomoć i ćebad. Brod bi uskoro trebalo da se otisne u novu akciju spasavanja sve dok se operacija „Mare Nostrum“ ne završi u narednih 12 ili 24 časa.

Centri za smeštaj azilanata u Siciliji i Kalabriji, južnoj regiji kontinentalne Italije, već su prepunjeni. Lokalne i republičke vlasti se trude da se izbore sa ovim problemom, ali, kao što kaže kapetan Dolfini, „leto samo što nije počelo i mi očekujemo sve više i više brodova koji će dolaziti iz pravca obala Libije i Tunisa čim se vreme prolepša“.

Prisutno je i nekoliko službenika Fronteksa, granične policije EU, koji procenjuju situaciju. Jedan od njih je iz Španije, drugi iz Portugala, a treći iz Engleske. Oni posmatraju i nešto beleže. Italija je mesecima apelovala na EU da interveniše i pošalje brodove, ljudstvo, opremu kako bi se rasporedio finansijski i logistički teret i na ostale zemlje članice. Do sada, pomoć nije stigla, ali prisustvo Fronteksa na dokovima znači da će se nešto promeniti.

ČEKANJE NA AZIL: Dok čekaju i čekaju, migranti i moguće izbeglice slušaju instrukcije i informacije o italijanskom sistemu i pravu koje se odnosi na azilante. Predavanja drže ljudi iz UNHCR-a i Save the Children, ali tu su i nevladine organizacije koje se fokusiraju na maloletnike i decu. Fabijana Đulijani je lokalna službenica UNHCR-a. Ceo dan je na dokovima sa prevodiocem za arapski jezik, Saidom, koja nosi hidžab preko plave uniforme UNHCR-a. Njih dve bez vidljivog znaka umora proceduralno popisuju moguće tražioce azila: ime, godina rođenja, zemlja porekla i nekoliko osnovnih informacija o osobi i zbog čega traži azil. Većina budućih aplikanata dolazi iz Eritreje, zemlje Afričkog roga u kojoj vlada režim čija je represivnost ravna onoj u Severnoj Koreji.

„Da, puno ljudi dolazi iz Eritreje“, potvrđuje Fabijana, „ali takođe dolaze i iz drugih zemalja poput Nigerije, Malija, Gane, Centralne Afrike, Južnog Sudana, Sudana, Somalije, Sirije, ali i iz Pakistana i Bangladeša… Svi su iz afričkih i mediteranskih zemalja u kojima je trenutno politička i društvena kriza, i svi oni dolaze ovde.“

To je geografija očaja i nade. Sirijci obično dolaze u malih porodicama, često sa bebama starim svega nekoliko meseci. Eritrejci su uglavnom mlađi muškarci koji su pobegli od doživotne vojne obaveze koji propisuje režim. Većina ljudi iz centralne i zapadne Afrike su takozvani „ekonomski migranti“: prepešačili su Saharu u potrazi za boljim životom negde u Evropi. Većina od njih ne želi da ostane u Italiji, već se nadaju da će dospeti do Nemačke, Švedske ili Norveške, gde imaju rođake. Smatraju da su u tim zemljama uslovi života i rada za izbeglice mnogo bolji nego na Siliciji i bilo gde u južnoj Italiji.

Oni koji zatraže azil čekaće mesecima na odgovor. Ako im odobre azil, poslaće ih u jedan od SPRAR-ovih (akronim za sistem zaštite za tražioce azila i izbeglice) malih projekata integracije i zaštite širom Italije. Ako ne dobiju azil, dozvoljeno im je ostanu godinu dana, a posle isteka tog roka oni se u zvaničnom imigracionom sistemu vode kao „obični ekonomski migranti“.

200 MALOLETNIKA BEZ IGDE IKOGA: Najteže je maloletnicima bez pratnje. Zakon kaže da maloletnici bez pratnje treba da budu briga opštinskih vlasti grada u koji su stigli. To znači da bi opština Augusta trebalo da vodi računa o stotinama maloletnika bez roditelja koji pristižu svake nedelje. To je preveliki teret za opštinu od pedeset hiljada ljudi i sa jednom od najvećih stopa nezaposlenosti u Evropi, u kojoj je petrohemijska industrija u opadanju. Preko puta zaliva u kojem su smešteni dokovi nalazi se petrohemijsko postrojenje za koje se veruje da je najveći zagađivač na Mediteranu. Da bi stvari bile još gore, grad Augusta nema gradonačelnika već komesara koga je postavio Rim nakon što je lokalno gradsko veće raspušteno zbog povezanosti sa mafijom. Ipak, stanovništvo se trudi da se izbori sa situacijom kako zna i ume. Za sada je oko 200 maloletnika (svi su muškog pola) smešteno u školama gde dobijaju hranu i medicinsku pomoć.

U školama je vanredna situacija: desetine kamperskih prostirki poređanih u koridoru u svim učionicama dvospratne zgrade. Cipele, duksevi, džemperi, pantalone, kačketi na sve strane, sveprožimajući zadah jedva opranih tela… Mladi „gosti“ provode vreme u šetnji gradom ili na obližnjem fudbalskom igralištu, ponekad gluvare između zgrada u sirotinjskom komšiluku. Volonteri iz lokalnih udruženja prikupljaju hranu i odeću od meštana i donose u školu. Jedna starija gospođa sedi na svom balkonu i uživa u toplim sunčevim zracima dok posmatra kao ceo svet dolazi u njen grad.

Iznenađujuće, ali situacija u gradu je mirna, pomalo mahnita, naravno, ali do sada nije bilo većih nemira u gradu. Lokalne desničarske stranke se trude da ukomešaju javnost, ali za sada je odnos meštana prema ovim mladićima veoma prijateljski. Ili je to jednostavno zbog velikog broja policajaca.

KROZ PUSTINJU I TALASE: Menadžeri škole objašnjavaju da, kad god je moguće, odvajaju u posebne učionice pripadnike različitih nacionalnih grupa: jedna za Eritrejce, druga za Egipćane… Neprestano nadziru situaciju. Najobičnija fudbalska rasprava ili bilo koja druga može u trenutku da se pretvori u tuču; 200 besposlenih tinejdžera je tempirana bomba. Između ostalog, i to je jedan od razloga zašto lokalna vlast nastoji da ih što kraće zadrži.

Said Ali, 16-godišnjak iz Somalije, ispričao nam je kroz šta je prošao. „Pešačio sam dva meseca pustinjom“, priča dečak. „Posle sam čekao mesec dana u Libiji pre nego što mi se ukazala šansa da pređem more. Trojica drugara koje sam upoznao na putu umrla su u pustinji.“ Said kaže da ima brata u Rimu i pokušava da ga dozove da dođe po njega. Priče ostalih dečaka su mahom slične: dugačko putovanje započeto je negde u Nigeriji ili u Bangladešu, malo sreće, mnogo muke, napora i straha. Drugari su im stradali na putu. I najzad, olakšanje kad je sivi brod došao da ih spasi iz mora. Putovanje nije završeno, naprotiv. Ipak, najgori deo puta je iza njihovih leđa.

SELO ZA „GOSTE„: Neki od dečaka koji su zatražili azil premešteni su selo koje je ranije pripadalo američkog vojsci, na sat vožnje od Auguste. To je Centar sa pomoć tražiocima azila (CARA) u Mineu, malom mestu od pet hiljada ljudi u provinciji Katanija u istočnoj Siciliji. Selo je nalik američkim provincijskim gradićima usred maslinjaka i pomorandži, klasične sicilijanske pozadine. Redovi malih kuća sa zadnjim dvorištem i prednjom baštom, sve okružene mrežastom ogradom metalik boje. U centru i oko njega patroliraju naoružani italijanski vojnici, ali „gosti“ mogu da se kreću bez dozvole budući da nose magnetne bedževe i pokazuju ih na izlasku i ulasku. Selo su Amerikanci ranije napravili za smeštaj gostiju iz vojne baze Sigonela nedaleko od Katanije, jedne od najvećih američkih vojnih baza na Mediteranu. Kasnije, Amerikanci su odlučili da sagrade drugo selo (koje izgleda potpuno isto) na nekoj bližoj lokaciji i selo Mineo je napušteno. Konzorcijumom CARA je najpre upravljao Crveni krst, a kasnije konzorcijum organizacija koje su dobile dozvolu za rad na tenderu Ministarstva unutrašnjih poslova.

Selo se sastoji od 200 malih kuća od 160 kvadratnih metara, sa tri kupatila. Idealno bi bilo da u jednoj kući živi ne više od 8-10 ljudi, ali ih je duplo više. Trenutno, oko 4000 ljudi živi u selu, duplo više nego što kapaciteti dozvoljavaju. Prednja i zadnja dvorišta pretvorena su u male tržnice stvari koje poseduju migranti, a neke kuće pretvorene su u internet kafee ili frizerske radnje.

IMITACIJA NORMALNOG ŽIVOTA: Rozario Licio, portparol konzorcijuma koji vodi centar, pokazuje okolinu: džamija ispod šatora, škole i vrtići za oko pedesetoro dece i 15 tinejdžera, kancelarije i prostorije za različite aktivnosti od časova italijanskog jezika do muzičkih i dramskih radionica. „Trudimo se da stalno budu nečim okupirani i podučavamo ih o Italiji i italijanskih zakonima“, kaže Rozario, „ali i pokušavamo da obezbedimo ‘normalne’ životne uslove u malom selu i da im omogućimo da se upoznaju sa onim što ih čeka kad odu odavde“. To nije lak zadatak: Rozario kaže da ponekad nailaze na probleme „razumevanja“ između trideset i više različitih malih nacionalnih zajednica okupljenih na istom mestu. Postoji mali „šatl“ autobus za odlazak u Mineo, udaljen nekoliko kilometara, ali „gosti“ više vole razgledanje grada i okoline biciklom. Zvanično, dok čekaju na odobrenje aplikacije za azil oni ne bi trebalo da napuštaju kamp, a prema slovu zakona period čekanja je 35 dana. U praksi, čekanje traje više meseci, ponekad i godina, pa stoga neki migranti povremeno rade u okolini kampa, skupljaju pomorandže i slično.

35 EVRA PO GLAVI: Konzorcijum CARA dobija 35 evra dnevno po osobi za sve troškove. Novac stiže iz budžeta italijanske vlade i EU. Od tih 35 evra, trećina pokriva troškove smeštaja, 12 evra ide za održavanje, a ostalo na struju, vodu, internet i telefone. Svaki stanovnik centra dobija dva evra dnevno i koristi elektronske kartice za kupovinu u kampu. Međutim, u izveštaju lista „Republika“ navodi se da mnogo novca koji ulazi u kasu konzorcijuma CARA nikad nije došao do „gostiju“, kako bi trebalo. Mineo nije taj slučaj, objašnjava Rozario, a povremeni protesti i nemiri u kampu nisu usmereni ka menadžmentu centra već da oni uglavnom izbijaju zbog nezadovoljstva dužinom čekanja na odgovor na aplikaciju za azil.

„Ljudi ponekad postanu veoma ljuti zato što čekaju toliko dugo“, kaže Rozario. „I to je razumljivo. Ovo nije mesto na kome ljude treba dugo držati. Ovo je ustanova za pomoć u kraćem vremenskom intervalu.“

Mineo je, kao i škola u Augusti, najuži deo sistemskog levka. Životni planovi azilanata i mogućnosti o kojima su sanjali tokom opasnog putovanja ka Siciliji lagano blede na suncu dok skupljaju pomorandže. Za to vreme, zaglavljeni su ovde, sede naokolo i čekaju, čekaju i opet čekaju.

KOLIKO VREDI LJUDSKI ŽIVOT: Prijem azilanata…

…i prizori sa ulica Auguste