Emancipacija kmetova

Za „Vreme“ iz Pekinga

Dok se priprema velelepna proslava šezdesetogodišnjice Narodne Republike Kine 1. oktobra, dve druge godišnjice zadaju brige kineskim vlastima – 20. godišnjica tjenanmenskog incidenta u junu i 50. godišnjica antikineskog ustanka i emigracije dalaj-lame u martu.

Od dolaska kineskih komunista i njihove armije u Tibet nikada nije u potpunosti prevladao duh bratstva i jedinstva. Već 1959. posle dugotrajnog sudara tibetanskih pobunjenika i kineske vojske, dalaj-lama je sa nekoliko ministara 17. marta izbegao u Indiju, a Kina odmah potom ustoličila Autonomnu Regiju Tibet i na mesto prethodne tibetanske vlade dovela svoju garnituru kadrova. Od tada paralelno se pišu dve istorije – jedna u kojoj su Tibetanci žrtve kulturnog genocida, konstantne represije, građani drugog reda u sopstvenoj zemlji, i druga, u kojoj se sa ponosom govori o drastično poboljšanom standardu života, ekonomskom razvitku Tibeta i prevođenju Tibetanaca iz feudalnog u društvo jednakih, gde po omiljenoj mantri kineskih zvaničnika „konačno mogu da ostvare svoja fundamentalna ljudska prava“.

Posle decenija ispunjenih tenzijama uglavnom niskog intenziteta (na stranu dalaj-lamini nastupi po celom svetu koji često razjare Peking i aprilski protesti 1989) dva su se koncepta svom silinom sukobila prošlog marta. Tokom višednevnih nemira, u Lasi, glavnom gradu Tibeta, napravljena je ogromna materijalna šteta, a život je izgubilo između devetnaest i nekoliko stotina ili hiljada stanovnika Tibeta, što Kineza što Tibetanaca, naravno u zavisnosti čija verzija se uzme u obzir. Tibet je „zaključan“ na nekoliko meseci da se stvari „vrate na mesto“ i tek od sredine prošle godine opet otvoren za domaće i nešto kasnije strane turiste.

STRAH OD NEMIRA: Tako i ne čudi pojačana aktivnost obe strane u poslednje vreme. Kineska vlada se u proteklih godinu dana zdušno posvetila propagandi o robovlasničkoj prirodi tibetanskog sistema pre tzv. liberacije, slobodama i blagodetima života u Tibetu pod kineskom vlašću kao i negativnoj kampanji o liku i delu dalaj-lame pikantno začinjenoj špijunsko-plaćeničkim diskvalifikacijama i pogrdnim imenima. Intenzitet se, naravno, povećavao kako se mart bližio, a u predvečerje same godišnjice Kinezi su prešli i na „opipljivije“ zahvate: veliki broj policajaca u civilu je razmešten po Tibetu i pretežno tibetanskim mestima po obližnjim kineskim provincijama a dodatne jedinice vojske raspoređene u nekoliko ključnih gradova.

Litang, jedan od gradova sa povećom manastirskom bratijom koja je opet tradicionalno pokretač antikineskih sentimenata Tibetanaca, odsečen je od sveta već krajem februara. To je bio odgovor na demonstracije monaha izazvane hapšenjem jednog od njih koji je sam samcit na gradskom trgu agitovao za bojkot nadolazeće tibetanske nove godine i navijao za dalaj-lamu. Prema emigrantskim tibetanskim i stranim izvorima, nekoliko desetina, po nekima i stotina, potencijalnih aktivista su ili uhapšeni po kriminalnim osnovama ili preventivno čuvani u kućnom pritvoru. Peking se čvrsto drži parole da je Tibet istorijski i prirodno „sastavni i neodvojivi deo“ Kine.

BEZ REZULTATA: Tibetanski tim pak ovu prolećnu utakmicu dočekuje pomalo uzdrman. Iako je svojim aktivizmom tibetansko pitanje učinio pitanjem globalnog, a ne lokalnog karaktera i privukao pažnju i simpatije sveta za svoju borbu, dalaj-lama svojim „srednji putem“ koji poziva na dijalog i kompromis sa Pekingom i za cilj ima najširu moguću religijsko-upravnu autonomiju za Tibet unutar granica Kine, nije postigao nikakve opipljive rezultate. Sve jače se čuje glas radikalnijeg dela tibetanske populacije, pogotovo mlađih egzilanata, koji žele nezavisnost, odmah i po svaku cenu, mada se dalaj-lamino pravo na religiozno i političko vođstvo još ne dovodi u pitanje. Već duže se ipak može čuti mišljenje, da bi u slučaju povratka na Tibet dalaj-lama prepustio upravljanje državničkim poslovima demokratski izabranom parlamentu, jer je on ipak samo „običan monah“.

LEGITIMISANJE MONAHA: Pogled iz Daramsale danas nije nimalo ohrabrujuć. U međunarodnim krugovima značaj Pekinga, prevashodno ekonomski, kotira se mnogo više nego šarm idealizovane Šangrile a tibetanski aktivisti nalaze se ili poput dalaj-lame u egzilu ili pod strogim nadzorom kineskih vlasti na Tibetu. Monahe na Tibetu ovih dana legitimiše na svakom koraku kineska policija i parapolicija koja je preplavila tibetanske gradove. Istovremeno kineski ministar spoljnih poslova odnedavno veoma oštro traži od stranih vlada da se ne dozvole posete dalaj-lame njihovim zemljama ako žele dobre odnose sa Kinom.

Situacija je izuzetno napeta. Tibetanska lunarna Nova godina, koja se ove godine slavila dve nedelje na prelazu februara u mart, prošla je neobično tiho, u organizovanom bojkotu, sa nekarakteristično malo tradicionalne igre, pesme i vatrometa. Prema protibetanskim izvorima Kinezi su, u želji da održe privid normalnosti, čak besplatno delili vatromet na ulici a ucenama i pretnjama pokušali da privole Tibetance na slavlje. Nekako bizarno ušuškan među raznim godišnjicama 28. marta je direktivom iz Pekinga na Tibetu uveden novi praznik – „Dan emancipacije kmetova“, kojim se po zamisli kineskih „osloboditelja“ proslavlja „dan oslobođenja robova i pobede naroda, kada je milion ljudi u regiji Himalaja konačno umaklo zloj sudbini kmetovskog položaja“. Pitanje je samo da li će uopšte neko da ga slavi.