„Elegantna“ pobeda

Centralna izborna komisija Belorusije ozvaničila je ubedljivu pobedu Aleksandra Lukašenka na predsedničkim izborima koji prema ocenama svih međunarodnih faktora – sa izuzetkom Rusije – nisu bili ni fer ni pošteni. Prema zvaničnim rezultatima, Lukašenko je osvojio preko 75 odsto glasova, a glavni opozicioni takmac Vladimir Gončarik tek nešto više od 15 odsto.

Prave rezultate izbora u poslednjoj staljinističkoj oazi Evrope nećemo nikada saznati jer je neregularnosti bilo na pretek, a Lukašenku ionako nije ni bilo stalo da se zamajava brojanjem glasova. Više mu je bilo stalo da ispuni jedino predizborno obećanje koje je dao građanima – da će i sledećih pet godina vladati Belorusijom i da će njegova pobeda biti ubedljiva.

I dok opozicioni blok Gončareva tvrdi da su izbori pokradeni i zahteva drugi krug, jer je prema njihovim saznanjima Lukašenko osvojio samo 46 odsto glasova, izvesno je da Belorusija nema snage da građanskim protestima primora diktatora na revanš.

„Koja je svrha izlaska na izbore“, zapitao se jedan od retkih penzionera kome redovna ali bedna penzija i besplatna ali neefikasna zdravstvena zaštita nisu dovoljni razlozi da Lukašenku bude odan. „I da osvoji tri odsto, opet će proglasiti pobedu“, sumirao je penzioner osećanja većine građana i na neki način objasnio zašto se na mitingu koji je nakon izbora sazvao Gončarik okupilo jedva 2000 ljudi.

BEZ VERIFIKACIJE: Lukašnekovo zadovoljstvo izbornom pobedom bilo je toliko da se nije ni potrudio da miting zabrani ili spreči. Predstavnici posmatračke misije OEBS-a, najkompetentnijeg evropskog tela za izbore, čiji je rad Lukašenko svesrdo ometao, zaključili su da izbori nisu bili pošteni i odbili su da verifikuju rezultate. Ministar spoljnih poslova Rumunije Mirče Geoana je u svojstvu predsedavajućeg Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju „sa žaljenjem konstatovao da izbori u Belorusiji nisu ispunili standarde OEBS-a“.

„Nama nikakvo priznanje nije ni potrebno“, uzvratio je Lukašenko, koji je članove međunarodnog posmatračkog tima pod pokroviteljstvom OEBS-a, Saveta Evrope i Evropskog parlamenta već bio nazvao špijunima i pretio da će proterati šefa misije OEBS-a u Belorusiji nemačkog ambasadora Hans-Georga Vika čim se izbori završe. Lukašenku je ionako stigla jedina ali najdraža čestitka. Ruski predsednik Vladimir Putin požurio je da Lukašenku čestita pobedu i poželi mu „mnogo uspeha i sreće u radu“. Državni sekretar SAD Kolin Pauel nazvao je Belorusiju „poslednjim otpadnikom“ Evrope, sa čime se složila i većina njegovih evropskih kolega koristeći, doduše, nešto probraniji rečnik. No, Lukašenku ni to nije pokvarilo raspoloženje, a za svoju pobedu kaže da je bila „eleganta, glatka i predivna“.

Aleksandar Lukašenko (47), bivši upravnik zemljoradničke zadruge, ljubitelj hokeja i harmonikaš, od 1994, kada je došao na vlast, Belorusijom vlada mešavinom diktatorskog stila Envera Hodže i Slobodana Miloševića. Sve do izbora 9. septembra suvereno je vladao ovim poslednjim uporištem staljinizma komandnom ekonomijom (čak preko 80 odsto privrede Belorusije u državnom je vlasništvu), uredbama koje su ukidale ono malo građanskih sloboda zagarantovanih ustavom, gušenjem medija, zastrašivanjem i likvidacijom političkih protivnika. „On je mentalni bolesnik“, kaže student Aleksej Šidlovski, koji je proveo 18 meseci u Lukašenkovom zatvoru jer je u svom selu ispisao grafit „Živela Belorusija“.

Iako bez trunke populističke harizme, koju Lukašenko svakako poseduje, njegov protivkandidat Gončarik (61), bivši sovjetski apartčik i sindikalni vođa, u samo dve polučasovne emisije na državnoj TV koje su mu bile na raspolaganju tokom kampanje uspeo je svojim blagim ali razumnim govorom da pridobije simpatije građana kojima je dosta robusnog Lukašenka. Međutim, za većinu Belorusa širom močvarne provincije Gončarik je ipak ostao samo novo lice koje im je na trenutak blesnulo sa TV ekrana. Mnogi su se s njegovim imenom susreli tek prilikom glasanja. Iako iza njega stoji širok opozicioni blok koji je ujednio i nacionaliste i levičare, nakon prvih protesta zbog izborne krađe jasno je da pokretu i dalje nedostaje snaga potrebna da se Lukašenkov režim sruši na ulici.

NOVA STRATEGIJA: Iako nisu priznali Lukašenkovu pobedu, predstavnici Evropske unije, zajedno sa OEBS-om i Savetom Evrope, u kome je članstvo Belorusije suspendovano 1996, izjavljuju da će morati da potraže nove strategije u pomaganju demokratskih promena u Minsku. Evropski lideri, na preporuku OEBS-a, zalažu se za ublažavanje izolacije koja ni do sada nije podstakla demokratizaciju zemlje. Kakav god bio novi pristup Evrope prema ovom „siročetu“ od zemlje, jasno je da će napori biti neuporedivo slabiji od onih koje je međunarodna zajednica uložila u podršku demokratkim snagama u Srbiji i Crnoj Gori. Belorusija je za ostatak Evrope (izuzev Rusije) pre „nezgodacija“ nego ozbiljna pretnja. Ova zemlja čiji je glavni izvozni proizvod veštačko đubrivo ne predstavlja nikakvu pretnju međunarodnom miru i stabilnosti regiona, a Lukašenko nije Milošević. Zato se i očekuje da bi veći angažman Rusije mogao biti presudniji za otvaranje Belorusije ka svetu. Nažalost, pokazalo se da Lukašenko u Putinu ima moćnog saveznika i pokrovitelja i da se Rusija dobrovoljno ne odriče svojih satelita.

I dok se polako gase kamere stranih televizijskih ekipa, a međunarodni posmatrači i diplomatski predstavnici pakuju kofere, građani Belorusije ostaju na milost i nemilost Lukašenkovim diktatorskim hirovima. Na udaru osvete što su se uopšte i drznuli da ga uznemiravaju nesumnjivo će se opet naći najistaknutiji aktivisti i novinari. A taj trenutak bi mogao doći čim Lukašenka napusti dobro raspoloženje zbog slasti „elegantne pobede“. Što će reći, možda već čim cveće iz buketa koje je dobio uz čestitke najvernijih obožavalaca uvene.