Dolazak nemačkog kancelara Šredera u Beograd prva je poseta na tom nivou iz Nemačke, nakon davne posete tadašnjeg kancelara Vilija Branta, sedamdesetih godina, ondašnjoj SFRJ i Titu. Tada je, između ostalog, sklopljen sporazum o posleratnom obeštećenju u obliku kredita. To nije zadovoljilo sva očekivanja, ali je svakako bio korak u pravom smeru. Nakon toga dolazilo je do raznih susreta i poseta u oba smera, ali ne i na tako visokom nivou.
Otada je bilo mnogo značajnijih promena i prestrojavanja. Najpre, Zapadna Nemačka je prisajedinila NDR, a Jugoslavija, kao oblik državnog postojanja, izbrisana je sa političke karte Evrope. Na ovom prostoru nastale su nove nacionalne države, a dve najstarije među njima, Srbija i Crna Gora, povezane su specifičnom državnom zajednicom. Bivši nemački ministar inostranih poslova Genšer imao je zapaženu ulogu u procesu raslojavanja bivše države, koja je dobijala kontroverzne ocene, zavisno iz kojeg ugla se posmatralo. On sam je govorio da je u početku bio za to da se održi jugoslovenska federacija, ali kada je video da se ona ne može održati, inicirao je priznavanje novih država bilateralno i u okviru Evropske unije. No, to je istorija i na njoj je da oceni ulogu svakog aktera.
Nove države, naslednice SFRJ, imaju zajedničku želju i stremljenje, uprkos međusobnim razlikama i nerešenim problemima; naime, sve žele da postanu, u dogledno vreme, novi članovi Evropske unije, zajedno ili individualno, nakon ispunjenja poznatih kriterija (tzv. kopenhaških) ali i nekih specifičnih zahteva, u koje ovom prilikom ne ulazimo). Ipak, taj zajednički cilj sigurno je bila jedna od tema tokom posete nemačkog kancelara, imajući svakako u vidu važnu ulogu i uticaj Nemačke u Uniji. Istovremeno, ona je prisutna i svuda u našoj regiji, pa postoje realne mogućnosti da utiče na tokove približavanja Uniji i obratno. To pokazuje i poseta kancelara Šredera zemljama regije.
PROMENE: Potrebno je ukazati i na široke promene i tendencije u samoj Nemačkoj u poslednjoj deceniji. Najpre, posledice ujedinjenja zapadnog i istočnog dela zemlje nisu još savladane. Razlike su i dalje prisutne, oko privrednog potencijala i standarda, pa i stepena nezaposlenosti – pre svega u korist zapadnog dela. Dugogodišnja vladavina kancelara Kola i njegovih hrišćanskih demokrata, zajedno sa Genšerovim liberalima, došla je do kraja 1998. i zamenjena je Šrederovim socijaldemokratama i Fišerovim zelenima, da bi prošle godine ovi opet pobedili na izborima, doduše sa tesnom većinom. To je sve dovelo i do određenih promena u unutrašnjoj politici, a nešto kasnije i u spoljnoj orijentaciji.
Na unutrašnjem planu u toku je bitka oko paketa dugoročnijih ekonomsko-socijalnih reformi, uz žestoku opoziciju hrišćanskih demokrata, predvođenih novim liderima, Angelom Merkel i Štojberovom bavarskom Socijalnom unijom. Nakon što je vladajuća crveno-zelena koalicija progurala svoj paket kroz Bundestag, predstoji bitka u drugom domu parlamenta Bundesratu gde zemlje-pokrajine, vođene od opozicionih lidera, imaju većinu, što može blokirati ili odložiti ove reforme. Ceo koncept reformi dosta zadire u prava penzionera, nezaposlenih radnika i uopšte u zdravstveno osiguranje u pravcu smanjenja državnog finansiranja, što naravno izaziva nezadovoljstvo kod sindikata i u široj javnosti.
Vlada opravdava te mere potrebom smanjenja budžetskog deficita koji je već prešao limite koje propisuje Evropska unija, a i inače nemačka privreda prolazi kroz izvesnu stagnaciju, što sve zajedno komplikuje unutrašnju scenu.
No, redovni parlamentarni izbori održaće se tek 2006, pa se socijaldemokrati i njihovi saveznici zeleni nadaju oživljavanju privredne aktivnosti i smanjenju relativno visoke nezaposlenosti, kako bi na izbore izašli sa pozitivnim bilansom i time možda osvojili i treći mandat. Zato je i prirodno da je nemačkoj privredi potrebna i određena ekspanzija izvoza u inostranstvu, pa i na Balkanu.
EVROPSKA TROJKA: Na međunarodnoj sceni promene su takođe uočljive, posebno u pogledu nemačke pozicije. Za razliku od Kola, koji je zagovarao čvrst oslonac na NATO i SAD kao vodeću silu, Šreder je više orijentisan u pravcu proevropskog opredeljenja, ne dovodeći ipak u pitanje nemačko članstvo u severnoatlantskoj strukturi, ali pledirajući za veću autonomnost u delovanju.
Oslanjajući se na savez sa Francuskom u okvirima Evropske unije, no i šire u nekim pitanjima, te unutar OUN-a, ova alijansa se posle izmirenja tih nekada tradicionalnih protivnika odskora, izgleda, i produbila, naročito oko iračke krize. Šreder je inicirao i tešnju saradnju sa Putinovom Rusijom. Tako se trojka Širak–Šreder–Putin češće pojavljuje sa zajedničkim inicijativama. Uz to, Šreder ne zanemaruje ni kontakte sa Tonijem Blerom, sa kojim ga veže i partijska saradnja dveju najvećih evropskih socijaldemokratskih stranaka. Velika Britanija, najverovatniji saveznik SAD, je i neka vrsta mosta sa silama u Evropi, koje su kritične prema američkoj politici. Njoj zameraju spremnost na unilateralno i preventivno delovanje, uključujući svakako i vojno, što pokazuje i napad na Irak, bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN-a. Šreder je još ranije najavio da Nemačka neće učestvovati sa svojim snagama u iračkoj operaciji, odnosno da neće upućivati trupe u Irak niti će zasad učestvovati u povećanoj međunarodnoj finansijskoj pomoći rekonstrukciji Iraka.
No, u međuatlantskim odnosima – treba napomenuti da je u poslednje vreme došlo i do otopljavanja u tim odnosima: glasanje evropske „trojke“ u Savetu bezbednosti za američku rezoluciju o Iraku, uz određene rezerve, ali pre svega zbog njenog prihvatanja veće uloge svetske organizacije. Nemačka, osim toga, učestvuje i u nekim mirovnim operacijama, iniciranim od SAD, ali i od UN-a, na primer u Avganistanu i na Balkanu (Bosna, Kosovo). Nemačka ostaje opredeljena i za borbu protiv međunarodnog terorizma, a u EU podržava predlog Evropskog konventa za novi ustav Unije, koji neke manje članice kritikuju da predviđa stvaranje privilegovanog položaja tzv. velikih članica u organima Unije.
U vreme bombardovanja Srbije od strane NATO-a, Nemačka je u izvesnoj meri učestvovala u tome, no istovremeno se zalagala da se pronađe mirno rešenje sukoba i da prestane bombardovanje. Formula, sa kojom su došli u Beograd Ahtisari i Černomirdin, bila je sačinjena na nemačkom tlu, naravno uz učešće i drugih sila u NATO-u. Poznata je i činjenica da je pokojni premijer Đinđić, koji je češće boravio u Nemačkoj i sretao se sa Šrederom i drugima, znatno doprineo normalizaciji i uzlaznom trendu međusobnih odnosa.
NAŠ INTERES: U delu naše javnosti još se javljaju podozrenja i izvesne sumnje u tzv. prave namere Nemačke prema našoj zemlji. Iskustva i sećanja na prošlost, osobito iz dva svetska rata, i na nacizam prisutna su i dalje. No, potrebno je okrenuti novu stranicu u odnosima jer se od prošlosti ionako ne može dalje u istom pravcu.
U to spada i nemačka orijentacija prema Balkanu: razvoj svestrane saradnje, naročito ekonomsko-političke i tehnološke u čemu Nemačka ima velike potencijale. Za našu zemlju posebno je važno veliko nemačko tržište i poboljšanje mogućnosti plasmana naših proizvoda na to tržište, na kojem vladaju pravila propisana od Evropske unije koja karakteriše i određena doza protekcionizma koji treba olabaviti. Srpski izvoz ne dostiže ni 50 odsto vrednosti uvoza iz Nemačke.
Još treba istaći i velik interes za direktniji uvoz nemačkog kapitala u prethodno regulisanim, ali i stabilnim okvirima. Naravno, i taj kapital ima svoje profitne interese i ne nastupa iz humanitarnih i socijalnih razloga, mada i toga ima u određenoj meri, da bi bio i atraktivniji. Ukratko, realan interes obeju strana je bolja saradnja.
Od posete nemačkog kancelara ne treba očekivati spektakularne rezultate, ali treba očekivati neke dugoročnije efekte. Nemačka može znatno pomoći na našem putu ka Evropskoj uniji, prvenstveno da ga ubrza. Neka nasleđena pitanja iz prošlosti možda se mogu lakše postepeno razrešavati i predavati prošlosti.
Na ekonomskom planu su relativno najveće mogućnosti: veća trgovina i privlačenje nemačkog kapitala. Srpsko-crnogorskoj strani sigurno bi odgovarala i dugoročnija konkretna nemačka pomoć za planirane reforme privrede i društva.
Izbor Gerharda Šredera (59) za kancelara 1998. godine označio je ne samo partijsku (umesto demohrišćana, socijaldemokrati) smenu na kormilu već i kraj perioda poznatog, ne samo u Nemačkoj, kao „Kolova era“. Istovremeno, Šrederov uspon na najvišu stepenicu izvršne vlasti (nakon puna četiri mandata Helmuta Kola) simbolično je predstavljao smenu generacija i u posleratnoj Nemačkoj i u jednoj od najvećih partija evropske levice, nemačkoj Socijaldemokratskoj partiji (SDP). Iako nema harizmu svojih prethodnika, u prvom redu Vilija Branta, Šreder se već petu godinu uspešno nosi sa kancelarskim izazovima jedne od najmoćnijih evropskih ekonomskih sila.
Rođen je u siromašnoj porodici (majka mu je bila čistačica), pa je morao da napusti školovanje da bi zarađivao za život i školovanje. Završio je pravni fakultet i 1976. godine postao je advokat. Detinjstvo i mladost spontano su verovatno opredelili njegova politička uverenja, jer je već kao mladić pristupio SDP-u, penjući se potom relativno brzo lestivicama partijske hijerarhije. Nakon što je 1980. bio predsednik mladih socijaldemokrata, izabran je za poslanika Bundestaga, a 1990. je prvi put osetio slast „velike“ pobede, kada je postao prvi čovek pokrajine Donje Saksonije.
