Droga i krvavi dijamanti

Stefan nikako da se navikne na lanac. Gvozdeni okov iritira nadraženu ranu na članku. A Stefan je pri tom čak i privilegovan. Na početku njegovog „skidanja na suvo“ za lanac je bila prikačena gvozdena stolica. On već četiri meseca živi u kući koja je ograđena visokim zidovima sa rešetkama na prozorima i ojačanom kapijom. Tu se narkomani skidaju sa droge. Iako se sredstva za dezinfekciju koriste na litre, zadah urina iz prostorija u prizemlju dopire do ulice.

U prvoj prostoriji u prizemlju smešteno je osam muškaraca. Tu se nalaze četiri kreveta na sprat, čaršava nema, nema ni ćebadi, ni jastuka, samo plastičnih madraca. Stefan tu spava. Uzeo je donji krevet. „Lik na gornjem krevetu je malo ćaknut“, kaže Stefan. Mreža za zaštitu od komaraca nema ni iznad postelja, ni na malim prozorima. Za razliku od vrelog doba godine sada bar stalna kiša pomalo hladi vazduh. Za vreme suša postaje nepodnošljivo zagušljivo.

A čemu ti lanci koje gotovo četvrtina stanara vuče za sobom? Sveštenik Morije Ngobeh, rukovodilac doma, ovako odgovara na to pitanje: „Ako bi nekom uspelo da pobegne i pored visokih zidova opasanih bodljikavom žicom, zveket lanaca bi uzbunio celu ulicu i stanovnici bi mogli da zaustave begunca.“ Stefan je već dva puta pokušao da pobegne. Poslednji put pre mesec dana. „Bio sam jednom i u centru za rehabilitaciju od droge u Atlanti. Ali ovo ovde se baš teško podnosi“, kaže dvadesetpetogodišnjak koga su pre nekoliko godina deportovali iz Amerike. Čini se da se sada pomirio sa svojom sudbinom.

KOBNI TRIP: U međuvremenu, Sijera Leone piše sopstvenu istoriju droge. Kada je izbio razorni građanski rat, zloupotreba narkotika je sa desetinama hiljada zavisnih boraca dostigla novu dimenziju. Kokain pomešan sa barutom još se pokazao kao bezazlen. Sveštenik Ngobeh je od svojih gostiju koji su se borili u ratu saznao da su zarezivali vene i lepili drogu na rane. Tako bi opijenost trajala i po tri meseca. Mnoga deca borci se nikada nisu skinula sa tog tripa.

Problemi sa drogom eskalirali su za vreme građanskog rata krajem devedesetih godina. Ali mala zapadnoafrička zemlja je sada suočena sa još većim izazovom. Prošlog leta otkriven je avion u kome se nalazilo 700 kilograma čistog kokaina iz Južne Amerike. Avion pun droge zaplenjen je i u obližnjoj Gvineji Bisao. Tada je svako živ shvatio da su zapadnoafričke države Sijera Leone, Liberija, Gvineja Bisao i Gvineja postale raskrsnica na putu droge.

Za dalji transport u Evropu ovde se ne prerađuje samo kokain iz Južne Amerike nego i droga iz Azije. „Mi ovde imamo sve moguće stvari, LSD, heroin, kokain“, kaže prečasni Ngobeh. Na licu mesta se sadi samo marihuana. „Ove zemlje imaju nesreću da leže tačno na putnom pravcu između juga i severa“, kaže šef Ujedinjenih nacija za Sijera Leone Mihael fon Šulenburg. Posle više godina skupe misije plavih šlemova, koja je završena tek 2005. godine, i povremeno je važila za najbrojniju na svetu, bezbednost Sijera Leonea ponovo je ugrožena. Južnoamerički narko-karteli navaljuju u pravcu Evrope jer je tržište Sjedinjenih Američkih Država prezasićeno. Tako u toku racija u Južnoj Americi policija sve češće nailazi na kofere pune evra. Ranije su samo dolari bili u opticaju. Evropsko tržište važi za veoma profitabilno. Ulična cena kokaina u Evropi gotovo je duplo veća nego u Americi.

NEMOĆ POLICIJE: „Ne možemo da izađemo na kraj s tim“, kaže Francis Mono, zamenik šefa policije Sijera Leonea. „Ni približno nemamo potrebnu opremu i infrastrukturu da bismo se suprotstavili toj vrsti organizovanog kriminala.“ Parlament Sijera Leonea je doneo zakon o suzbijanju droge. Ministar za transport dospeo je u zatvor.

Šefovi narko-mafije stotinama miliona dolara ne kupuju samo pojedine funkcionere, već time potencijalno mogu da i čitave države izbace iz ravnoteže. Državni budžet Gvineje Bisao vredi otprilike koliko dve i po tone kokaina, koliko je početkom ove godine u Liberiji zaplenjeno na jednom jedinom brodu. Šef UNO-a u Sijera Leoneu fon Šulenburg kaže: „Novac od droge za Sijera Leone može da odigra sličnu ulogu kao krvavi dijamanti u vreme građanskog rata.“ Krvavim dijamantima naziva se drago kamenje iz te male zapadnoafričke zemlje. Pobunjenicima za je vreme građanskog rata devedesetih godina pre svega bilo stalo do rudnika dijamanata na severu. Da bi ih se dokopali, nisu prezali od svakojakog prolivanja krvi, pored ostalog sistematski su odsecali udove civilima. Pobunjenike je podržavao predsednik susedne Liberije Čarls Tejlor. On zbog toga već godinama odgovara pred međunarodnim tribunalom za ratne zločine u Hagu, gde se vode procesi i za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije. Građanski rat je uništio celokupnu infrastrukturu i ostavio za sobom jednu od najsiromašnijih država na svetu. U zemlji je vladala takva beda, da ni statistike Ujedinjenih nacija o životnom standardu nisu mogle da je obuhvate. Tek je UNO misija plavih šlemova stabilizovala situaciju i omogućila povratak demokratije. Životni uslovi se postepeno popravljaju. Ostale su, međutim, brojne rane i mnogo hiljada traumatizovanih ljudi.

Čini se da se u „Domu mirovanja“ (City of Rest) često brkaju duševne bolesti i zloupotreba narkotika. Na osnovu zapadnih merila, ovo mesto više je zatvorena institucija, nego centar za rehabilitaciju. I sveštenik Ngobeh na narkomane gleda kao na psihički bolesne ljude. Takvo mišljenje preovladava u Sijera Leoneu. Društvo će radije da odbaci zavisnika od droge, nego dilera, koji uživa reputaciju snalažljivog čoveka.

REČ BOŽJA: „Dom mirovanja“ u srcu glavnog grada Sijera Leone, u ulici Fort strit sa kućnim brojem 34, može da primi trideset muškaraca i deset žena. Kuća je stalno popunjena do poslednjeg mesta, jer je to jedini centar za rehabilitaciju od droga u Sijera Leoneu, Liberiji i Gvineji. Kuhinja se nalazi u dvorištu. Tu se preko dana odvija život stanovnika. Na drugom spratu stanuju žene. Na srednjem spratu se nalazi dnevna soba, na zidu visi mali televizor pred kojim stoje drvene klupe. Sve je uređeno spartanski. Prednost je što nema mnogo toga da se uništi. U dnevnoj sobi se gosti sreću sa svojim starateljima, tu se održavaju molitveni kružoci ili pojedinačni razgovori. Svešteniku Ngobehu u tome pomaže još sedam socijalnih radnika.

„Svakom je ovde potrebna psihička pomoć, a ona dolazi od reči Božje. Mi bolesnicima moramo da ulijemo novi duh, inače niko nikad ne može da savlada svoju zavisnost“, kaže sedamdesettrogodišnji sveštenik Ngobeh. Shodno tome, vodeći motiv kuće je: „Reč Božja je naša snaga“. Moći droge sveštenik Ngobeh i njegov tim suprotstavljaju moć molitve. Vreme „skidanja na suvo“ prevazilaze uz pomoć vode i molitve.

Sredinom osamdesetih godina sveštenik Ngobeh je počeo da radi sa narkomanima. Kad je pred svojom kućom video decu kako duvaju, on im se obratio. Pošto su u njega stekli poverenje, počeo je sa prvim terapijama. Ngobeh je ustanovio da ta deca nemaju pravi dom i da se uveče vraćaju u totalnu bedu. Zbog toga je nekoliko zavisnika primio u svoju kuću. To mu je gotovo razorilo brak, jer su zavisnici uvek nanovo potkradali svoje domaćine. Kada je jedan od njih pokušao u cipeli da iznese srebrnu kašiku iz porodičnog servisa, sveštenikovoj supruzi Meri je prekipelo. Nije više htela da izigrava Samarićanku. „Ili centar za rehabilitaciju ili brak“, rekla je svom suprugu. Danas je Meri mama svim gostima.

Sveštenik objašnjava da se svi zavisnici u „Domu mirovanja“ nazivaju gostima. Zahvaljujući darovima i pomoći crkvene opštine mogli su da se usele u kuću u Fort strit, kojoj sve do danas opstanak omogućuju isključivo sponzori i dobrovoljni prilozi. Lečenje je besplatno. Od pripadnika porodica očekuje se samo da bolesnicima šalju hranu.

Šefovi narko-mafije objavili su rat društvu u Sijera Leoneu. Sveštenik Ngobeh tvrdi da kod 95 odsto njegovih gostiju nema recidiva. Čak i zavisnici iz Engleske dolaze ovamo na terapiju. Stefan se nada da će kroz dva meseca biti otpušten.