Vojna doktrina Donalda Trampa: Da li je posle Venecuele i Irana na redu Kuba?

Kuba tapka u mraku – stanovništvo u bukvalnom, a vlada u prenesenom smislu. Početkom nedelje, po četvrti put u dve godine, širom ostrva nestala je struja. Deseti veliki nestanak električne energije od februara 2024. izazvao je delimično nasilne proteste.

Rukovodstvo karipske države, suočeno s krizom i pritiskom iz SAD, deluje toliko zbunjeno da čak pregovara sa zakletim neprijateljem kako bi obezbedilo sopstveni opstanak, piše Dojče vele.

Jer, najkasnije nakon pretnje američkog predsednika Donalda Trampa da bi mogao na ovaj ili onaj način da „preuzme“ Kubu, nad Havanom se nadvija Damoklov mač koji je počeo da se nazire početkom januara otmicom predsednika Venecuele Nikolasa Madura iz njegove rezidencije u Karakasu.

To ne samo da pokazuje na šta je Tramp sve spreman i za šta je sposoban, već je režimu na Kubi oduzelo i jednog od najbližih saveznika i najvažnijih dobavljača nafte.

Zašto Tramp želi da „preuzme“ Kubu?

Kuba, ostrvo udaljeno oko 150 kilometara od obale SAD, trn je u oku Sjedinjenim Državama još od revolucije pod vođstvom Fidela Kastra 1959. Njegov komunistički režim oduvek se suprotstavljao nekada velikom uticaju SAD i smatra se uporištem protivničkih vlada, poput onih u Moskvi, Pekingu ili Karakasu.

Oprezne pokušaje obnove odnosa sa Kubom iz vremena predsednika SAD Baraka Obame poništio je Donald Tramp već u svom prvom mandatu (2017-2021) – na olakšanje mnogih kubanskih emigranata i njihovih potomaka širom sveta. Mnogi od njih žele pad Kastrovog režima. Jedan od njih je i američki državni sekretar Marko Rubio. Kubanska dijaspora u SAD predstavlja važnu biračku grupu, naročito u saveznoj državi Florida – jednoj od onih koje su presudne prilikom izbora predsednika.

To što Tramp baš sada pojačava retoriku, stručnjak za spoljnu politiku sa Univerziteta u Kelnu, Klemens Fišer, objašnjava unutrašnjopolitičkim razlozima: to je „moguće pokušaj odlučnog poteza nakon što stvari u Iranu ne idu kako je želeo. Tramp, kaže Klemens, „mora da pokaže da je snažan predsednik. S druge strane, mora da izbegne da vodi još jedan rat.“

Pritisak na Kubu američki predsednik je, međutim, pojačao već ranije: prema njegovom nalogu, venecuelanska potpredsednica Delsi Rodrigez u januaru je potpuno obustavila već smanjene isporuke nafte Kubi. Od kraja januara SAD takođe blokiraju pomorske rute ka karipskom ostrvu i prete sankcijama zemljama koje isporučuju robu. Prema navodima kubanske vlade, u zemlju već tri meseca nije stigla nijedna isporuka nafte. Domaća proizvodnja, koja već godinama opada, pokrila je 2024. manje od 30 odsto potreba. Učestali nestanci struje direktno su povezani s tim, jer se većina električne energije na Kubi proizvodi u termoelektranama na naftu.

Najgora ekonomska kriza u poslednje tri decenije

Međutim, nestašica energije je samo jedan – iako ozbiljan – aspekt aktuelne ekonomske krize, kaže kubanski ekonomista Elijas Amor, koji živi u Španiji. Osim kratkog perioda oporavka, kubanska ekonomija opada još od početka pandemije korone 2020. i to u proseku za 2,75 odsto godišnje. U 2025. pad je iznosio čak pet odsto: „Kubanska ekonomija je u najgorem stanju još od ’Specijalnog perioda’“, rekao je Amor za DW.

„Specijalni period u mirnodopsko vreme“ – tako kubanski režim zove vreme duboke recesije koja je pogodila zemlju nakon raspada Sovjetskog Saveza. U roku od četiri godine realni prihodi su tada pali za čak 90 odsto. Privremenim reformama, uključujući postepeno otvaranje turističkog sektora, vlada pod Fidelom Kastrom uspela je da ostvari delimičan oporavak. Pravi oporavak, međutim, usledio je tek kada je Hugo Čavez preuzeo vlast u Venecueli i preuzeo ulogu glavnog sponzora umesto SSSR-a.

Prema Amoru, postepeno otvaranje kubanske ekonomije tokom proteklih decenija možda trenutno sprečava krizu poput one iz 1990-ih. Ipak, ograničene reforme koje su poslednjih godina pokrenuli Fidelov brat Raul Kastro i predsednik Migel Dijaz-Kanel, jedva da još imaju efekta: „Čak ni turizam više ne može da zaustavi ovu kriznu situaciju, jer su pokretači ekonomije potpuno zamrli.“

Šta kubanska vlada može da suprotstavi SAD?

Iako je jedan tanker iz ruske „flote u senci“ navodno na putu ka Kubi, snažan pritisak iznutra i spolja očigledno je primorao kubanski režim da sedne za pregovarački sto. Prošle nedelje potvrdio je razgovore s američkim predstavnicima – o kojima je Tramp govorio još početkom marta.

Početkom nedelje, potpredsednik vlade i ministar trgovine, Oskar Perez-Oliva – inače pranećak braće Kastro – izjavio je da je Kuba spremna za otvorene trgovinske odnose sa američkim kompanijama i investicije Kubanaca koji žive u SAD. To, međutim, za SAD nije dovoljno. Državni sekretar Rubio zahteva drastične promene kako bi se prevazišla disfunkcionalna ekonomija. Ni oslobađanje određenog broja političkih zatvorenika verovatno neće zadovoljiti Vašington. Prema španskoj organizaciji za ljudska prava „Prisoners Defenders“, Kuba je krajem februara u zatvoru držala 1.214 političkih zatvorenika.

Ipak, Marija Hoze Espinosa, direktorka Centra za angažman i zagovaranje u Americi (CEDA) iz Vašingtona, ne misli da je režim pred neposrednim kolapsom: „Državni aparat – Komunistička partija, bezbednosne snage i vojno-ekonomski sistem (GAESA) – i dalje je relativno zatvoren.“

Da li se Kuba predaje pod pritiskom SAD?

Pukotine se ipak pojavljuju. Predsednik Migel Dijaz-Kanel smatra se manje-više zamenjivim partijskim funkcionerom i oslabljenim liderom. Suštinske promene na Kubi mogla bi da pokrene samo vojska – i porodica Kastro. „Porodica Kastro je ta koja kontroliše i vodi pregovore sa Sjedinjenim Državama“, kaže za DW Ted Henken, stručnjak za Latinsku Ameriku sa Univerziteta u Njujorku.

Pored potpredsednika vlade Pereza-Olive, kao rastući faktor moći smatra se i unuk Raula Kastra, Raul Giljermo, poznat kao „El Cangrejo“ (Rak). „Sve ukazuje na to da oni zastupaju interese porodice Kastro i da će na ovaj ili onaj način voditi vladu“, kaže Henken. Ipak, čak i s novom generacijom, smatra on, strukturne reforme uslediće tek za nekoliko godina.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!