Desni žmigavac

Za „Vreme“ iz Bona

Ovacije su se prolomile jedan jedini put tokom govora Angele Merkel pred delegatima njene Hrišćansko-demokratske unije (CDU) na kongresu u Esenu prošle sedmice. „Kod nas se pokazuje lice. Zato pokrivanje lica nije primereno i trebalo bi ga zabraniti gde god je to zakonski moguće“, rekla je kancelarka, a kamere su pokazale oduševljena lica kako odobravajuće klimaju i dlanove u frenetičnom aplauzu. Mislila je Merkelova na burke i nikabe, nošnju muslimanki koja se ne nosi preterano često, ali se ipak svakodnevno može videti na ulicama nemačkih gradova.

Bio je to kancelarkin ustupak članstvu partije, koščica koju im je dobacila u nadi da će i dalje moći po starom: da odmereno igra za sredinu biračkog tela, da ne skreće u desnu demagogiju i da, po navici, dobije izbore sledeće jeseni. Moguće da je Merkelova loše računala, jer je dalji tok kongresa u Esenu pokazao da njenima ni izbliza nije dovoljna zabrana nikaba „gde god je to zakonski moguće“.

Prilika da se nekom partijskom šefu udari zvrčka uvek je njegov novi izbor za šefa – tako je Merkelova, iako bez protivkandidata, dobila svega 89,5 odsto glasova, što se smatra ozbiljnom sramotom. Svaki deseti delegat zaokružio je „protiv“, iako u CDU nema bukvalno nikoga ko bi bio toliko blesav da izađe na crtu Merkelovoj i time dalje urušava međupartijske odnose. Merkelova je tako deveti put zaredom izabrana za šeficu stranke, ali sa ubedljivo najlošijim skorom od kada je kancelarka.

Zasluge joj se svakako priznaju – ali samo za učinjeno pre izbegličke krize, pre nego što je, kako to mnogi plitko vide, „pozvala azilante da pohrle u Nemačku“. Tu navodnu krivicu za dolazak više od milion ljudi u zemlju Merkelova nije mogla da spere ni pravljenjem izbegličkog dila sa Erdoganom, ni većim brojem deportacija. Pre dve godine – i pre izbegličke krize – potvrđena je sa 96,7 odsto glasova.

OSVETA KANCELARKI: A onda je postalo stvarno ozbiljno: delegati su tesnom većinom (51,5 odsto) izglasali da stranka ubuduće treba da se založi za ukidanje dvojnog državljanstva – ili imaš nemački pasoš ili si auslender. Tako bi se sve vratilo na stanje od pre 2014. godine, kada su čak i stranci rođeni u Nemačkoj morali da između 18. i 23. godine života odluče hoće li ostati državljani zemlje (nekog od) roditelja ili će se odreći tog državljanstva i uzeti nemačko.

Mnogi komentatori su u tome videli povratak logici tla za koju se verovalo da je konačno prevaziđena. Pitanje dvojnog državljanstva naširoko je pokrenuto nakon što su posle neuspelog puča u Turskoj širom Nemačke održane masovne demonstracije u znak podrške turskom predsedniku Erdoganu (Vreme 1339: „Strah od Erdoganovih doušnika“). U čitanju većine konzervativaca, stvar je prosta – nije fer da ljudi lojalni nekoj drugoj državi i drugom predsedniku imaju nemački pasoš.

Partijsko rukovodstvo, a posebno Angela Merkel, bilo je protiv ovakvog roll backa – uostalom, upravo je aktuelna vladajuća koalicija demohrišćana i socijaldemokrata olakšala dobijanje dvojnog državljanstva i time načinila iskorak ka otvorenijem društvu. „Partijski kongresi se odvijaju po sopstvenoj logici“, rekla je kancelarka nakon toga televiziji Feniks. Dodala je da odluku smatra pogrešnom i da neće menjati svoj način vladanja. Odbija da, kao kandidatkinja na izborima sledeće jeseni, forsira ovu temu u izbornoj kampanji.

Ironije radi, ovaj konzervativni predlog nije stigao od kakve grupice provincijskih tvrdolinijaša, već od Omladine CDU. Wind of change, o kome su pevali Skorpionsi, upravo duva Merkelovoj u lice.

„CDU se sveti kancelarki zbog izbegličke politike“, piše o tome Niko Frid, novinar „Zidojče cajtunga“. „To je puzajuće odricanje ljubavi čiji cilj nije da se Merkelova potpuno demontira, ali kojim može da trajno slabi. Onih 89,5 odsto nisu bili kraj, nego početak. Kancelarku mrve njenom metodom – korak po korak. Ne traži se više kultura dobrodošlice, već deportacije. Debata se više ne fokusira na izbeglice već se njom generalno izopštavaju stranci, naglašava se strano naspram nacionalnog. Ukidanje dvojnog državljanstva, zabrana burke ili upisivanje nemačkog jezika u Osnovni zakon – to su simboli. CDU više ne želi da sledi kancelarkin apel da se otvori – stranka bi nazad, u zatvorenost“, navodi Frid.

Treba ovde pomenuti još jedno moguće čitanje, zapisano tek na marginama pojedinih novinskih komentara. Ako je ono tačno, onda prethodne pasuse treba drugačije posmatrati. To je naime teza da se Merkelova i deo njene stranke igraju dobrog i lošeg policajca. Oni bi kao zategli, a ona kao ne da. Tako CDU pokušava da pokrije širok spektar birača, od urbanih intelektualaca koji se hrane veganski i pomažu izbeglicama, do malograđana i opravdano ogorčenih tradicionalista.

STRAH OD POPULISTA: Osim pomenutih mera, CDU bi trebalo da se zalaže i za brže deportacije odbijenih tražilaca azila, kao i da oni bez ličnih dokumenata nemaju šansu da dobiju zaštitu. Takođe, ideja je da se nesrećnici spaseni u Sredozemnom moru vraćaju na obale Afrike, u nekakve prihvatne centre koji će ko zna kako i gde biti izgrađeni. Začin na desničarenje bilo bi pooštravanje krivičnog zakonika, tako da za provale sledi najmanje godinu dana zatvora. Ni ta mera nije pala s neba jer provalništvima se organizovano bave mahom bande iz inostranstva, a statistika Saveznog ureda za kriminalistiku kaže da su srpski državljani među primusima branše.

Naravno, drugo je pitanje da li je donošenje tih mera uopšte moguće. Njih pozdravljaju bavarski konzervativci, koji su već godinu i po u hladnom ratu sa sestrinskim demohrišćanima zbog izbegličke politike. Ali sve ostale stranke iz aktuelnog sastava Bundestaga takvu ideju oštro odbacuju. Poslanica socijaldemokrata Eva Hegl u intervjuu za Dojče vele rekla je da nema govora o promeni zakona u ovom sazivu parlamenta i prebacila demohriščanima da se dodvoravaju krajnjoj desnici: „To je opasno jer ide u pravcu Alternative za Nemačku. Demohrišćani bi zaista trebalo dobro da razmisle da li je to pravi kurs.“

U tom grmu i leži zec. Alternativa za Nemačku je nastala pred prošle savezne izbore 2013. godine kao stranka ekonomskih liberala koji su tražili povratak dojče marki. U međuvremenu je staro rukovodstvo najureno i to je partija krajnje demagoške desnice, koja jaše na talasu ksenofobije i mržnje prema muslimanima što se valja Evropom. Alternativa je već ušla u deset pokrajinskih parlamenata i posebno je jaka na istoku zemlje, gde bi za nju glasao svaki četvrti ili peti birač.

Ta stranka je u Nemačkoj ono što je Marin Lepen u Francuskoj ili Gert Vilders u Holandiji – pre svega noćna mora etabliranih partija. Nje se plaše i gade istovremeno, ali i čupaju kosu jer im odnosi birače pred nosom. Stoga današnji CDU nije ni mogao da odoli ovom skretanju udesno. Jer, kako reče jedan sitniji aparatčik na kongresu, „levo ne dobijamo mnogo novih pristalica, ali ih desno mnogo gubimo“.

OPET VELIKA KOALICIJA?: Ipak, za razliku od Austrije, Britanije, Amerike ili Francuske, u Nemačkoj, iz ugla etabliranih partija, nije dogorelo do nokata. Poslednje ispitivanje javnog mnjenja čije je rezultate prošle sedmice objavio javni servis ARD kaže da demohrišćani imaju solidnih 35 odsto podrške. Slede, redom, Socijaldemokrate (22), Alternativa za Nemačku (13), Zeleni (11), Levica (9), Liberali (5). Računica u ovom trenutku govori da većinu nema ni konzervativno-liberalna strana, niti leva crveno-crveno-zelena koalicija koja se u poslednje vreme čini sve realnijom. Oba pola su, međutim, nadohvat većine. Ako ništa od toga ne bude, prilično komotno će moći da se formira nova velika koalicija koja je i sada na vlasti.

Ima još jedna začkoljica. Poslovično precizni nemački anketari su u ranijim izbornim ciklusima utvrdili da je u Nemačkoj manje bitno kako građani procenjuju koju stranku, a više kakve teme dominiraju javnom arenom neposredno pred glasanje. Tako je prošle izbore obeležila kriza evra, a Merkelova je tu imala dobre makroekonomske brojke da ubedi birače kako je vešto kormilarila i izbegla buru. Kada se 2011. desila Fukušima, Zeleni su nenadano udvostručili svoje rezultate na pokrajinskim izborima. Sada naslovne strane i strahovi Nemaca idu naruku Alternativi za Nemačku.

Hoće li do sledeće jeseni izbeglička kriza, makar za ovdašnju javnost, biti stvar prošlosti? Hoće li Turska smestiti sve nevoljnike, a Balkanska ruta dihtovati? Hoće li uspeti integracija milion došljaka u Nemačku? Ili će, možda, baš pred izbore neki stranac silovati i ubiti nemačku studentkinju, kao što je nedavno u Frajburgu po svemu sudeći uradio maloletni Avganistanac?

Kod takvih stvari mnogi birači zaokružuju stomakom umesto razumom, a to može da izađe na zlo za Angelu Merkel koja se toliko trudi da bude razumna da je, evo, to previše i njenoj partiji.