Kao novoizabrani predsednik „najmoćnije države slobodnog sveta“, Donald Tramp zadržao je imunitet u očima svojih birača. Za njega se nije zalepila ni špijunska afera o direktnoj umešanosti Kremlja u njegovu kampanju, a samim tim i u tok američkih izbora. Veći deo američke javnosti, očigledno, više ne bi poverovao ničemu što o Trampu serviraju mejnstrim mediji. U tom smislu, prisustvujemo istoriji – Tramp će biti prvi predsednik Amerike koji će dobar deo svog uticaja na domaću, ali i na međunarodnu političku scenu sprovoditi upravo kroz društvene medije.
Tramp je u mandat ušao sa čvrstom namerom da redefiniše poziciju i ulogu Amerike u svetu i da izgradi stabilan odnos sa Rusijom. Uzmemo li u obzir spoljnu politiku Sjedinjenih Država od ‘45. naovamo, to je tektonski zaokret. Duže od 70 godina nijedna politička opcija nije izašla sa sličnim predlogom. Tramp jeste, i to prilično glasno. Pored odnosa prema emigrantima i stava da Amerika treba da „prestane da glumi svetskog policajca“, redizajn odnosa prema Rusiji jedna je od ključnih Trampovih predizbornih ideja i čini platformu njegove pobede.
Trampov predlog Vladimiru Putinu – da obe države smanje broj nuklearnih glava u zamenu za ukidanje embarga Rusiji – u kontekstu mira u svetu odmah je zvučao previše dobro da bi bio realan. Ukoliko se ovaj predlog ipak ostvari, to bi značilo da je Amerika prećutno priznala aneksiju Krima, a sa sobom bi u tom pravcu povukla i ostatak zapadnog sveta.
Revolucionarna ideja o zbližavanju neće proći bez reagovanja Britanije, koja je na korak od izlaska iz Evrope, približava se Americi, a ujedno se postavlja i kao glavni „glas protiv građenja drugarstva“ između dve najveće vojne sile na svetu. Nakon Bregzita, Britanija može da dobije samo veći manevarski prostor za spoljnu politiku van okrilja EU, ali neće izgubiti status „manjeg, ali starijeg brata Amerike“, čija podrška je bila značajna Klintonu, Bušu, pa sigurno neće biti zanemarljiva ni Trampu. Po svemu sudeći, novoizabrani predsednik Amerike kreće se ka poziciji rastrzanosti: između starih saveznika Amerike i njegove predizborne vizije o bliskoj saradnji sa Putinom. Jedno je sigurno, svi dosadašnji nagoveštaji – među kojima su i prve izjave Reksa Tilersona, Trampovog kandidata za državnog sekretara – idu u prilog tezi da Tramp ne doživljava Rusiju kao glavnog strateškog neprijatelja, već Iran i Kinu, koje smatra ozbiljnim bezbednosnim i ekonomskim pretnjama po SAD.
Iako je izvesno da će politika SAD prema Kini u narednom periodu postati agresivnija, bilo bi naivno očekivati prenagljene poteze i na tom polju. Ozbiljniji poremećaji u odnosima ove dve veoma uvezane ekonomije bili bi previše vidljivi na Američkoj berzi. Kao jedna velika fabrika za američke proizvode, ali istovremeno i moćna kreditna kartica za njihove potrošače, Kina ne samo što američkim kompanijama obezbeđuje proizvode po konkurentnoj ceni već istovremeno finansira njihove kupce. Americi se ne isplati da radikalno preseče taj most. Naravno, to ne znači da pojedini potezi Amerike prema Kini neće kroz populizam biti predstavljeni kao drastični.
Povrh svega, NATO pitanje je već „na predsednikovom stolu“ i definisaće se vrlo brzo. Kako je Tramp odavno ublažio retoriku, sada je već izvesno da su evropske države daleko od „najgoreg scenarija“ i ukidanja vojnog saveza. No, još uvek ništa nije rešeno, a Evropa je ipak geostrateški pozicionirana između Amerike i Rusije. Ako pomenuto partnerstvo dva vojna giganta zaista pobedi prepreke i zaživi, ono bi moglo da podseća na dogovor iz Jalte, koji su svojevremeno postigli Staljin, Čerčil i Ruzvelt. NATO bi tako, u slučaju da napori Britanije ne urode plodom, mogao da postane i američko-ruska tema. U tom slučaju, umanjio bi se uticaj NATO-a i nastupila bi jedna vrsta neoblokovske podele, kroz novo povlačenje linija moći u Evropi. Pritom, potencijal američke ekonomije u takvom scenariju ne bi morao da bude okrnjen – proizvodi američkih kompanija se kupuju u Rusiji čak i sada. Naravno, sve to pod uslovom da Britanija poklekne, i da Donaldu Trampu zaista odgovara ideja o multipolarnom svetu, u kojem „Amerika ne mora da glumi dežurnog policajca“.
Gde je tu Srbija? I gde bi mogla da bude? U kontekstu građenja partnerstva između Rusije i Amerike, Srbija je u bližoj prošlosti ostavljala trag odlučne i izbalansirane politike, čak i kad je to bilo daleko od spoljnopolitičkog šablona. Ako se realizuje kakvo-takvo približavanje Rusije i Amerike, naravno da niko neće Srbiju tapšati po ramenu. No, Srbija će biti u poziciji da odigra pametno i sama da valorizuje svoja opredeljenja iz prethodnog perioda. Takođe, kad bi Srbija svoju politiku u bližoj budućnosti stavila u funkciju građenja američko-ruskih odnosa, mogla bi da iskoristi vreme spoljnopolitičkih turbulencija i postane država za primer.
Okretanje potpuno novog lista u odnosima Vašingtona i Beograda nije nemoguće. Amerika i Srbija su prirodni saveznici, koji su bili na istoj strani u oba svetska rata. Ukoliko postoji prilika da se najzad skine senka koja se nad tim poverenjem nadvila tokom devedesetih, Srbija bi trebalo da je iskoristi i da profitira kroz uvećanje političke i regionalne stabilnosti, ali i kroz ostvarivanje boljih trgovinskih i ekonomskih odnosa koje bi građani mogli da osete. Prihvatanje jedne države od strane američkog kapitala do sada je uvek označavalo signal o stabilnoj poslovnoj klimi za investitore sa svih krajeva sveta, tako da na tom polju nema nekog prostora za velike dileme. Svakako, mnogo toga je pred nama. Što bi rekao Tramp: „This moment is your moment, it belongs to you.“
(Autor je generalni direktor Executive Group; tokom nedavnog boravka u Vašingtonu susreo se sa ključnim ljudima Trampovog „tranzicionog tima“)
