Čubajs na udaru

Atentat na Anatolija Čubajsa, izvršnog direktora ruskog Ujedinjenog energetskog sistema (UES), prošlog četvrtka ponovo je podsetio na ne tako davno vreme u Rusiji. Sve izgleda veoma poznato. Dok se kolona blindiranih vozila u kojoj se nalazio Čubajs kretala od njegove dače na periferiji Moskve ka centru grada, eksplodirala je bomba postavljena na putu. U slučaju da Čubajs ipak preživi eksploziju, kraj puta je čekalo još dvoje ljudi sa automatskim puškama koji su trebali da „završe posao“. Kako u ekspoloziji niko nije povređen, a Čubajsov blindirani BMW ostao netaknut, obezbeđenje koje se nalazilo u njegovoj pratnji izašlo je iz svojih automobila, uzvratilo vatru i nateralo neuspešne atentatore u beg.

NEPROFESIONALIZAM PROFESIONALACA: Registarske tablice automobila kojim su pobegli odvele su policiju do Vladimira Kvačkova, pukovnika u penziji i bivšeg specijalca i pripadnika ruske Vojne obaveštajne službe (GRU), koji je uz to i Čubajsov komšija. Kvačkov je uz sve to i ekspert za eksplozive, a u njegovoj kući pronađena je izvesna količina pušaka i eksploziva. Kako je istraga u toku, a pukovnik je rekao da ne želi ništa da izjavi bez prisustva advokata, još se ne zna da li je on potencijalni ubica. Jedino u čemu se komentatori i stručnjaci slažu jeste to da je bomba koja je bila namenjena Čubajsu bila postavljena krajnje neprofesionalno, tako da je samo oštetila nekoliko automobila i napravila poveći krater na putu. To baš i ne liči na pukovnika, kome je postavljanje bombi bila specijalnost. Teško je poverovati i da iskusni obaveštajac ostavi toliko tragova za sobom.

Kvačkova je karijera vodila kroz sva „vruća“ mesta u novijoj sovjetskoj, a kasnije i u ruskoj istoriji, od Avganistana, preko Turkmenistana do Čečenije. Ruski mediji pišu da je on pripremao povlačenje ruskih trupa iz Groznog, te da je čak i Šamil Basajev izgubio nogu kada je naleteo na bombu koju je postavio Kvačkov. Pukovnik je odlikovan deset puta, između ostalog i Ordenom za hrabrost. Stigao je da glumi u filmu o ruskim obaveštajcima u Avganistanu, igrajući samog sebe. Zbog svega toga mnogi sumnjaju da je sve namešteno da izgleda kako je Kvačkov atentator. Tome u prilog ide i saopštenje policije da nije pronašla tragove eksploziva u automobilu koji je pripadao pukovniku, a kojim su atentatori pobegli. Kad je reč o eksplozivu pronađenom u njegovoj kući, on jeste osoba od koje se tako nešto može očekivati.

Što se mogućih naručilaca atentata tiče, lista je dugačka i obuhvata mnoga poznata imena ruskog biznisa i politike (ako se to uopšte može razdvojiti). Sam Anatolij Čubajs odmah je izjavio da zna imena naručilaca; u izjavi koju je dao istražnim organima i predsedniku Rusije Vladimiru Putinu rekao je da se nada da ona do kraja istrage neće procuriti u javnost. Kako se u javnosti najviše polemiše o tome da li je pokušaj atentata vezan za njegove političke ili ekonomske aktivnosti, sam Čubajs kaže da su motivi apsolutno politički. On sve povezuje s pokušajem atentata od prošlog novembra, a što se naručioca tiče kaže da su „to ljudi koji ga mrze i tvrde da je on prodao Rusiju“. Takvim izjavama teško da je bacio više svetla na moguće osumnjičene.

MOĆ PREŽIVLJAVANJA: Pre svega, mnogi u Rusiji imaju razloga da mrze Anatolija Čubajsa. U gomili raznih ličnosti koje su pratile vladavinu bivšeg ruskog predsednika Borisa Jeljcina, Čubajs se izdvaja po mnogo čemu. Za sve vreme koje je proveo u politici, a potom i u biznisu, pokazao je neverovatnu okretnost i sposobnost da preživi i sačuva svoj uticaj, bez obzira na čistke i lomove koji su se u Rusiji događali u poslednjih desetak godina. Kao potpredsednik vlade u vrema Borisa Jeljcina, on je bio autor zakona o privatizaciji državnih preduzeća 1995/96. kojim su ona praktično predata u ruke nekoliko desetina monopolista (sadašnja oligarhija). Nije teško pretpostaviti da ima dosta onih koji koji se tu smatraju oštećenima, uz malu grupu veoma moćnih ljudi koji su imali razloga da ga podrže. Sam Čubajs se obogatio trgujući državnim obveznicama 1997. Kada je 1998. politika postala suviše „vruća“ za njega, on odlučuje da se povuče iz vlade, a Boris Jeljcin ga imenuje za izvršnog direktora UES-a, sedme po veličini državne firme, kojoj je bilo potrebno restrukturiranje. Reformisanje UES-a u modernu kompaniju trebalo je da bude pravo političko i ekonomsko „bojno polje“. Ipak, Čubajs je uspeo da ostane na tom mestu sve do sada. Od kada je postavljen za direktora, UES je znatno proširio mrežu i kapacitete, tako da se u njegovom vlasništvu nalaze i većinski delovi elektrosistema gotovo svih bivših sovjetskih republika, tako da danas „pali“ i „gasi“ gotovo svaku sijalicu od Baltika do granica sa Avganistanom i Kinom. Veliki uspeh na spoljnom planu, međutim, nije bio ispraćen i na unutrašnjem, tako da UES još uvek mora da se reformiše, a preko njega je Čubajs (prema ruskim medijima) došao u sukob s aluminijumskim magnatom Olegom Deripaskom oko kontrole nad Sibirskim hidroelektranama, koje snabdevaju električnom energijom njegove pogone, kao i sa moskovskim vlastima oko kontrole nad Mosenergom, regionalnim postrojenjem UES-a.

Što se politike tiče, izgleda da je Čubajs i s Putinom uspeo da nađe zajednički jezik, pre svega kao razbijač ruske desnice. Ono malo kritika koje je uputio na predsednikov račun posle hapšenja Mihaila Hordokovskog nije bilo dovoljno da uzdrma njegov dobro obezbeđen položaj. Kao direktor UES-a uspeo je da zadrži uticaj na politiku, a njegova mala partija, Savez desnih snaga, važi za kritičara politike Kremlja. Ipak, Čubajs je bio glavna smetnja ujedinjenju svih desničarskih partija u Rusiji za parlamentarne izbore 2003. Niko od potencijalnih partnera nije želeo da uđe u koaliciju u kojoj bi Čubajs bio jedan od lidera, iako su ranije sarađivali u parlamentu, zbog optužbi da novac UES-a koristi za predizbornu kampanju. Na Čubajsa desničarske partije gledaju manje-više isto kao komunisti i nacionalisti, kao na tvorca ekonomskog i političkog haosa u Rusiji devedesetih.

Zbog svega toga, motive za njegovo ubistvo teško je ograničiti samo na ekonomiju ili politiku. Njegovi planovi za rekonstrukciju UES-a su u suprotnosti sa interesima kako oligarhije tako i mnogih političara koji je podržavaju. Takođe, ima mnogo njih koji bi voleli da vide Putina kako se suočava s još jednom krizom, ovoga puta u krugovima velikog biznisa i politike. U svakom slučaju, loš signal za eventualne investitore u rusku privredu.