Cena viška pravovernosti

Za “Vreme” iz Njujorka

Štampana izdanja dnevnih novina već odavno su ustupila mesto audio-podkastima, tako da su mnogi stanovnici Njujorka, sa slušalicama na ušima, saznali da su Džozef Bajden i Donald Tramp obezbedili dovoljan broj delegata za predsedničke nominacije svojih partija. Jutarnja preslušavanja Si-En-Enovih “5 tings” ili “7” “Vašington posta” na putu do posla nisu otkrila ništa više od onog što se već naslućivalo o imenima kandidata. Ostalo je jedino nejasno kako se vodeća demokratija sveta našla baš pred ovakvim izborom.

foto: ap

Izborom između predstavnika demokrata sa niskom podrškom među biračima, čija administracija ne ispunjava preuzeta obećanja Ukrajini, ne distancira se od izraelske vlade koja vrši brutalnu odmazdu u Gazi, niti ima kontrolu nad delom južne granice i, sa druge strane, liderom republikanaca koji i dalje osporava prethodne izborne rezultate, čeka suđenja za ometanje mirne primopredaje vlasti, prekrajanja izbornih rezultata i nezakonito zadržavanje poverljivih dokumenata – da se na trenutak ostave po strani presude protiv Trampa za finansijske malverzacije, sporne isplate porno glumici i seksualni napad na jednu spisateljicu – ili to što specijalni tužilac Robert Hur opisuje Bajdena kao “starijeg čoveka sa lošim pamćenjem” koji se ne seća sasvim jasno kada mu je preminuo rođeni sin.

Ako u dobijanju odgovora ne pomogne Guglov Džeminaj sa kojim neki prekraćuju vreme na pedesetak kilometara dugoj liniji metroa od Menhetna od Kvinsa tražeći, u dokolici da im ova artificial intelligence alatka generiše fotografiju delfina koji vozi bicikl na Marsu, imaće pred sobom više od četiri godine da dođu do nekakvog zaključka. Naravno, ukoliko stranačke konvencije koje demokrate uskoro održavaju u Čikagu, a republikanci u Milvokiju zvanično potvrde kandidature Bajdena i Trampa, koji su nedavno izvojevali nove pobede na partijskim glasanjima u Džordžiji, Vašingtonu i Misisipiju.

NAPREDAK I USPEH

U skladu sa duhom napretka i uspeha u obavljanju nekog posla, jer su progress i productivity tipične reči da se u Americi saopšti kako je neki dan bio lep i radostan, ni jedan ni drugi se ne mire sa takvim slikama koje o njima ima nemali broj birača.

To se pre svega moglo videti u Bajdenovom poletnom govoru o stanju nacije koji je trebalo da razuveri sve one koji su gajili sumnje u njegove kognitivne sposobnosti i fizičku izdržljivost, među koje spadaju i brojne pristalice njegove partije. Jer – stekao se utisak – kako on izbegava javne nastupe i duže intervjue, da čita govore sa telepromptera i satima uvežbava tekstove pre svakog nastupa. Pod oštrom lupom živog prenosa koji je pratilo 32 miliona ljudi, sučeljen sa neprijateljski nastrojenim republikancima, dobacivanjima i provokativnim pitanjima, Bajden je savršeno vladao situacijom, precizno izložio ključne prioritete svoje politike, poigravao sa nedoslednošću protivnika, ulazio u otvorene duele sa njima i ravno trinaest puta se direktno suprotstavio onome što radi “njegov prethodnik” ne spomenuvši nijednom njegovo ime.

Neki od onih koji su presedeli to vreme ispred televizijskih ekrana zbijali su potom šale kako su bili potpuno samleveni količinom energije govornika. U svom opuštenom stilu, ćaskajući sa prijateljima, Njujorčani su zbijali šale govoreći “ne znamo na čemu je bio, ali dajte i meni malo toga”. To je, inače, grad u kome se često mogu sresti njegovi stanovnici kako u majici, šorcu i papučama silaze sa knjigom u ruci od svog stana do obližnjeg bara, nastavljaju da čitaju negde u uglu uz pijuckanje “menhetna” ili “penicilina”, pozdravljajući uz osmeh sve one znane i neznane ljude koji se zabavljaju oko njih.

GOVOR NIŠTA NIJE PROMENIO

Uprkos tome što je Si-En-Enovo merenje javnog mnjenja zabeležilo da je šezdeset procenata onih koji su gledali predsednikov govor o stanju nacije reagovalo pozitivno na obraćanje, najnovije istraživanje Ej-Bi-Sija/Ipsosa pokazuje da je podrška birača Bajdenu ostala na nekih 33 procenta i da se nakon njegovog govora suštinski ništa nije promenilo. Mada godišnja obraćanja predsednika na zajedničkoj sednici oba doma Kongresu, koja su uvek prvorazredni politički događaji, imaju izvorno sasvim drugu funkciju, ovaj put je to bio jasan znak za početak predizborne kampanje. Kada se i to završilo, postalo je jasno da je demokratama potrebno mnogo više od jednog ovakvog govora, da stvari za sadašnjeg predsednika ne stoje baš najbolje, tim pre što toj stranci opada i popularnost među onima koji je tradicionalno podržavaju.

Najnoviji izveštaj Galupa pokazuje tendenciju pada podrške Demokratskoj stranci među Afroamerikancima i onima koji se osećaju kao Latinoamerikanci. To su, inače, etničke kategorije o kojima vas proganjaju da se izjasnite i u nekim krajnje neočekivanim situacijama, bilo da je to odlazak kod zubara ili popunjavanje upitnika za člansku kartu u lokalnoj biblioteci. Nalazi ove agencije koja se bavi istraživanjem javnog mnjenja otkrivaju da demokrate još uvek imaju ogromnu prednost u odnosu na republikance među crnačkom populacijom, ali je ta podrška trenutno pala na 47 posto, što je najmanje od 1999. godine kada je poverenje Demokratskoj stranci ukazivalo čak 72 procenta ovih birača, dok ovu partiju sada favorizuje 12 odsto odraslih Latinoamerikanaca, što je 14 posto niže u odnosu na 2021. Ovakve tendencije se, na žalost pristalica ove partije, ne menjaju preko noći.

foto: ap

Sa druge strane, Trampov rejting je povremeno mnogo bolji nego kada je bio predsednik i prema Ej-Bi-Si/Ipsosu, trenutno iznosi 36 procenata. Ima među njegovim pristalicama zaista svega i svačega, uključujući nemali broj onih koji potiču sa balkanskih prostora i koji su, bežeći od svojih autokrata, prigrlili tuđe, ali ako se ostave po strani MAGA ekstremisti, okoreli rasisti, jurodivi teoretičari zavera ili oni koji su oduševljeni odlukama sudova da se zamrznuti embrioni mogu smatrati decom, deo njegovih sledbenika nisu ni nalik onim zadriglim tipovima kakvi su, na primer, podržavali Vojislava Šešelja.

To su, barem što se Njujorka i njegove okoline tiče, često vrlo pristojni, kultivisani i obrazovani ljudi koji su završili solidne fakultete i imaju dobre poslove. Nisu agresivni, nasilni niti napadni, izgledaju urbano, voze fina kola, često vredno rade po dva posla dnevno da bi platili stanarine, gorivo, hranu i studentske kredite koje su uzeli na kraju srednje škole na trideset godina, a čija rata često iznosi i više od 300 dolara. Ne znaju baš previše detalja o američkoj spoljnoj ili unutrašnjoj politici, niti ih to mnogo zanima, ali ne vole, na primer, to što se na vratima toaleta za osobe za posebnim potrebama dodaju natpisi za rodno neopredeljene jer su konzervativni, a to smatraju velikom vrednošću.

JUTARNJA VERONAUKA

Ima među njima i onih koji bude svakog dana svoju decu u šest sati ujutru da bi pre početka škole stigli na čas veronauke u obližnjoj crkvi koji se dodatno plaćaju, bez obzira što već imaju dugove na karticama koji su nekad i veći od desetak hiljada dolara i što zbog toga ne mogu da dobiju ni novi telefon na rate, jer im je loš kreditni skor. Zbog toga im, kada plate rente i komunalije, povremeno ne ostane dovoljno ni da kupe gorivo za tu nedelju, i tada obično traže od prijatelja i bliskih ljudi da im pozajme stotinak dolara kukajući kako je sada sve gore i skuplje. Zbog toga što se osećaju poniženo zbog tih pozajmica, a prestrašeni da može biti još teže, uvereni su da je uzrok svih njihovih problema u vladavini demokrata, bez obzira što su se dugovanja na računima gomilala i dok su republikanci bili na vlasti, ali ih sada dodatno iritiraju suđenja Trampu za koja veruju da su politički motivisana ili to što Target deli ispred prodavnica balone u duginim bojama deci. Nakon toga su bacali u smeće lojalti kartice ovog trgovinskog lanca sa bodovima za popuste, koje su brižljivo skupljali godinama i sabirali prilikom svake kupovine.

Pamćenje je selektivno, stvari iz prošlosti uvek izgledaju bolje nego što su bile, vreme Trampove vladavine ostalo je u mnogo lepšem sećanju nego kako je sve to zapravo izgledalo, bez obzira što on svakodnevno podseća kako bi sve to moglo da bude ako bi se vratio u Belu kuću. Ne samo što javno tvrdi da neće biti diktator ako bude ponovo izabran, osim prvog dana svog mandata, nego ovih dana govori da neki od migranata koji ilegalno prelaze granicu SAD “nisu ljudi” već “životinje”.

Kada je novinar, inače njemu tradicionalno naklonjenog Foks njuza, primetio kako njegove ranije izjave o migrantima koji “truju krv nacije” podsećaju na ono što su govorili diktatori poput Adolfa Hitlera i Benita Musolinija, Tramp je naizgled zabrinuto odgovorio: “Nisam to znao”, ali je odmah potom nastavio svoju priču kako se “naša zemlja truje”, da je sve što je prethodno rekao bilo ispravno, ponavljajući mantru da su mnogi od njih kriminalci koji će i u Americi nastaviti da se bave jedinim zanatom koji znaju. Inače, na osnovu podataka Nacionalne akademije nauka, državljani SAD prednjačili su u kriminalnim delima u odnosu na ilegalne migrante, tako da je verovanje u Trampove reči često ukorenjeno u iracionalnim afinitetima, a ne opipljivim činjenicama.

foto: ap

Ne može se reči da vladavina Demokratske stranke nije delom doprinela svemu tome jer dok se govorilo o demokratiji, infrastrukturnim projektima, suzbijanju inflacije, novim radnim mestima i obnovljivim izvorima energije, bogatima, što bi rekao njihov senator Berni Sanders, nikada nije bilo bolje. Blumberg je još ranije primetio da 50 najbogatijih Amerikanaca imaju više od 165 miliona najsiromašnijih, što je polovina ukupnog broja stanovnika ove zemlje. Bogatstvo vlasnika “Amazona” Džefa Bezosa i izvršnog direktora kompanija “Tesla” Ilona Maska veće je od imovine 40 procenata Amerikanaca sa donjeg dela imovinske lestvice. Po nekoj logici stvari, koliko je bogatima bolje, toliko je srednjoj klasi i siromašnima teže, jer količina blagostanja nije neograničena, tako da je to jedan od uzroka nezadovoljstva dela stanovništva.

Ipak, ne može se baš sve kupiti novcem; igrajući se sa Džeminajem na dugim putovanjima njujorškog metroa, mnogi su bili zatečeni odgovorima koje je ova alatka bazirana na veštačkoj inteligenciji davala o pomenutom Masku. Na pitanje da li njegovi tvitovi na platformi “Eks” deluju negativnije na društvo od onoga što je radio Adolf Hitler, Džeminaj je odgovarao da se ne može reći šta je štetnije – Maskovi memovi ili sam Hitler. Koliko god Mask bio sporan i mnogima nesimpatičan, ovakve ocene od jedne digitalne alatke, kakve počinju sve više da se koriste i u obrazovnom sistemu, teško je podupreti nekim opipljivim dokazima.

Stoga je upravo taj višak pravovernosti, povremeno praćen nekom vrstom nedoslednosti, ali pre svega time što su propustili priliku da ovu zemlju učine mnogo boljom nego što jeste, počelo da se obija o glavu demokratskom establišmentu. Do izbora još ima dovoljno vremena da se stvari promene, o novom predsedniku će pre svega odlučiti glasači Mičigena i Pensilvanije, jer su te dve države ključne u odmeravanju, a ne Džeminaj. No, koliko god mnogima izgledalo jačanje konzervativaca kao ključni problem, nije stvar u tome što prethodnika Džozefa Bajdena podržava nemali broj birača, već što naslednika Donalda Trampa ne podržavaju svi ostali.